„Agresivna muzika – čvrstog zvuka, jakih poruka, ali i dalje pevljiva“, način je na koji bi frontmen novosadskog benda Monohrom Oskar Marko, želeo da publika doživi njihovu muziku. Nakon nastupa na ovogodišnjem INmusic festivalu u Zagrebu, govori o tome kako je izgledalo svirati na jednoj od najvećih bina u regiji, pred međunarodnom publikom. Pored toga što je koncert opisao kao ostvarenje na koje je najponosniji do sada, Oskar se osvrnuo i na to koliko ovakve prilike znače bendovima, pogotovo onima koji žele da svoju muziku predstave publici van granica Srbije.
Sastav koji čine Oskar Marko, Nenad Šunjka, Stefan Knežević i Nemanja Crnojević, u novmebru prošle godine izadali su novi album „Radio Tišina“. Sa Oskarom smo razgovarali i o protestnoj pesmi „Gledam u mrak“ sa novog albuma koja je dobila posebno značenje u svetlu aktuelnih studentskih protesta.
Kakvi su utisci sa nastupa na INmusic festivalu?
Fenomenalno smo se proveli na INmusic-u, stvarno odlična svirka. Festival je jako dobro organizovan, dopadaju mi se i imena koja dovode, jer smatram da je, gledano iz perspektive regiona, to verovatno najznačajniji festival sa akcentom na gitarsku muziku. Osim što smo mi svirali, imali smo priliku da vidimo i Kasabian, Fontaines D.C., i The Streets, bendove koje volimo i koje često slušamo. Stvarno je bila super atmosfera i odlična ekipa, a i mi imali jedan od svojih najboljih nastupa. Konačno smo čuli sve te pesme na velikom ozvučenju, na velikoj bini, što je dodalo još jednu dimenziju svemu. Zanimljivo mi je bilo da vidim da je većina publike bila međunarodna. Najzabavnije što sam video na storijima gde smo tagovani, je da je neko iz Ekvadora napisao kako je Monohrom najbolji hrvatski bend ikada – s čim se slažem. Ne možeš odbiti takav kompliment.
Koliko vam znači nastup na velikom festivalu u odnosu na intimne svirke u Novom Sadu?
Više volimo velike bine. Festivali su super format za to jer su prilika da tvoju muziku čuje nova masa ljudi koja do sada nije imala prilike da se susretne s bendom. U Novom Sadu uvek volimo da sviramo – tu je naše društvo i koncerti budu intimniji, ali ovakvi veliki nastupi su sjajna prilika i sjajna referenca za dalje. Kad iza sebe imaš festivale, showcase festivale, proslave Nove godine, Exit – i sada glavni binu INmusic-a – definitivno praviš odskočnu dasku za budućnost.
Da li ste slušali neki bend na festivalu prvi put i da li vam se svideo?
Fontaines-e sam već slušao u Pešti na Szigetu – bili su odlični i tada i sada. Imaju neku tamnu energiju i sve je jako lepo upakovano. Ali The Streets su mi stvarno bili highlight festivala. Prvi put sam ih gledao uživo, a to su pesme koje sam slušao kao klinac kada su se spotovi vrteli na MTV2. Majk Skiner je sjajan – izašao je na binu, improvizovao, oduševljeno primetio dinosaurusa na naduvavanje u publici i od tog trenutka počeo da viče između svake dve pesme „We’re gonna turn this place into a bloody zoo“.
Kako ste zadovoljni publikom, u poređenju s domaćom?
Jako volim publiku u Hrvatskoj jer mislim da su mnogo opušteniji nego u Srbiji. Lakše uhvate atmosferu i prepuste se tome. U Srbiji, posebno u Novom Sadu, često deluje kao da svi prvo gledaju u tebe, razmišljajući da li je okej da se pokrenu, da li je priznato u andergraund krugovima, šta će ko reći. Ovde toga nema – dođeš kao vanzemaljac, publika te sluša, ako im se sviđa skakaće, ako im se ne sviđa, neće – i to je osvežavajuće jako.
Koja ti je omiljena pesma iz vašeg repertoara?
Na novom albumu volim Sjaj – pevljiva i catchy pesma. Takođe Pucnji plave – pesma na granici sa popom. Drago mi je bilo da vidim klince kako pevaju tu pesmu. Volim i Nedelju, koju sviramo na koncertima i gde je uvek prisutno horsko pevanje. Na domaćoj sceni u poslednje vreme dominira noise, buka i napetost, a mi pokušavamo da napravimo pesme sa refrenima koji mogu da se pevaju. Postoji to neko prećutno razumevanje među članovima benda – svi znamo gde to treba da ide i šta je Monohrom.
Zašto ste se odlučili da izbacite pesmu posvećenu studentima u blokadi?
Ta pesma je protestna i inspirisana ranijim protestima u Novom Sadu i Srbiji, ali je pun smisao dobila tek sada, sa studentskim pokretom. Imali smo potrebu da javno kažemo šta mislimo o celokupnoj društvenoj situaciji i da podržimo otpor režimu na vlasti u Srbiji. Imali smo gotovu pesmu, snimili spot sa motivima univerziteta u blokadi i apstraktnim simbolima. Mislim da smo to lepo upakovali. Odziv je bio odličan – podelilo ju je dosta ljudi, čak i oni koji nemaju veze s andergraund scenom, rokom ili alternativom. Mislim da je važno raditi i na prepoznatljivosti, ali najvažnije je bilo da pokažemo na kojoj smo strani.
Planirate li da nastavite sa društveno angažovanim temama?
Da, u našim pesmama uvek postoji neka doza društvene kritike i prikaz trenutne situacije, a time i politička dimenzija. Definitivno ćemo nastaviti s tim, direktno ili indirektno – to zavisi od umetničke inspiracije. Umetnici su kao mašine – primaju input iz spoljnog sveta, obrade ga u glavi i daju output sa ličnim pečatom. Način na koji te spoljne utiske upakuješ zavisi od karaktera umetnika.
Da li primećujete neku promenu u svojoj publici koja vas prati duže vreme kada izbacite novu muziku?
Problem je to što, kada poznaješ ljude, nikad ti neće reći iskreno šta zaista misle – uvek je tu neko tapšanje po ramenu. Mislim da je pravi test kada odeš pred novu publiku. Neko ko te nikada ranije nije čuo – ili reaguje pozitivno, ili ne.
Postoji li neka pesma koju biste voleli da ste vi napravili ili bend čijem zvuku težite?
Nemamo konkretne idole koje želimo da oponašamo, ali svakako postoje bendovi koji su uticali na nas. Težimo da, produkcijski i zvučno, budemo u istom rangu i žanru. Ja, na primer, mnogo volim Oasis, i kosmička je nepravda što ih neću videti uživo. The Libertines su fenomenalni uživo, gledao sam ih više puta. Ovi bendovi imaju tu energiju živog gitarskog zvuka – „wall of sound“. Što se tiče pesama – volimo da pravimo pevljive pesme, sa jasnim porukama, kao što su pravili The Beatles, The Stone Roses, The Jam… The Jam su posebno zanimljivi zbog urbanog života i društvene kritike, tako da bismo voleli da plivamo u tim vodama.
S obzirom na to da se pored muzike baviš i istraživačkim radom i imaš svoj startap, kako usklađuješ obaveze između benda, startapa i istraživačkog rada?
To je dobro pitanje – odgovor je: teško. Bend mi je prioritet jer je to najiskreniji deo mene, ali pronalazim sebe i u startapu i nauci, jer su to sve kreativni procesi. Spojiš delove koji nikad ranije nisu spojeni – napraviš nešto treće. Igrališta su različita, ali sve je to kreativna igra.
Gde će publika imati priliku da vas čuje u narednom periodu?
Naredni koncert je u Beogradu 10. jula, u Spratu, sa bendom Vever. Pevač je naš veliki prijatelj Matija, koji peva i u Logičkoj greški. Nakon toga sviramo na Zlarinu, u okviru Zlarinskog festivala. Posle toga pravimo malu pauzu, neka tri meseca sa nastupima, ali to je prilika da radimo na novim pesmama.
Naslovna fotografija: Sanja Junaković
