Kada su u pitanju mini hidroelektrane, najčešće će nam ih prikazati kao neophodne za energetsku stabilnost i kao apsolutni imperativ da sutra ne bismo imali restrikcije struje. Ali, šta kada imamo Crnu Goru koja nema nikakav problem sa električnom energijom, potpuno stabilno snabdevanje i nikakvu potrebu za povećanjem proizvodnje – a ipak investitori nastavljaju da guraju reke u cevi i podižu elektrane za kojima ne postoji nikakva potreba? O svemu tome u podcastu ZOOM NA REKE razgovarali smo sa aktivistkinjom Ninom Pantović koja brani reku Komarnicu, jedino mesto na planeti gde se konzervira život iz poslednjeg ledenog doba i vrste koje su ne samo autohtone, već i endemične.
Pomenula si mi dok smo se spremali za ovaj razgovor da sanjaš reku Komarnicu. Šta se dešava sada na reci?
Sanjam Komarnicu jer od kad sam prvi put čula njeno ime i da je ugrožena osetila sam potrebu da sebe više u to dam. Privuklo me je to ime i počela sam da istražujem o njoj i da odlazim tamo i shvatila sam da ta reka mora da ostane divlja i slobodna. To je jedna od poslednjih živih reka kojom teče pijaća voda. Uprkos čitavom političkom haosu u Crnoj Gori ipak smo uspeli da se okupimo oko te zajedničke ideje.
Gde se nalazi Komarnica i po čemu je značajna?
Reka se nalazi između Šavnika i Plužina, to su dva severna grada. Oba grada su na obroncima Durmitora i sav sneg i vode koje se slivaju sa Durmitora uglavnom idu u reku Komarnicu. Na njoj se planira hidroelektrana koja bi trebalo da proizvodi 213 GWh energije godišnje. Njima je plan da je nadovežu na već postojeću akumulaciju, a to je brana Mratinje hidroelektrane Piva, što je najveći rezervoar slatke pijaće vode, u koju se Komarnica uliva. Tok Komarnice je i dalje neugrožen i u njoj se konzervira život iz poslednjeg ledenog doba. Tamo su pronađene vrste koje su ne samo autohtone, već i endemične – mogu se naći samo u kanjonu i nigde više na svetu. Kada je počela koncesija za tu hidroelektranu sve je bilo jako tiho, i da par aktivista nije otkrilo taj dokument verujemo da bi mnogo brže uspeli da proguraju projekat i da počnu radove. Međutim, u saradnji sa biolozima i nekim organizacijama iz Evrope, uspeli smo da napišemo preko 1000 komentara na elaborat o tome kakav uticaj hidroelektrana na Komarnici ima na životnu sredinu. Tako smo građanima pokazali kako smo sve uspeli da ostavimo sa strane i posvetile se samo toj jednoj reci, iz čistog poriva da sačuvamo to bogatstvo koje imamo.
Šta kažu u elaboratu, a šta kažu stručnjaci – koliki su rizici za biljni i životinjski svet?
Navodno, Komarnica donosi stabilniji sistem proizvodnje električne energije, što nije istina jer su u pitanju kalkulacije iz 1976. godine. Oni su našli dokument iz tog doba i način kako da ga sada sprovedu, kao i koje će crnogorske firme raditi na tim poslovima i na koji način mogu da sprovedu još jednu pljačku veka. U elaboratu je izostavljeno sve važno. Oni su radili neka istraživanja od tri dana i uzimali stare podatke koji više nisu referentni – o tome koliki je protok vode, koliko se vode gubi jer reka niz svoj tok ima nekoliko ponora… a zapravo nemaju realne podatke o tome koja količina vode tu protiče, tako da ne mogu ni da izračunaju koliko će ona struje proizvoditi. Tih 213 GWh je 7% prosečne potrošnje u Crnoj Gori, a kako smo mi sad i smanjili potrošnju naše potrebe su još manje. Tako da, realno, nemamo potrebu za novim hidroenergetskim izvorom jer u Crnoj Gori 50% energije dolazi iz vode, a 50% iz termoelektrane. Zato mi zagovaramo da se grade solarni parkovi i da se izgradi jedan solarni toranj. Termoelektrane novije generacije koje greju vodu tokom dana i na taj način rade, a ne na ugalj i druga goriva.
Šta su najveći propusti tog elaborata?
U elaboratu smo ulovili različite rupe – nisu istraživani insekti, ribe i ostali vodeni organizmi koji su jako važni jer Evropa radi na tome da mapira mesta koja su i dalje netaknuta i gde je biodiverzitet na visokoj stopi, gde buja život i dosta je različitih organizama uključeno u taj ekosistem. Primarno je da se on zaštiti jer iz njega u budućnosti možemo da crpimo zdrav genetski materijal, biljke koje smo izgubili i da povratimo prirodu iz tog balona u kom smo ga očuvali. U Komarnici je život konzerviran još od poslednjeg ledenog doba, tamo su očuvane reliktne vrste. To je neistraženi kanjon koji, osim toga što je važan za ljude koji žive tamo i od toga privređuju, važan i za nauku. Nauka može da nađe dosta novih podataka koji mogu biti mnogo korisnici i za Crnu Goru, a i šire.
Dakle, ovde se ne radi o tome da se pomire ekonomija i ekologija jer u Crnoj Gori ne postoji problem sa strujom i resursima i Komarnica nije ni potrebna za energetsko snabdevanje?
Tako je, mi samo imamo potrebu za nekim manipulacijama i koruptivnim poduhvatima. Nisam ni malo radikalna, već je zaista tako. Sve se kalkuliše i gleda ko će iz kog projekta da zaradi, a ne šta će ostati na tom mestu. Ono što je interesantno jeste da postoji obrazac na Balkanu gde je pošast za rekama pošla u nebesa. Toliko planiranih malih i velikih hidroelektrana, nasuprot tome što hidroenergija nije više zeleni izvor. Obnovljivi da, ali ne i zeleni. Mi se trudimo da objasnimo tu razliku – šta znači da mogu da privređuju od reke, a da ne stave branu. Meštanima govore da će im sprovesti osnovnu infrastrukturu – kanalizaciju, struju i put – ako se ne bune protiv hidroelektrana. A ti meštani svake godine doprinose budžetu da se napravi put, a opet pristaju na ta obećanja. Pokušavamo da pokažemo ljudima da na tom području mogu da se bave ruralnim turizmom, organiskom poljoprivredom, sportovima u prirodi, sakupljanjem lekovitog bilja, šumskog voća, pečuraka i da na taj način mogu da eksploatišu prirodi i time joj pomognu jer njoj treba da se uzimaju plodovi iz nje kako bi davala još više – ali umereno. Ključ je balans između ekološkog blagostanja i ekonomskog rasta. Jedno bez drugog ne može. Ako naglo eksploatišete prirodu i imate određeni prihod, ubićemo tu zemlju i uništiti sav život. Njoj će trebati 20 godina da se oporavi. Ako je eksploatišete njenom dinamikom, ona će tražiti više brige, ali davati kvalitetnije plodove. Taj balans imputa u prirodu, da bi iz nje dobili autput – je važan da se dobro projektuje i približi ljudima na jasan način kako bi dobili alternativu i ne bi čekali rešenja od lokalne uprave ili parlamenta.
Pomenula si nekoliko pojmova koje često čujemo, ali ih ne razumemo potpuno. Koja je razlika između zelenih i obnovljivih izvora?
Obnovljiva energija ima mali ili veći uticaj na životnu sredinu, ali može da se obnavlja. Nije kao kad izgorite gorivo i CO2 nepovratno ode u atmosferu, već ta voda dolazi i vraća se i, iako dosta riba strada, život na jedan sporiji način može da se održava. Zelena energija znači da eksploatišete prirodu uz što manji uticaj na životnu sredinu. Recimo, solarnu elektranu postavite na mestu gde je biodiverzitet najniži, gde živi jedna vrsta biljke koje ima svuda i recimo dve vrste guštera. Bez ikakve diskriminacije života, ali to su mesta gde je biodiverzitet niži i nije značajno kad se nešto povećava. Na nekom kršu, što mi u Crnoj Gori imamo dosta. Naravno, to znači i da pažljivo birate ko radi radove, kako se oni izvode, pazite da se što manje CO2 otpusti u atmosferu i da dok solarna elektrana radi ima što manji uticaj na životnu sredinu i da životna sredina može da se dobrom dinamikom razvija.
A šta je zapravo organska proizvodnja?
Što se tiče organske proizvodnje, time se puno bavim i to je razlog zašto sam uopšte upisala poljoprivredni fakultet. To je jedan set mera koje primenjujete na svom imanju kako biste najbliže oponašali prirodu. Đubrivo i otpad od vaših životinja koristite u vašoj njivi kako biste hranili tu zemlju, kako bi imala dovoljno glista i mikroorganizama i svoj imuni sistem da se brani od prenamnožavanja nekih štetočina koje se razvijaju u zemljištu. Samim tim, simbioza između mikroorganizama znači i da ti neki dobri minerali i jedinjenja koja se tako oslobađaju čine biljku otpornijom i na spoljašnje faktore – kako na štetočine, tako i na sušu, prejako zračenje sunca, pa čak i vetar. Organski proizvod je svaki proizveden u skladu sa pravilima – da se ne koriste veštačka đubriva i pesticidi, da cele godine imate pokrivenost zemljišta nekom biljkom bilo glavni usev ili neki pomoćni, da nikad ne sadite monokulturu i da celo polje bude u kukuruzu, već da bude zajednica biljaka koje rade jedna za drugu. Na primer, lavanda ili ruzmarin ili aromatične biljke mogu zaštititi određeni usev od određenih insekata jer lučenjem eteričnih ulja odbijaju neke insekte. To je cela nauka koja nije teška za primenu, ali traži da uložite ljubav i znanje i da osluškujete svoju farmu i njene potrebe i u skladu sa tim delujete.
Zato je važno da ova roba poseduje serfitikat kojim se potvrđuje da je organska?
Tako je, jer ljudi često misle da ono što je domaće i dolazi sa sela da je bolje, ali i oni koriste svakakve hemikalije i može doći do velikih komplikacija ako pojedete neki proizvod koji je način tretiran. Možda ste alergični na neku materiju kojom je biljka prskana. Sve što nema sertifikat može da se nazove domaćom hranom ili hranom iz zaštićenog prostora, ali ne može da se nazove zdravom i organskom ako nema nekog ko to kontroliše i ko će da sprovede analizu zemljišta i analizu proizvoda.
Često se smatra da su organski proizvodi skuplji jer je skuplja njihova proizvodnja, zato što se ne testiraju na životinjima i slično – ali zapravo organski proizvodi znači da smo više zaštićeni od pesticida i štetnih materija?
Tako je, ne plaća se skuplje jer se neko više trudio, iako treba jer ljudi rade za mizeran novac. Već plaćate to što ako piše da breskva ima recimo 20 grama proteina i 30 grama šećera – vi to i dobijate. Taj šećer se može iskoristiti u vašem organizmu. Ako dobijete neke voćke koje su ubrane prerano i nisu razvila svojstva koja treba da imaju – to znači da vi to ne možete da iskoristite.
Iako su nam reke primarna tema, moramo pomenuti i vazduh jer, isto kao i Srbija, vi takođe imate problem zagađenja. Vrlo je odjeknula vaša akcija sadnje 100.000 stabala, pa me zanima dokle ste stigli kad je taj target u pitanju i jel on stvarni target ili neka projekcija i motivacija?
Na početku inicijative je postojao jasan plan da se oporezuju zagađivači u Crnoj Gori, dominatno u glavnom gradu i da se od tog poreza osnuje fond za stabla, tako da se u roku od dve godine zasadi 100.000 novih stabala. Međutim, predlog je odbijen jer je ovo slobodno tržište i ne žele nikoga da dodatno oporezuju. A dominatno su to, da se tako izrazim, njihovi igrači. Onda smo odlučili da inicijativa ne može da ostane u fioci i da ćemo pozvati građane da se priključe. Skoro svako naše stablo finansirali su građani i bez našeg poziva sami se uključuju, uplate novac, pitaju kad će nova akcija i spremni su da doprinesu. Akcija je osmišljena takva da stabla sadimo od sredine oktobra do sredine marta, a nakon toga vršimo brigu o stablima – mi ih zalivamo, jer do skoro Gradsko zelenilo nije želelo da zaliva naša stabla jer ih nisu oni zasadili i želeli su da vide da naša stabla propadnu. A pričamo o zajedničkom razvoju i ulepšavanju našeg grada. Kada smo videli da dosta stabala sadimo i da imamo priliku da sa građanima sakupljamo žirove i iz njih pravimo nova stabla osnovali smo svoj rasadnik. Tu imamo oko 1000 hrastova koji nas čekaju da ih zasadimo. To je jako lepa priča koja se proširila nacionalno na inicijativu Ozelenimo Crnu Goru koja želi da na teritoriji Crne Gore zasadi 600.000 stabala, za svakog građanima po jedno stablo.
Šta su vaši naredni koraci?
Ja ću vas pozvati da ispratite naše društvene mreže jer ćemo i ove godine napraviti kamp na Komarnici, spremamo jako lep koncert i druženje. Ko god je slobodan za prvomajske praznike neka se javi na Fejsbuku i dođite da se družimo.
Sve fotografije u tekstu objavljene su uz saglasnost Nine Pantović i pokreta Spasimo Komarnicu
