Za vreme aktuelnih protesta i blokada u Srbiji, veoma je česta pojava da studentkinje, kao i aktivistkinje budu na meti oštrih napada i osuda, kako od strane vlasti i tabloidnih medija, tako i od strane građana konzervativnijih shvatanja na društvenim mrežama. Ovi napadi retko se odnose na konkretne političke stavove i zahteve koje studentkinje iznose, a mnogo češće imaju za cilj njihovu ličnu diskreditaciju.
Neke studentkinje i aktivistkinje su, upravo zbog svog javnog angažmana i glasnog govora protiv nepravdi u našem društvu, bile targetirane i pre samih blokada. Jedan od takvih primera je Mila Pajić, koja je često bila na udaru, retko na osnovu svojih konkretnih političkih stavova i mišljenja, a najčešće na osnovu izgleda, glasina, izmišljotina, ili jednostavno zato što je žena. Ovo je ustaljena praksa kada se devojke i žene odluče za aktivistički ili politički angažman – procenjuju se na osnovu svog izgleda, karaktera, kao i privatnog života, a ne na osnovu javno iznetih stavova, sve u cilju potpune diskreditacije njihovog govora ili javnih nastupa. Mila je nazivana različitim pogrdnim imenima, od „antisrpkinje“ i „ustaše“, pa sve do „mentalno nestabilne“ i „opasne“. O njoj su širene i laži da je u vezi sa profesorom Dinkom Gruhonjićem, kao i da je pobegla iz mentalne institucije, čime je njena reputacija dodatno narušena.
Hristina Cvetinčanin Knežević, istraživačica i ekspertkinja za rodno zasnovano digitalno nasilje, navodi još jedan primer blaćenja aktivistkinje na društvenim mrežama: „Dejana Deksi-Stošić je označavana kao „strana plaćenica”, a stipendija koju je dobila u inostranstvu iskorišćena je kao dokaz da se „prodala” za strane interese, dok je njeno učešće na Prajdu bilo povod za lezbofobne napade i delegitimaciju njenog političkog glasa.”
Nikolina Sinđelić je doživela i ekstremnije oblike mizoginije, uključujući i otvoreno nasilje. Sinđelić je javno svedočila o tome da je tokom boravka u policijskoj stanici bila maltretirana od strane visoko pozicioniranog policijskog službenika, a potom je bila i meta neovlašćenog objavljivanja intimnog sadržaja. Posebno su problematični seksualizovani komentari na fotografije na kojima je bila maloletna. Uprkos svemu što je pretrpela, veliki deo javne pažnje bio je usmeren na njen izgled, naročito tokom gostovanja u „Utisku nedelje“, čime se ponovo zanemaruje sadržaj onoga što je rekla i doživela, a fokus premešta na objektivizaciju i seksualizaciju.
Ovo je česta praksa tokom gostovanja i javnih nastupa studentkinja ili aktivistkinja, gde one postaju mete objektivizacije i svode se na fizički izgled, način oblačenja, ili čak na samu činjenicu da su se usudile da progovore, iznesu svoje mišljenje i zauzmu medijski prostor. Na Instagram profilima poput @studenti_u_blokadi i @blokada.fpn mogu se naći brojni mizogini komentari na račun izgleda studentkinja, njihove inteligencije, pa čak i samog prava da protestuju i govore javno o važnim društvenim temama.
Emilija Milenković, studentkinja na Fakultetu političkih nauka i aktivistkinja, navodi da svedočimo vrlo nasilnom diskursu prema studentkinjama i aktivistkinjama koje su u prvim redovima. „Najodvratniji primer je definitivno izjava poznatog seksiste, mizoginog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, koji je studentkinje nazvao “kurvicama” i rekao da ih “treba šutirati i udarati u cevanicu.” Ovakve izjave su bez ikakve reakcije prenošene na režimskom Informeru.”, navodi Milenković.
Ivana Jovanović, programska koordinatorka u Institutu za medije i različitosti, ukazuje na intersekcionalni momenat, ističući da neke studentkinje bivaju targetirane po više osnova – ne samo svog roda, već i zbog nacionalnosti, veroispovesti i drugih identitetskih obeležja: „Studenti i studentkinje su heterogena grupa i neki su, zbog pripadnosti manjinskim zajednicama, bili izloženi dodatnom targetiranju. U slučajevima gde se ukrštaju rod, seksualna orijentacija, etnička, verska ili druga identitetska obeležja, napadi su bili dvostruki i brutalniji.” Ovo pokazuje i istraživanje sprovedeno od strane YouthVibes ove godine, da su na udaru govora mržnje u digitalnom prostoru najčešće žene, etničke i seksualne manjine, kao i to da do porasta nasilja dolazi u vremenima društvenih i političkih kriza u državi.
U svim ovim slučajevima, cilj mizoginih narativa jeste da se studentkinje demorališu, izgube samopouzdanje, zastraše i utišaju, kako bi prestale da govore o studentskoj borbi, konkretnim zahtevima, kao i o širim nepravdama i nejednakostima u društvu. Takođe, namera je, kako navodi Hristina Cvetinčanin Knežević da se „delegitimišu kao politički subjekti, tako što se predstavljaju kao „nestabilne“, „strane plaćenice“ ili „opasne“, čime se zapravo fokus sa njihovih zahteva i stavova premešta na njih kao pojedinke.“
Psihološke posledice ovakvih narativa su ozbiljne. Studentkinje i aktivistkinje bile su izložene snažnom emocionalnom pritisku i stresu, koji su, kako primećuje Ivana Jovanović, „na različite načine hendlovale u zavisnosti od svojih sistema podrške.“
„Psihološki pritisak na studentkinje bio je intenzivan, jer reputacioni napadi nisu dolazili pojedinačno, već u talasima i iz više izvora istovremeno. Prenosili su ih tabloidi, pratili ih politički istupi, bot kampanje i komentari u javnom prostoru. Važno je da imamo na umu da ovakva atmosfera linča ne ostaje u sferi javnog diskursa, već ima direktne offline posledice – žene menjaju svoje kretanje, izbegavaju javne nastupe i osećaju se izloženo, nebezbedno i neadekvatno zaštićeno”, dodaje Cvetinčanin Knežević i naglašava da se pored straha, javlja i „emocionalna dilema da li će društvo, institucije ili zajednica ikada zaštititi žene koje se politički angažuju i iskažu svoj stav”.
Emilija Milenković dodaje da ni za jednu mladu osobu, a naročito mladu ženu, nije nimalo prijatno kada se njene slike prikazuju na televiziji i komentarišu od strane „najgorih i najpatrijarhalnijih radikalskih glasnogovornika ove vlasti”.
„Najekstremniji primer je definitivno način na koji su se širili narativi o Nikolini Sinđelić. Zloupotreba intimnih fotografija, opravdavanje tog krivičnog dela tvrdnjama poput „ako nije htela da slike procure, nije trebalo tako da se slika”, kao i stav koji, paradoksalno, dolazi od žene koja se predstavlja u akademskom svetlu, ali suštinski reprodukuje isti radikalski diskurs – Andree Jovanović, koja se čak pita zašto ovaj režim ne koristi češće ovakav način obračuna sa neistomišljenicama – predstavljaju ozbiljan i sistemski pritisak na studentkinje i aktivistkinje.” , naglašava Milenković.
Iako Emilija Milenković navodi da bi bilo neiskreno reći da je ovakve izjave o njenim saborkinjama, kao i o njoj samoj, nisu dotakle, ona smatra da ovakvi narativi mogu delovati i motivišuće na studentkinje. „Mislim da su posledice ovakvih narativa te da postajemo besnije, motivisanije i borbenije. Stajaćemo u prvim redovima dokle god je potrebno, kako bi se ovakvi narativi zauvek iskorenili iz našeg društva i medija i dok god pojedinci koji ih plasiraju ne budu odgovarali za širenje mržnje. Kad god režim upadne u krizu, kreće sa targetiranjem najranjivijih grupa – od Roma, preko LGBT+ populacije, do žena, i tako redom. Prepoznale smo ovu taktiku i znamo da će, ako se povučemo i podlegnemo pritiscima, napadi biti još gori. Naša borba je ono što nas štiti.”, podvlači Milenković.
Važno je naglasiti da ovakvi narativi u Srbiji nisu izolovan fenomen, već su povezani sa globalnim porastom desničarskih pokreta, ideologija i politika. Širom Evrope, ali i u Sjedinjenim Američkim Državama, desnica sve više jača, što se ogleda i u konkretnim političkim merama (poput zakona u Mađarskoj kojim se zabranjuje organizovanje Pride-a, kao i učestvovanje u istom, nepriznavanje istopolnog braka u Italiji, blokiranje donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti u Srbiji…), ali i u sve većoj normalizaciji mizoginog, homofobičnog, transfobičnog i ksenofobičnog govora u medijima – kako od strane političkih aktera, tako i od jutjubera, influensera i sličnih javnih figura. Primećen je i porast takozvanog incel pokreta, koji propagira narativ da su žene krive za veliki broj muškaraca koji su usamljeni i nemaju partnerku, odnosno za tzv. „male loneliness epidemic”, kao i porast fenomena tradwives, koji promoviše ideju da je ženino mesto u kući, da bi trebalo da budu domaćice i udovoljavaju muževima, čime se na novi način rebrendiraju patrijarhalni i konzervativni stavovi.
Hristina Cvetinčanin Knežević objašnjava da se u Srbiji ovaj diskurs prepliće sa autoritarnim političkim modelima, pa se feminističke i studentske inicijative predstavljaju kao bezbednosna pretnja ili strani uticaj koji destabilizuje državu. „Na taj način političko delovanje žena postaje sumnjivo samo zato što je političko, dok se reputaciono nasilje lako legitimizuje narativima o odbrani tradicionalnih porodičnih vrednosti. Globalno, ovakvi trendovi imaju istu funkciju – da ograniče javnu ulogu žena i da njihove političke aktivnosti reinterpretiraju kao iracionalne, destruktivne ili neprirodne.”, objašnjava Cvetinčanin Knežević.
Uprkos svim pritiscima tokom protesta i blokada, kako od strane vlasti, tako i od strane patrijarhalnog dela društva uopšte, studentkinje i aktivistkinje su zajedno razvile različite mehanizme otpora ovakvim narativima. Ovi mehanizmi im pomažu da nastave svoju borbu, da očuvaju moral, kao i da jačaju osećaj zajedništva i solidarnosti. Neki od primera su javna saopštenja u kojima se jasno ukazuje na kršenje određenih prava, kao i na otvoreno nasilje i zloupotrebu moći.
Slični primeri su i tzv. „Blamometri” ili „Sramometri” u kojima se ističu mizogine izjave ili postupci određenih glasnogovornika režima, najčešće iz političkog i medijskog prostora. Na ovaj način se pokazuje da mizogini napadi nisu problem „karaktera” pojedinačne devojke, već sistemski problem i deo šireg trenda pokušaja zastrašivanja i ućutkivanja žena koje se politički angažuju.
Emilija Milenković smatra da je feministički front u Srbiji izuzetno važan za pružanje otpora ovakvim praksama. „Strategija otpora je definitivno podrška i snažan feministički front koji nikada ne ostaje nem na ovakve narative. Znajući da imam podršku svojih saborkinja, šta god da se desi, ohrabruje me da svoju borbu nastavim još jače. Takođe, javno sramoćenje i pozivanje na odgovornost mizoginih pojedinaca i institucija uvek treba da budu odgovor.”, zaključuje Milenković.
Mizogini narativi, dakle, nisu puki govor mržnje, već i političko sredstvo kontrole – i upravo se zato na njih može i mora odgovoriti organizovanim, solidarnim i glasnim otporom.
Naslovna fotografija: Darko Gligorijević / ZOOMER
