Igor Jurić, direktor Centra za zlostavljanu i nestalu decu, pozvao je građane i građanke Srbije da se danas uključe u zajedničku akciju za uvođenje sistema Amber alert u Srbiji. Ovaj Centar objavio je i post i pozvao korisnike društvenih mreža da ga dele, kako bi se svi koji podržavaju inicijativu okupili na jednom mestu. Sigurno je da ste ovaj post do sada već videli na mrežama, a o čemu se tačno radi?
Ukratko rečeno, kao što je i sam Igor Jurić objasnio u video klipu, ovaj sistem omogućava efiksnije informisanje javnosti u slučaju nestale dece. U principu, kada se pokrene ovakav sistem odmah nakon prijavljivanja nestanka deteta – svako od nas bi na neki način dobio informaciju o tome. Sve televizije i radio stanice, bilbordi, ekrani na bankomatima ili benzinskim pumpama… objavili bi sve poznate informacije o detetu, a postojala bi mogućnost da i mobilni operateri to proslede korisnicima – tako da bismo te informacije dobili putem SMS i MMS poruke. Cilj je da što više građana i građanki dobije informaciju što pre – kako bi odmah prijavili nadležnima u slučaju da vide negde dete ili saznaju bilo šta o tome.
Ko je Amber?
Sam naziv je takozvani „bekronim“ (akronim koji nastaje tako što se prvo odabere reč, a onda proširi njeno značenje na celu frazu) i znači America’s Missing: Broadcast Emergency Response. Izabrano je da nosi nasiv AMBER po devetogodišnjoj devojčici Amber Rene Hagerman koja je oteta 1996. godine dok je vozila bicikl u Arlingtonu u Teksasu.
Njen mlađi brat, Ricky, otišao je kući bez nje jer je Amber htela da ostane neko vrme ostati na parkiralištu. Kada se vratio po nju, Ricky je pronašao njen bicikl, ali ne i nju. Hitnu službu pozvao je komšija koji je svedočio otmici, a porodica je alarmirala i medije i FBI, kao i Marca Klaasa, čija je ćerka Polly, oteta i ubijena u Kaliforniji tri godine ranije.
Nakon četiri dana čovek koji je šetao svog psa otkrio je telo u potoku iza stambenog naselja s teškim razderotinama na vratu. Mesto pronalaska bilo je manje od 8 kilometara od mesta gde je oteta, a njeno ubistvo do danas je nerešeno.
Kako se alarm aktivira?
Amber alert se ne aktivira kod svakog nestanka deteta. Potrebno je da se ispune određeni kriterijumi da bi se to desilo. Prema zajedničkoj objavi stranice Feminizam iz teretane i Centra za zlostavljanu i nestalu decu potrebno je da: dete bude maloletno, da postoji potvrda od strane policije da objava alarma neće ugroziti život deteta, da postoji sumnja da će otmičar povrediti dete, da su dostupne osnovne informacije (npr. kako dete izgleda), da su okolnosti nestanka nepoznate i da postoji sumnja da nestanak ima ugrožavajuće posledice po život deteta. Ovi se kriterijumi mogu razlikovati od zemlje do zemlje, te prema nekim drugim klasifikacijama potrebno je da dete bude mlađe od 17 godina, da postoji potvrda nadležnih da je dete oteto, da je dete u riziku od ozbiljih povreda ili mu je život u riziku, kao i da postoji dovoljno podataka o detetu, osumnjičenoj osobi ili vozilu.
Gde postoji ovakav sistem?
Uz par modifikacija, ovakav sistem je u funkciji u svim državama SAD-a, Kanadi, Australiji, Meksiku, Velikoj Britaniji, Irskoj, Ukrajini… a svoj sličan sistem ima i Rusija. Prema podacima Nacionalnog centra za nestalu i eksploatisanu decu 95% slučajeva gde je ovaj sistem aktiviran reši se u naredna 72 sata.
Kontroverze?
Oko samog sistema postoje određene kontroverze, a pre svega učinkovitost dovodi u pitanje nezavisno istraživanje koje su sproveli istraživači tima predvođenim kriminologom Timothyjem Griffinom. Tim je pregledao stotine slučajeva otmica koje su se dogodile između 2003. i 2006. godine i otkrili da AMBER Alert zapravo nije imao vidljivu ulogu u konačnom povratku otete dece, već pokazao uspeh u relativno svakodnevnim otmicama, kao kada je dete uzeo roditelj bez starateljstva ili drugi član porodice. Bilo je malo dokaza da su AMBER upozorenja rutinski „spašavala živote“. Oni su dalje teorijski naveli da su upozorenja sama po sebi ograničena, jer da bi bile uspešne ove akcije u najopasnijim slučajevima, potrebna je brza sinhronizacija nekoliko događaja (brzo otkrivanje da je dete nestalo i naknadna uzbuna, slučajno otkrivanje deteta ili otmičara od strane građanina itd). Međutim, postoji protivrečnost između potrebe za brzim oporavkom i potrebe da se zadrže strogi kriterijumi za izdavanje kako bi se smanjio broj neozbiljnih upozorenja, što stvara dilemu i u nadležnim službama, ali i kod građana koji dobiju poruku. Oni na kraju zaključuju da je implicirani uzročni model uzbune (brzi oporavak može spasiti živote) u određenom smislu suprotan stvarnosti jer u najgorim scenarijima otmice, namere počinitelja su obično takve i tako planirane da će sve što službe učine biti „presporo“. Oni tvrde da AMBER Alert deluje kao „pozorište kontrole kriminala“ jer „stvara privid, ali ne i činjenicu kontrole kriminala“.
Ipak, da li ga treba odbaciti?
Sve i da je ovo tačno, to ne znači da ovakav sistem treba odbaciti. Autori su fokusirani na ograničen vremenski period koji je bio pre više od 15 godina, a i oni sami priznaju da je ključno ograničenje istraživanja bila nemogućnost da se sa sigurnošću zna što bi se dogodilo da u određenom slučaju nije izdano upozorenje.
Ono na šta se treba obratiti pažnja jeste način korišćenja. Neki aktivisti koji se bave problemom nestale dece izrazili su zabrinutost da javnost polako postaje desenzibilisana za AMBER uzbune zbog velikog broja lažnih ili preširokih uzbuna, gde policija izdaje AMBER uzbunu bez strogog pridržavanja smernica. Primera radi, vreme upozorenja o otmici deteta u Njujorku 2013. godine, poslanog u 4 ujutro izazvalo je zabrinutost da će mnogi korisnici mobilnih telefona onemogućiti ova upozorenja.
Takođe, neke od država SAD-a uvode ograničenja kada su u pitanju upozorenja putem elektronskih poruka na autoputevima, zato što predstavljaju distrakciju za vozače čime se ugrožava bezbednost, te utiču na stvaranje saobraćajnih gužvi.
