Knjige samopomoći nisu zamena za psihoterapiju, ali su često jedino dostupne

O mentalnom zdravlju se govori više nego ikad, dominantna je tema u pop-kulturi, a knjige samopomoći i različite aplikacije na mobilnim telefonima su u ekspanziji. I dok se, sa jedne strane, čini da o mentalnom zdravlju sve znamo, sa druge je ova tema obavijena u veo toksičnih narativa od kojih je jedan od najtoksičniji onaj da je „sve to do nas“ i da treba da „budemo jaki“ i „najbolja verzija sebe“. Ovakvi narativi koji se forsiraju na društvenim mrežama sa ciljem „osnaživanja“, zapravo često mogu biti kontraproduktivni i dovesti do toga da se osoba zatvara u sebe, da krivi sebe za svoje probleme i „slabost“ da se sa njima izbori i da nikada ne zatraži pomoć iz straha od odbacivanja.

„Knjige samopomoći, aplikacije, meditacija ili fizička aktivnost su stvari koje mogu donekle da nam pomognu, ali teško da mogu da nam pomognu da se izborimo sa problemima kao što su depresivnost, anksioznost, napadi panike, povlačenje u sebe, strahovi da izađemo iz kuće i slično. Ono što bih preporučila jeste da se pitamo da li nam je dovoljno dobro u našoj koži i da ako nas previše žulja da potražimo pomoć“, izjavila je u Edit serijalu „Nevidljivi F“ psihološkinja Đurđa Timotijević i dodala da su ovi narativi problematični jer ne ostavljaju dovoljno prostora za empatiju.

„To čini da se osećamo dodatno krivim za svoje probleme i poremećaje, da se u njima učaurimo i udaljava nas od toga da sebi pomognemo. Na te narative se nadovezuju i ovi moderni, da postoji ideal mentalnog zdravlja kome svi treba da težimo i da budemo optimalna verzija sebe. I onda umesto da se pitamo da li smo dobro i kako da nam bude bolje, mi se pitamo jesmo li mi okej, da li smo dovoljno dobri i kako da budemo bolji. Umesto pitanja kako da budemo bolja i najbolja verzija sebe, treba da se zadržimo na pitanju kako nam je i da li možemo da se osećamo bolje u svojoj koži ovakvi kakvi smo“, naglašava Timotijević.

Umesto pitanja kako da budemo bolja i najbolja verzija sebe, treba da se zadržimo na pitanju kako nam je i da li možemo da se osećamo bolje u svojoj koži ovakvi kakvi smo

Psihološki problemi mogu da se dogode svakome

Ova vrsta narativa, od onih da se to „dešava nekom drugom“, do toga da su psihološki problemi „za slabiće“, kreira atmosferu u kojoj ljudi osećaju stid, sramotu i neuspeh ako se sa njima bore. Ukoliko društvo negira validnost onoga šta osećamo i kako se osećamo, ako nas etiketira i stigmatizuje, udaljava nas od onoga što nam je zaista potrebno – podrška stručnjaka.

„Mislim da smo skloni da minimalizujemo sopstvene psihičke tegobe, za razliku od somatskih. Ono što smatramo mentalnim bolestima je da su to ljudi koji treba da se hospitalizuju, uzimaju teške lekove i slično, dok ukoliko je neko bezvoljan, ne može da ustane iz kreveta, oseća se loše, plače i ne živi joj se više – da je ta osoba slaba, razmažena i da loše podnosi neke uobičajene životne teškoće“, naglasila je u epizodi „Nevidljivi F“ psihoterapeutkinja Elena Kuzmanović i dodala da je najveći problem to što su same osobe koje se sa time bore počele da sebe doživljavaju kao nekoga ko je „slab“ i „razmažen“.

„Ono što je važno je da razumemo je da psihički problemi mogu da se dogode svakome, samo su potrebne prave okolnosti, određena prošlost i iskustvo – i može da se desi da imate neke psihičke tegobe. Život nosi puno traumatičnih iskustava i ona nisu za svakog ista i nešto može da prevaziđe moje kapacitete i pređe moju granicu i da se osećam jako loše i imam u tom periodu probleme. Takve reakcije su posledice iskustava koje imaju ljudi, a ne ljudske slabosti“, naglašava Kuzmanović dodajući da se jakom osobom smatra osoba koja potiskuje emocije, a da zapravo „jačina leži u tome da možemo da dozvolimo sebi ranjivost i da proživljavamo sva ta osećanja i idemo kroz njih“.

Važno je razumeti i da mentalno zdravlje nije dihotomija – zdrav/bolestan ili lud/normalan, već je u pitanju kontinuum u kome u različitim životnim okolnostima možemo da se nađemo na različitim tačkama. Mentalno zdravlje nije samo odusustvo mentalne bolesti, već funkcionalnost u važnim životnim situacijama.

„Mentalno zdravlje treba posmatrati kroz sledeće kriterijume – funkcionalnost u nama važnim aspektima života i subjektivni doživljaj psihološke dobrobiti. Kada kažem funkcionalnost ne pričam o idealnom funkcionisanju, čak ne ni optimalnom, već onom koje je dovoljno dobro da preguramo dan, ustanemo sutradan i nastavimo dalje. Konkretnije, to bi značilo da mentalno zdravlje možemo da razumemo kao kapacitet da budemo funkcionalni u nama važnim odnosima i aktivnostima, da se u tome uglavnom snalazimo i da najčešće imamo osećaj da nam je u našoj koži dovoljno dobro. Iz toga proizilazi da je pitanje mentalnog zdravlja kontinuum, a ne dihotomija il si zdrav il si bolestan, il si normalan ili si lud. To je kontinuum gde bi na jednom kraju bila nekakva potpuna psihotična dekompenzacija, a na drugom polu nekakvo optimalno funkcionisanje“, objašnjava Đurđa Timotijević.

Mentalno zdravlje kao privilegija

Iako zdravstveno osiguranje pokriva odlazak kod psihijatra ili psihologa, stvarna briga o mentalnom zdravlju i prava podrška i terapija ipak nisu javno dostupne, smatra Elena Kuzmanović, zato što javne zdravstvene ustanove nemaju dovoljno kapaciteta: „To su kratki susreti, praktično neka vrsta konsultacije od dvadesetak minuta. Psiholozi i psihijatri nemaju kapaciteta da prime veći broj ljudi. Praktično, vi dobijete neku vrstu podrške, ali to zapravo nije pomoć i nije psihoterapija“.

Slična situacija je i sa psihološkom podrškom koju pružaju nevladine organizacije za određene ugrožene grupe ljudi, kao i privatna osiguranja koja nude limitiran broj sesija koji nije uvek dovoljan.

„Psihoterapija se uglavnom radi privatno i ona jeste skupa i to nažalost ne mogu da sebi priušte svi. I to je veliki problem. Trebalo bi da se radi na tome da se formiraju neke vrste zajednica, u okviru komunalne psihologije“, smatra Kuzmanović naglašavajući da je ulaganje u mentalno zdravlje, zapravo ušteda za državu.

„Ljudi koji rade u zdravstvu su svesni da ljudi dolaze i žale se na razne zdravstvene tegobe, a zapravo imaju psihološke krize i samo im je potrebno da ih neko sasluša“, zaključuje Kuzmanović.

Tako dolazimo od začaranog kruga u kome sport, rekreacija, wellness aplikacije ili knjige samopomoći mogu biti dodatna pomoć, ali ne i zamena za podršku stručnjaka, ali ta podrška stručnjaka nije uvek dostupna. A primetno je da su ljudi otvoreni da o tome govore, uče i razgovaraju, te usled toga i dolazi do ekspanzije life couchinga i self-help literature, kao i profila na društvenim mrežama koje pružaju neku vrstu psihološke podrške. Ono što je tu problematično je što se na takvim mestima mogu pronaći različiti sadržaji koji nisu uvek stručni i mogu biti kontraproduktivni, posebno imajući u vidu onaj „najbolja verzija sebe“ i „sve je do tebe“ narativ sa početka.

Veliki benefit, smatra Kuzmanović, zapravo čine ljudi iz javnog života koji otvoreno izlaze u javnost i govore na ovu temu, na ličnom primeru.

„Kada mi vidimo da se jedna poznata ličnost, koja je vrlo uspešna i ostvarena i zarađuje veliki novac, zapravo stalno bori sa psihološkim problemima – to ljudima stvara osećaj da su povezani, da nisu sami u tome i da to nije slabost, već nešto što se dešava“, smatra Kuzmanović zaključujući u pozitivnom tonu da, iako internet nudi različiti sadržaj, ipak jeste važan pomak to što ljudi žele da znaju više o mentalnom zdravlju i što je sada, kako ona to vidi, dominantan jedan novi, netoksični i tačan narativ – da su ovi problemi rešivi.

Cover photo: sea.mashable.com


Ceo serijal možete pogledati na Zoomer platformama

Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još