Za početak, da li znamo šta je kapitalizam? Obično će se reći kako je to najmanje loš oblik ekonomije u kome vladaju tržišni principi i svako se uključuje pod jednakim uslovima u tržišnu utakmicu, a ceo sistem vodi „nevidljiva ruka“ kako bi to rekao Adam Smit. Kako da ne. Zapravo, kapitalizam je sistem zasnovan na privatnom vlasništvu kapitala. A kapital je moć. U kapitalizmu moć imaju oni koji poseduju kapital, sredstva za proizvodnju, tj. kapitalistička klasa, a tržišni principi idu upravo u prilog najbogatijoj klasi koja se dodatno bogati eksploatišući radnike, kao i prirodne resurse u cilju uvećanja profita.
Šta su prve asocijacije na kapitalizam? Liberalizam, sloboda, demokratija? Ili eksploatacija, ugnjetavanje i neokolonijalizam?
Hajde da krenemo od osnove. Šta je cilj kapitalizma? Bogaćenje. Svaki kapitalista i svako ko funkcioniše u kapitalizmu, da bi opstao mora da uvećava svoje lično bogatstvo. A kako se „obogati“ neko u kapitalističkom sistemu i šta je zapravo „bogaćenje“? Najprostije rečeno, bogaćenje je prisvajanje viška vrednosti. Na koji način se kapitalista bogati – tako što nešto proda skuplje nego što je proizveo, odnosno prisvoji višak vrednosti. To je njegovo veličanstvo profit, reč koja se tako visoko vrednuje, a zapravo joj je sinonim – eksploatacija. Pošto su cene sirovina te koje jesu – šta onda stvara višak vrednosti? Rad radnika. Dakle, u poštenom sistemu radnik bi bio plaćen u skladu sa tim koliko vredi njegov rad, odnosno koliko vredi ono što je proizveo. I radio bi onoliko koliko je potrebno da to proizvede. Višak vrednosti mogu stvoriti samo radnici svojim društveno potrebnim radnim satima. A šta se dešava u kapitalizmu? Dešava se upravo to da krpice koje prodaje Beyonce koštaju basnoslovno na zapadu, dok ona svoje radnice u Šri Lanki plaća 64 centi na sat (dok istovremeno propoveda osnaživanje žena). Novac koji Beyonce, ali i svaki kapitalista, prisvoji za sebe kao profit je zapravo novac za koji je oštetio svog potplaćenog radnika. Dakle, eksploatacija. Šta je dalje kapitalizam – kapitalizam je kada radnik koji radi u nekoj sličnoj fabrici, slično nisko plaćen, nosi pelene jer ne može da se pomeri sa trake ni da ode u wc. Dakle, ugnjetavanje. Imamo još jedan tip ugnjetavanja, a to je uništavanje prirode i prisvajanje prirodnih bogatstava kako bi se prirodni resursi pretvorili u ekonomsku dobit. Npr, privatizacija izvora vode, seča šuma, uništenje ozonskog omotača usled fabričkih zagađenja i tako dalje, i tako dalje… lista je duga. Šta je još kapitalizam? Kapitalizam je kad radni sat u Americi košta nekoliko desetina puta skuplje nego u zemlji trećeg sveta, poput pomenute Šri Lanke, pa kapitalisti sele svoje fabrike tamo kako bi zapošljavali radnike koje će manje platiti i na taj način povećali višak vrednosti. Kada prave fabrike u tim zemljama jer su zakoni (gle paradoksa) liberalniji – tj mogu da zagađuju do mile volje i da ne plaćaju nikakve penale, niti da ugrađuju filtere i poštuju standarde koje bi u svojim zemljama morali. Kada presele fabrike, kako bi trovali nečiji tuđi vazduh, vodu i zemljište. Dakle, neokolonijalizam. OK, to smo razjasnili.
Dalje će vam reći da su kapitalistička društva liberalna (iako je liberalno jedino tržište, a i to je farsa jer nisu svima iste startne pozicije), dok su neka druga (čitaj: socijalistička i komunistička) totalitarna i fašistička. Istina je zapravo malo drugačija. Fašizam upravo karakteriše moć diktature buržoazije, kao i kontrola nad sredstvima proizvodnje, razmene i distribucije. Kada kapitalista kontroliše sredstva za proizvodnju, a radniku je manuelni rad jedini resurs i za to je potplaćen, kao i kada jedna grupa ljudi (u ovom slučaju najbogatiji, tj nova ekonomska buržuazija) ima kompletnu društvenu moć – to je upravo kapitalizam i po tome je kapitalizam ekonomski sistem koji ide uz fašizam, a ne socijalizam u kome su sredstva za proizvodnju u vlasništvu radnika, tj. naroda. Neokolonijalizam u svojoj osnovi ima reč „kolonija“, što podrazumeva nadmoć jedne rase/klase/nacije (zavisi od društveno-istorijskog trenutka na koji mislimo) nad drugima koja na neki način porobljava. Kapitalizam je upravo to, porobljavanje čitavih država, samo što se sad to ne radi metkom i nema ropstva u izvornom smislu, već se radi o ekonomskom porobljavanju i ekonomskoj zavisnosti. Ne važi to samo za zemlje trećeg sveta koje su bukvalno ekonomski zavisne od zemalja centra, već i za sve ne-bogate građane zemalja centra koje se zadužuju kod banaka i robuju kreditima celog života, kako bi ostvarili „američki san“. Ili obezbedili osnovnu egzistenciju. Ono što je klasičnom kapitalisti profit, banci je kamata. U svakom slučaju se radi o prisvajanju određenog viška vrednosti radnika.
Pioni se menjaju, pravila igre ostaju ista
Za kraj, omiljena tema, individualizam. Reći će nam da je socijalizam težio kolektivizmu, u našem kontekstu „bratstvu i jedinstvu“, iako to nije ekonomska kategorija, ali se često pogrešno koristi. Socijalizam zaista teži zajedništvu, pre svega radnika u cilju pravednije raspodele viška vrednosti. U socijalizmu oblik prisvajanja viška vrednosti od radnika je porez – prisvaja ga država, a on bi se onda koristio za dalji razvoj države i privrede, ili za oblike sigurnosti (zdravstvene, socijalne) samih radnika. Dakle, porez jeste oblik prisvajanja viška vrednosti, ali po pravilu taj višak vrednosti, za razliku od kapitaliste, država ne zadržava i ne gomila, već ulaže u neko javno dobro – kao što su putevi, otvaranje fabrika, infrastruktura i najvažnije od svega – zdravstveno i socijalno osiguranje građana. Višak vrednosti koji ja napravim u svom radnom veku i država ga prisvoji porezom će meni biti vraćen putem penzije u starosti. Kapitalističke zemlje takođe imaju porez, pored kapitalističkog prisvajanja profita, te su radnici zapravo dvostruko eksploatisani.
Ali kakve to veze ima sa individualnošću? Prosto. Margaret Tačer je rekla „Ekonomija je metod, cilj je promeniti dušu“ i to je kapitalizam i uradio. Socijalizam jeste težio kolektivizmu i zajedništvu, što ne znači da je gušio svaki individualizam i različitost kao što se pogrešno tumači. Naprotiv. Kapitalizam, nasuprot tome, propagira individualnost, ali to takođe ne znači da propagira različitost i slobodu kao što pokušava da se predstavi, već je u pitanju individualizam u smislu prebacivanja svake odgovornosti sa društva na pojedinca. Više nije država odgovorna da obezbedi dostupno zdravstvo, već ga pojedinac plaća. Više nije država odgovorna da obezbedi penzije u starosti, već ih sam uplaćuješ. U slučaju nezaposlenosti, bolesti, invaliditeta i slično – ti ćeš sam sebe obezbediti posedovanjem neke nekretnine koju ćeš unovčiti, ili štednjom – a neće te obezbediti država. Kao što je to bilo u „trulom socijalizmu“.
Dakle, u kapitalizmu smo prepušteni sami sebi i stvara se otuđenje.
Ovo je važno za održavanje kapitalizma jer razjedinjene individue ne mogu da učine ništa, pa ni da se pobune, niti pregovaraju o boljim uslovima rada sa kapitalistom. Ili, daleko bilo, podignu revoluciju. Propagirajući „slobodu“, kapitalizam nas pretvara u „slobodne robove“. Slobodni ste, dokle god ste povinovani zakonima kapitaliste.
Šta nas je naučio Covid-19? Da je solidarnost ključna. Kada katastrofe zakucaju na vrata, pojedinac sam ne može da učini mnogo, ali kao zajednica itekako možemo. Pandemija je pokazala da je jedini način brige o sebi zapravo i briga o drugima, o društvu, o zajednici. Solidarnost je ključ. Šta je kapitalistički odgovor na to? INDIVIDUALIZAM. Pojedinac je kriv za sve i dužan da se brine o sebi. Kako bi se prikrila odgovornost nacionalnih država koje su privatizovale sve što su mogle i razorile sisteme zdravstvene i socijaline zaštite – odgovornost se mora prebaciti na pojedinca. Pojedinac je kriv za pandemiju, a ne sistem. Nije kriva država što ne može da obezbedi uslove za lečenje, dostupan bolnički krevet, respritator, vitamin C, dostupnog lekara, negu ili sada aktualno vakcine, već je kriv pojedinac što se nije pazio. Ili što nema novca da sve te usluge plati. I dok kod nas stvara osećaj krivice i drži nas u pokornosti, kapitalista se svakim danom sve više bogati i jaz između bogatih i siromašnih postaje sve veći.
Podaci iz 2014. godine – 10% najbogatijih ljudi na svetu poseduje 87% svih bogatstava ovog sveta, a imovina 80 najbogatijih porodica iznosi koliko imovina 3,5 milijardi ljudi. Da li ovo zvuči kao da sistem radi svoj posao i da „nevidljiva ruka“ vrši adekvatnu raspodelu? Ili da ipak sistem radi u cilju dodatnog bogaćenja bogatih i dodatnog siromašenja siromašnih, pa dokle može… Dok mu ne ponestane država koje će ekonomski porobiti i ne ponestane ratova za resurse koje će voditi.
