Crteži pred nama i bez konteksta svojom temom unose vedrinu koliko i tehnikom rada i koloritom. Bazeni su umetnička fascinacija kroz sve ere, što zbog treperave površine plave, likovno interesantne umetnicima/cama, što zbog različitih značenja koja kroz istoriju umetnosti imaju bazeni i kupališta. Velike plave površine bazena inspirišu Jelenu Milićević iznova budući da su po drugi put dominantne u njenim serijama radova. Međutim značenja koja impliciraju motivi u ovoj seriji razlikuju se od prethodne. U dosadašnjim radovima ona je bazene predstavljala kao mesta koja i dalje nose aure statusnog simbola, mesta na kojima se susreću ljudi i dešavaju tenzije – ona je u fokus stavila socijalnu dimenziju bazena kao mesta interakcije i uspostavljanja identiteta u očima drugih.
Nova serija „Plivača“ zadržava sličan odnos prema tretmanu forme, posebno kada su u pitanju odnos tela i pozadine: u njoj svojstvenom maniru bojenim poljima i jakim kontrastima razdvaja telesno od predmetnog. Ljudi i dalje ostaju fokus Jeleninog istraživanja, ali kada je značenje u pitanju fokus se pomera sa društvene dimenzije na individualni doživljaj. Plivačice i plivači predstavljaju sada svakog od nas, oni više nisu nužno oznaka luksuza ili klase, već se radi o prikazima unutrašnjih stanja koja se povezuju sa plivanjem kao takvim. Reč je o metaforičnom „zaranjanju“, „zadržavanju daha“, „utapanju“ i „izranjanju“ – slikovito prikazanim radnjama koje označavaju pokušaje premošćenja jaza između realnosti i mašte, sna i jave. Voda kao element koji čisti, ali i kroz koju kada se gleda stvari gube svoju čvrstu strukturu i obrisi formi se razlivaju, tretirana je u radovima kao međuprostor istine i fikcije. Katarzični element boravka u vodi upućuje na „spiranje“ od suvišnosti, dok izranjanje i uzimanje daha vraća u realnost kojoj ne možemo da pobegnemo – telesnost i njeni limiti, kao i naše oročeno trajanje ovde i sada. Kako vreme ne možemo pobediti koliko god bili sposobni da se izgubimo u podvodnom maštarenju, ovi radovi su svedočanstvo i ljudske želje i nasušne potrebe da fantazijom nadomesti nemogućnost da ubrzano okonča agoniju realnosti pokušavajući da produži trenutak u kome je odsustvo svesti o realnosti i sebi doprinelo makar prividnom spokoju. Ovaj spokoj najviše liči na lep san, fikciju koja dovoljno liči na realnost da je moguća i time je naslada maštom veća, a dovoljno odskače od nje da ne želimo nikad da se probudimo. A simboličkim buđenjem, doslovnim „izranjanjem“ na površinu kao suočavanjem rizikuje se ono najcenjenije u našoj civilizaciji – Razum. Kao što kaže pesma po kojoj izložba nosi naziv: „Ne želim da se probudim, jer mogu da poludim / Kad vidim ko sam / Kad vidim gde sam“.
Jelenini novi radovi, baš kao i plivanje samo, omogućavaju usporavanje ove intenzivne svesti o sebi i svetu, zaglušujući sve spoljne uticaje koji nas odvajaju od maštaranja, od sna kao „davno zaboravljene istine“.
Jelena Milićević rođena je 1992.godine u malom, rudarskom mestu u Centralnoj Srbiji. Zbog toga je mislila da je logično da finansijsku nezavisnost i stabilnost traži na polju umetnosti, što s pravom može dovesti njenu uravnoteženost u pitanje. Nakon završenih osnovnih i master studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, stiče potrebno i željeno zvanje i zvanje master- likovni umetnik/ca i prepuštena je pravo sa Univerziteta na beogradsku vetrometinu i neizvesnu budućnost. Stanje se naglo popravlja kada počinje da radi u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja kao majstor štampe u tehnici litografija. Tu će steći iskustvo i prijatelje za ceo život i čir na želucu od kustoskih prohteva, ali će i dalje nastaviti da veruje više kustoskinjama nego svojim očima. Pokušava da stvara i crta pored posla, povremeno izlaže, iako ne voli gužvu, ali svako nosi svoj krst. Za dosadnije detalje obratite se umetinici putem mejla ili dopisa – jelenaof@gmail.com / Instagram: https://www.instagram.com/_jelena_milicevic_/
Foto: Jelena Milićević
