Marko je novinar i voditelj, poreklom iz Lozovika, mesta kod Velike Plane. Na Blic televiziji ga možemo videti kao voditelja emisije „Metar moga sela”, a uključen je i u kreiranje emisija „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” i „Naj od naj”.
Marko je 2020. godine objavio roman pod nazivom „Soba”. U pitanju je autobiografija koja se bavi odrastanjem u patrijahalnoj sredini koja nas primorava da pravimo greške, suzbijajući svoju prirodu.
U razgovoru sa Markom, saznajemo šta ga je navelo da napiše knjigu, kako je njemu bilo nakon izlaska iz sobe, i šta bi poručio onima koji su još uvek maštaju o svežem vazduhu kada izađu iz svoje.
Tvoja soba, sudeći prema opisima iz romana, sadrži daleko više od 4 zida i par komada nameštaja. Da li svako od nas ima svoju sobu u kojoj krije nešto od okoline, a možda i od sebe?
Hvala ti pre svega što si moju „Sobu” doživeo kao svoju, što si je doživeo daleko dublje od samo jedne prostorije. Ja verujem da je svako od nas u nekoj svojoj „sobi” i da tu krije deo sebe koji možda još nije dovoljno osvestio ili ojačao da bi nastavio da funkcioniše i van nje. Međutim moja soba je meni bila moja sloboda, jedino tako sam je doživljavao. Ja sam tada, u tom periodu, govorimo o odrastanju, srednjoj školi, tinejdžerskom periodu, bio najsrećniji upravo na tom sigurnom mestu.
Kao i većina drugačijih ljudi iz provincije, Beograd si video kao spas od nekih stvari koje su još uvek „atipične” u manjim sredinama. Došao si ovde i postigao dosta toga, kako karijerno, tako i na ličnom nivou. Kakve su reakcije sada kad se vratiš u svoj kraj? Da li je stara okolina pročitala tvoju ispovest i kakvi su komentari? Kakav je njihov odnos prema tebi sada?
Ne idem toliko često tamo, nažalost. Ali volim da prošetam svojom ulicom, volim tu vrstu samopouzdanja i slobode koju imam u sebi kada sam u svom rodnom selu, a to ranije nije bilo tako. Okej sam sa sobom po pitanju svega, svoje sekusalnosti, svojih mana, svojih vrlina… zato smatram da najmanji problem sada imam da se pojavim u svom selu. To da sam gej verujem da nikome u mom rodnom selu nije bilo neko veliko iznenađenje, ali pisanje autobiografije već jeste. Imao sam sreće da nijedan ružan komentar nije došao do mene, najveći broj knjiga se poručivao upravo u mom kraju, ali ja verujem da je to više bila znatiželja, pa mogu i da razumem. Naišao sam na veliki broj onih koji su pozdravili i podržali to što sam uradio, a to mi je mnogo značilo pre svega zbog majke koja je bila uznemirena uoči objavljivanja knjige. Danas je jako ponosna na mene.
Nakon bega iz sobe verujem da ti je bilo „hladno” napolju. Da li si razmišljao da se možda vratiš u svoju sobu, pronađeš sebi neku novu ili se dešavalo nešto potpuno treće?
Motiv za pisanje knjige je bio nekakav moj bunt, protiv nečega što tada nisam umeo da razumem dok sam je pisao. Sada kada je prošlo četiri godine od objavljivanja, kada su se slegle emocije i kada se dosta toga lepog i ružnog dogodilo, shvatam da sam pokušao da skrenem pažnju na sebe, baš kao i kada sam bio klinac u haljini ispred ogledala, koji je podsvesno želeo da ga majka „upeca” takvog u sobi, kako bi stvorili neku vrstu povezanosti. U pitanju je, najšire gledano, želja za vrstom bliskosti sa svima onima sa kojima je nikada nisam imao, zato mi je bilo potrebno da izađem iz te „sobe”, da se potrudim da budem glasan. Ono što se dogodilo je da ni sam nisam znao kakvu moć knjiga zaista ima, stizalo mi je toliko poruka od majki, sestara koje su imale potrebu da mi kažu kako imaju nekog bliskog ko je gej, kako prepoznaju i osećaju priču… dosta mladih gej ljudi iz unutrašnjosti, iz drugih gradova su razumeli ono što sam imao da kažem. Kako sam sve te poruke iščitavao, shvatao sam, vremenom da sam na dobrom putu i da mislim da radim pravu stvar, videćemo…
Otkud ideja za ovu knjigu? Kako je sve to što ti je toliko dugo ležalo na srcu izašlo na papir?
Godinama sam pisao dnevnik i danas čuvam sve te sveske. To je bila neka vrsta moje terapije, nekako je negde sve to što sam osećao moglo da ode. Kako sam sazrevao osećao sam potrebu da nešto uradim sa rečima, znao sam da sve to ne pišem tek tako, trebalo je samo dovoljno zrelosti, godina i smelosti da sve to pretočim u jednu priču.
Šta bi rekao Marku koji nije znao za nešto vise od svog sigurnog prostora, jer verujem da dosta njih možda oseća isto, ali ne zna još uvek da izrazi svoja osećanja bez osećaja straha?
Uh… zagrlio bih ga jako, čvrsto, jer mu je to falilo. Ohrabrujuć zagrljaj i da zna da će sve biti u redu. Ne želim da zvučim kao nekakav terapeut ni lajf kouč, ali činjenica je da ponekada sami sebi postavimo toliko visoke zidove pred očima koje ne umemo da srušimo. „Furaj mali” je jednostavno sve što je mali Marko trebalo da čuje tada.
Marko nam priprema još jedan roman koji se zove „Diši…” Na osnovu reči autora, u pitanju je priča o ljudima koji su „pobegli” jer su želeli nešto veće, bučnije, slobodnije, a onda se suočili sa svim onim što Beograd nudi jednom mladom gej dečku iz provincije. Do tada, Markov roman „Soba” možete pronaći u Delfi knjižarama.
Nije ovo samo moja priča, ovo je priča svih nas koji smo pravili pogrešne poteze, koji smo težili za prihvatanjem, pripadanjem, ljubavlju, pažnjom, samopouzdanjem, sigurnošću. Ova priča je deo svih nas koji godinama nismo puštali od sebe strahove, koji smo se zatvarali u četiri zida i družili se sa njima.”
Marko Srejić, „Soba“
IsKVIRljena slova je serijal posvećen autorima i autorkama kvir književnosti sa teritorije bivše Jugoslavije. Kroz serijal se upoznajemo sa delima koja kroje istoriju domaće LGBT+ scene. Životne priče autora mnogim čitaocima će približiti delo i same motive njegovog nastajanja, dok će one druge razuveriti u široko prihvaćenom stavu kako je kvir književnost uvek, ili makar najčešće – autobiografska.
Autor fotografija u tekstu: Miloš Sovilj
