„Bočanska metalac šerpa“, delo je dizajnera i scenografa studija za scenski dizajn i scensku produkciju umetničke radionice Skills Division. Saša Ivanović je jedan od vlasnika ove radionice. Pored Skills Division-a, oni drže i umetničku školu Tricky Art Studio, koja je namenjena najmlađima.
Povod za razgovor sa Sašom bila je gigantska šerpa, koja se pojavila na borčanskim protestima, nazvana i – „šerpa za dinstanje“. Ipak, sa Sašom smo otvorili različite teme, od uloge umetnosti na protestima, pa do problema sa kojima se suočavaju stanovnici Borče.
Kako ste došli na ideju na da napravite šerpu? Zašto baš metalac šerpa?
Odmah da raščlanimo to. Ideja nije potekla iz ove radionice. Zvao je drugar koji je deo pokretača, organizacioni čovek konkretno protesta u Borči i pitao: „Jel ste raspoloženi da napravite neki kazan, nešto džinovsko da možemo da dinstamo?“. Onda smo mi napravili šerpu. Tako da inicijalno, nije naša ideja bila, ali smo odmah odgovorili.
Dakle, to je bio zajednički rad ljudi iz Borče?
Pa zajednički rad, u smislu da su oni pokrenuli inicijativu da se išta napravi, a mi smo ovde u radionici sproveli u delo. Onda transport i sve to, nošenje na protestu – to je išlo iz ruke u ruku. Sama šerpa ima neke četiri motke na kojima stoji kad se nosi na protest i tu su se smenjivali ljudi, je više ne znam koliko ljudi je nosilo tu šerpu.
Koje su dimenzije šerpe?
Ona nije toliko velika kao što izgleda, kao što deluje. Oko 160 cm je prečnik i oko 115 je visina, plus ručke.
Rekla bih da je bila uspešna akcija, pošto je X (Twitter) eksplodirao.
Jeste, ja sam znao da će to da bude viralno i da će da plane. Odmah sam znao, nema šanse a tako ne prođe. Protest se nije završio i to je već krenulo po društvenim mrežama. Mi nismo stigli ni da je vratimo u radionicu, a već me zovu ljudi: „Jel ste vi pravili onu šerpu?“. Znaju ljudi da ima ta radionica u Borči tako da, ko bi drugi pravio nego mi.
Borča večeras DINSTA JAKO! #caosvima pic.twitter.com/S6DepDEXV8
— Dnevna doza Beograda (@ddozabeograda) March 30, 2025
Da li ste se, kao meštanin Borče iznenadili pokretanjem ideje, ne samo za šerpu, nego za proteste uopšte?
Bilo kakva vrsta protesta u Borči je za mene ogromno iznenađenje. Nažalost… Ja ovde živim od 82’ godine. Nažalost, Borča je što se tiče humanih akcija potpuno mrtva već duže vreme. Ovde su ljudi ili letargični ili su naklonjeni vladajućoj stranci i imaju neku korist od toga. Veliku većinu uopšte ne interesuje da se pobuni, to je baš specifično za Borču. Sad, kritična masa će uvek da se napravi, Borča je velika, ima puno stanovnika. Uvek će se skupiti nas dosta da napravi jedan lep protest koji dobro izgleda, gde će biti puno ljudi, koji se čuje, gde ćemo svirati bubnjeve, pevati itd. Raditi sve što jedan protest čini takvim.
Sećam se kad smo radili prvu blokadu, kod OŠ Jovan Ristić. Pre toga sam učestvovao na blokadama kojekuda i na protestima. Mislim, na protestima sam od Plišane revolucije. Kad je to bilo 89’, 90’ više se ni ne sećam, tek sam bio krenuo u srednju školu. To je bio prvi protest na kom sam bio. Od tad do danas stalno su neki protesti. Kad smo blokirali prvi put tu ulicu u Borči to je bilo neizmerno teže nego bilo koja blokada bilo gde u gradu, gde je gušći saobraćaj, više ljudi, veća frekvencija. Toliko se osećala neka težina. Onda su tu prolazili neka starija gospoda i neke starije dame. Pa nisu baš bili blagonakloni prema tome što radimo. Bilo je i psovki i dobacivanja. Baš je bilo teško 15 minuta odćutati sve to, gde dobijaš više negativnog vajba sa strane nego pozitivnog. Onda se to hvala bogu menjalo.
Svaka sledeća blokada je bila sve bolja i bolja. Počeli su ljudi da prihvataju to. U suštini to izgleda kao malo, možda nekom beznačajno, ali ti borčanski protesti su urodili plodom. Pokrenuli smo mi dosta ljudi. Sad se već okupljamo i pokreću se pitanja: „Šta ćemo sledeće?“. Ono što kažeš, da počnemo od svog dvorišta.
Najavljen je i prvi zbor?
Da, tako je da. Već se ljudi dogovaraju šta će biti na dnevnom redu, koja pitanja će se postavljati. Ima puno problema. Od toga da dobar deo Borče i dalje nema kanalizaciju, iako je aktuelna vlast to obećavala pred svake izbore. To imamo i dokumentovano, gde predsednik tad govorio: „Ja vam obećavam, uložićemo ogromne novce, ako se ne desi kanalizacija mene krivite, ja ću da budem kriv!“.
Naravno nikad se ništa od toga nije desilo. Zatim parking mesta nedostaju u celom kraju. Ovde se zidalo i šakom i kapom u poslednjih desetak i više godina. Puno ljudi se doselilo. Blokirane su nam pešačke i biciklističke staze u Centru 3. Servisne saobraćajnice su postale potpuno nebezbedne, ljudi ih koriste kao prečice jer okretnica (Okretnica autobusa 95) nije rešena, a uvedeno je dosta novih linija. Onda se taj deo zapuši i ljude mrzi da tu čekaju autobus, pa prolaze kroz naselje servisnim saobraćajnicama i to je potpuno nebezbedno.
Ima tu problema i problema. Ono što mene najviše zanima za naš kraj jeste da se otvori neki Dom kulture, neki centar za mlade. Mi smo to samoinicijativno otvorili u tom nekom malom paketu, to je naš Tricky Art Studio. Tu dolaze klinci, gde crtaju vajaju, uče da dizajniraju, pišu, uče da sviraju instrumente. Njima je to kao druga kuća, al to je malo i kapacitet je već popunjen. Ako krene da nam dolazi još dece neće imati gde da se smeste.
Borča nema ni bioskop.
Da, nema ni bioskop, mi smo par puta u Tricky-u imali neke projekcije filmova. Onda dođe publika. Bude tu, tridesetak ljudi.
Kako vi kao umetnik vidite umetnost i njen odnos sa politikom, pogotovo u ovom trenutku? Da li mislite da ona privlači ljude da učestvuju u protestu?
Umetnost, najčešće odgovara društvenim i političkim situacijama. Najčešće kada je to i na nekom metafizičkom i apstraktnom nivou, gde ne može da se nađe direktan link i direktna veza. Opet može da se tumači kao neko duhovno suprotstavljanje nekim opštim normama koje ne odgovaraju nekom humanom obliku i zamisli kako bi izgledalo neko humano društvo. Pogotovo kada je angažovano dosta je značajno. To je neizostavni deo, šta god želite da uradite za bilo kakvu političku situaciju, neko mero neki vizual da napravi, da li je to flajer, plakat, baner, nešto što će postati viralno na mrežama, video… Neće sigurno neko ko radi u banci ili pekari da vam završi taj posao, već neki umetnik, dizajner, tako da je to neizostavno.
Pogotovo kad je bunt i kad je protest, i kad je ovako snažno motivisan protest koji je inicijalno izazvan tom tragedijom u Novom Sadu, koja je jedna užasna tragedija i jako su specifične okolnosti. Prosto, vi ne možete više da birate, vi kao umetnik morate da učestvujete u tom protestu na sve moguće načine. Svojim prisustvom, duvanjem u pištaljku, uzvikivanjem parola i do toga da ćete praviti nešto čime ćete dalje motivisati ljude da se bore za bolje društvo.
Ovi protesti su borba za opstanak društva i za bolje društvo, jer je ovo društvo mnogo posrnulo. Nije ni čudo, 35 godina se radilo na tome, možda i duže. Nekako mi se čini da smo došli do nekog kraja, nekog zida tog posrnuća, nekog dna. Meni se tako čini. Možda nisam objektivan. Mislim da sad iz ovog može samo da se izrodi nešto novo i da počnemo da se penjemo nekim stepenicama u boji, ka nečem boljem.
Da li Vam se čini da više i ne postoje prostori za umetnike? Da li je umetnost skrajnuta?
Umetnost je u potpunosti skrajnuta. Pogotovo danas, u našoj zemlji. Da ne govorim o budžetima, to svi znamo, izdvaja se malo novca. Kad su Englezi trpeli nacističko bombardovanje za vreme Drugog svetskog rata, Čerčil je insistirao da se odvaja budžet za pozorište. Onda su se ovi čudili, neko je pitao „Koje pozorište, mi smo u ratu?“. Čoveče, mi treba nešto da branimo, šta ćeš da braniš ako ne ulažeš u kulturu, više nemaš šta da braniš.
Pored tog ekonomskog aspekta, taj duhovni, društveni aspekt je jako bitan za jedno društvo. Ne možete ni ekonomski da prosperirate, ni socijalno ako ne prosperirate u tom duhovnom aspektu. Tako da, generalno je skrajnuta umetnost. To se može videti o rezultatima na lokalitetu. Naime, mi smo otvorili taj Art Centar u Borči, pre nekoliko godina, on je tako slobodan, slobodnog ulaza za decu i mlade. Pokazalo se da ima jako puno nadarene dece, koja možda uopšte ne bi krenula tim putem, da nije bilo našeg centra.
Ja se sada pitam, ako bi svako naselje i svako selo i svako malo mesto u Srbiji imalo takav centar, koju bi mi armiju umetnika i naučnika mogli da regrutujemo. Verujem da bi to bio veliki broj. Duboko sam uveren da, što se tiče Srbije, čime mi kao zemlja treba da se bavimo i šta mi treba da nudimo, nam i svetu, to su pored proizvodnje hrane i poljoprivrede – nauka i umetnost. Mi treba da izvozimo nauku i umetnost. Kod nas je još plodno tle za takve stvari.
Koji je vaš komentar za blokiranje SKC-a?
Reći ću ti nešto za SKC, što nisam nikome rekao. Naime, bend Consecration nas je pre izvesni broj meseci pozvao da im gostujemo na koncertu u SKC-u. Oni su nekim volševnim pregovorima dobili tu salu. Tamo nisu održavani rok koncerti jako dugo. Samo iz poštovanja prema tom bendu i da ne narušim ceo taj događaj, da ne napravim njima neki problem u komunikaciji sa tadašnjim SKC-om, koji je bio jel otet već godinama nije pripadao studentima. Ja sam se suzdržao da tad na koncertu kažem u mikrofon „Ljudi kad ćemo mi da vratimo ovaj SKC studentima?“. Mislim, ne hvalim se time, jeo sam se što to nisam rekao. Bili smo pozvani kao gosti, pa sam negde mislio da pošto sam gost nije na meni da tako nešto kažem.
Onda kad su počeli protesti, ja sam već nekim studentima govorio „Ljudi morate da uđete u SKC!“, to je vaša zgrada, vaše mesto. Slobodno uđite. Da li je dalje ta moja reč išla, ne znam. Svakako kada je stigla vest „Dođite svi u SKC, studenti ulaze“, to je meni bio praznik. Ja ću taj dan da slavim ceo život. Ne znam ni koji je datum, nije ni bitno, ali taj dan je za mene praznik.
