Danilo Stanimirović: Ako u onome što radimo nema igre – nema ni života, a ni smisla

Nedavno je na međunarodnom festivalu studentskog filma u Tel Avivu film 5/3/0, mladog reditelja Danila Stanimirovića, osvojio nagradu za najbolju režiju. U pitanju je društveno angažovani film koji prati četrnaestogodišnju devojčicu koja se vozi linijskim taksijem na rođendan u susednom gradu, što će joj biti uznemirujuće i traumatično iskustvo.

U pitanju je jako teška tema, kako ste došli na ideju da se baš tom temom bavite?

Posle mnogo godina sreo sam prijateljicu iz detinjstva koja mi je ispričala priču o pokušaju silovanja od strane lokalnog taksiste koja se desila kada smo mi imali 13 godina i još smo išli u osnovnu školu. Sećam se da me je pogodila činjenica da je taj događaj prošao ispod radara i da niko u našem okruženju nije niti znao, niti govorio o tome. Počeo sam da sumnjam da su ovakvi događaji postali skoro pa normalnost. A moju sumnju potvrdile su reakcije mnogih devojaka i žena koje su sve imale neprijatna iskustva u taksijima.

Koja je odgovornost studentskog filma i njen potencijal za društvene promene i podizanje svesti o ovakvim temama?

Čini mi se da danas, makar kod nas, ljudi poistovećuju pojam kratki film sa pojmom studentski film. Što najbolje govori o kvalitetu studentskih filmova i nedostastku industrije kratkog filma kod nas. Filmovi studenata iz Srbije i regiona neretko budu deo konkurencije kratkih profesionalnih filmova na festivalima širom sveta. Odgovornost studentskog filma je podjednako bitna kao i kod svih drugih oblika umetnosti. Sad, mislim da mladi autori (a studentske filmove obično prave mladi) ukazuju na nove probleme i donose nove pristupe starim problemima. To su problemi koji postoje i koji će biti samo veći ako ne počnemo da obraćamo pažnju na njih. Mislim da je potrebno da kratki film dobije više prostora u kanalima koji se obraćaju starijim generacijama, tu pre svega mislim da televiziju i to na nacionalne frekvencije. Ja sam siguran da potražnja od strane publike (pogotovo među starim generacima) postoji, kao i želja za dijalogom. Ali festivali studentskog i kratkog filma su jednostavno nedostupni široj publici a oni su jedina platforma kod nas za ovakav sadržaj.

Kako ste došli do festivala u Izraelu i kako je tekao put filma van naših granica?

Put filma do Izraela je izgledao tako što sam popunio prijavu online i onda su oni izabrali film i pozvali ga na festival. Ja sam prezadovoljan kako je film prihvaćen na svim festivalima u inostranstvu na kojima je do sada bio. Pre Tel Aviva film je bio prikazivan na BSFF-u u Briselu, zatim Kortfilmfestivalen Grimstadt u Norveškoj, In the Pallace u Bugarskoj, FEST NDNF u Portugalu. To su sve veliki festivali na kojima mi je bila ogromna čast učestvovati. Tel Aviv je bio posebno iskustvo jer je svako koga sam sreo i upoznao, ili već gledao film i imao pozitivne reakcije ili dobio preporuku da pogleda film. U svakom slučaju, neverovatno mi je bilo da su svi znali za film pre nego što sam počeo da ga predstavljam. Najviše me je fascinirala publika. Skoro sve projekcije su bile rasprodate, svi diskutuju o studentskim filmovima i glasaju za svoje favorite, a publiku čine sve generacije. Razgovor posle projekcije je trajao više od pola sata, a ljudi su nastavljali da mi prilaze i kad smo izašli iz sale. Sjajno iskustvo!

Ko čini vaš mladi tim i da li ste imali podršku i sa koje strane u produkciji filma?

Ovaj film je nastao potpuno gerilski bez ikakve institucionalne podrške sa minimalnim budžetom od nekoliko stotina evra. Nisam siguran da li bi se uopšte i desio da nisam bio okružen neverovatnom ekipom dragih ljudi. Snimali smo jedan vikend u Požarevcu, mom rodnom gradu. Svi su spavali u mojoj kući, moja mama je spremala ketering i zapravo je celo snimanje bilo jedna igra. Imao sam želju da napravim film koji je slobodan u svakom smislu. Od ljudi koji su glumili u filmu jedino je Dostana znala celu priču, a scenario nije postojao. Znao sam šta želim da postignem sa svakom scenom što sam ispričao jedino Dostani, a ona je vodila ostale aktere kroz improvizacije. Osim Ivana Petrušinskog koji je Dostanin kolega sa Novosadske Akademije, svi akteri su naturščici i meni dragi ljudi iz Požarevca. Taksistu igra Nebojša Stanimirović, moj otac, a u ostalim ulogama su i moj stric Peđa Jovanović, njegov drugar Staniša Stefanov i Vesna Pejić, učiteljica iz moje osnovne škole. 

Naravno iza kamere su predrage kolege i prijatelji – Aleksa Borković, direktor fotografije, Mina Petrović, montažerka, Sava Reljin kao pomoćnik režije, Irena Parezanović, ko-scenaristkinja. Luka Mihailović  je scenograf, a za kostime se postarala Lara Popović. Producentkinja Doloris Ašković i izvršni producenti Ognjen Predić i Miloš Mirković.

Stil iz filma

Vaš film je obeležila i jedna tragedija. Koliko je to uticalo na vas i po čemu će se pamtiti Dostana Nikolić, koju publika nažalost nije bila u prilici da bolje upozna?

Žao mi je jer se plašim da javnost nikada neće postati svesna koliko je njen odlazak veliki gubitak za svetsku i domaću kinematografiju. I to govorim bez preuveličavanja. Sasvim sam siguran da bi ona bila jedna od najvećih naših glumica kojoj bismo odavali počast na najznačajnijim festivalima i čije bi ime svi znali, samo da smo dobili priliku da je bolje upoznamo. I da je ona dobila priliku da se predstavi. Ovaj film je mali spomenik koji je ona zaista sama sebi napravila, a meni je samo neverovatna čast što sam se tu našao da budem od pomoći. 

Ja bih radije govorio o tome kako je Dostana uticala na mene jer teško je to objasniti ljudima koji je nisu upoznali koliko je ona bila fascinantno stvorenje. Od Dostane sam naučio da se igram, jer ako u onome što radimo nema igre onda nema ni života, pa nema ni smisla. Iskreno, blago je reći da mi je promenila život. Bio sam siguran da je to jedna od osoba sa kojima zajedno radiš i igraš se ceo život. Trebalo je da zajedno napravimo još puno filmova, ali neću lagati ako kažem da će je ipak biti u svakom filmu koji ikada budem radio.

Ja ću iskoristiti priliku da i ovde podelim isečak iz jednog njenog eseja koji sad već mnogi koji su je poznavali znaju napamet:

„Strah od besmisla nas izjeda od kad postoji ljudska vrsta kojoj je data svest. Ali kada nam je već data, pa ljudi budimo svesni toga, hajde bar da se igramo. Samo da se igramo. Možda sutra nećemo moći. Ja sam Dostana Nikolić, oslobođena straha od besmisla i zauvek ću da se igram!“

Gde će publika u Srbiji biti u mogućnosti da pogleda film?

Prvo javno prikazivanje filma u Srbiji desilo se na Festivalu Evropskog Filma Palić. Ja film šaljem već neko vreme i na domaće i na strane festivale, pa se nadam da će desiti još neka projekcija u Srbiji. 

Šta su naredni koraci u promociji ovog filma, ali i narednih projekata?

Ono što sada znam je da će za leto film putovati po regionu. Upravo je imao projekciju na Omladinskom Filmskom Festivalu u Sarajevu a očekuje ga projekcija na festivalima Kino Bled u Sloveniji, Brač Film Festival u Hrvatskoj, DRIM Short Film Festival u Makedoniji.

Što se tiče narednih projekata trenutno radim na tri. U pripremi je novi igrani film koji je moj master projekat „Brazil“. Radi se o komediji sa elementima mjuzikla. Priča prati sredovečnu učiteljicu Cecu koja priprema grupu učenica za takmičenje u plesu na kojem i sama želi da učestvuje. Glavnu ulogu glumi predivna Silvija Križan i ovaj film ćemo snimati u Požarevcu. 
Takođe, razvijam dokumentarni projekat u produkciji kuće Rezon iz Novog Sada a producent je Nikola Spasić. Naziv filma je „Rupa“, a film je baziran na paralelnim opservacijama dva susedna lokaliteta u mom rodnom gradu Požarevcu. Oba su posvećena istoj radnji – kopanju. Prvi je arheološko nalazište antičkog rimskog grada Viminacijuma. Drugi lokalitet je jedan od najvećih površinskih kopova na Balkanu – Kompleks Kostolac. I konačno, polako privodim kraju svoj diplomski projekat „Mačke“ na kome radim već 3 godine i nadam se da će konačno biti gotov do zime. Film prati dečaka Mišu koji živi u raspadujućoj porodici srpskih gastarbajtera u Cirihu. Jednog dana, Miša nalazi napušteno mače na ulici…

Za ostatak – sačekaćemo da filmovi ugledaju svetlost dana 🙂

Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još