Na Međunarodni dan borbe protiv AIDS-a podsećamo vas na intervju koji je pre nekoliko meseci za naš portal dao Bratislav Prokić, izvršni direktor organizacije „Potent”. Poslednjih godina „Potent” je organizacija koja pruža podršku u vidu besplatnih testiranja na polno prenosive bolesti, kao i kontinuiranu podršku ljudima koji žive sa HIV-om. Prepoznati su kao stručnjaci koji uvek iznose tačne i proverene informacije, te smo u okviru našeg serijala „Nova škola” od Prokića pokušali da saznamo sve informacije važne za mlade, kao i kakvu je sistemsku podršku neophodno obezbediti u borbi protiv polno prenosivih bolesti.
Iako o HIV-u, čini se, danas dosta znamo – stigma i etiketiranje su još uvek vrlo prisutni. Kako je moguće da i dalje imamo toliko etiketiranje već evo četrdeset godina?
Mi nekako nismo naučili ništa iz prethodne istorije. Tada smo HIV zvali GRID (Gay-related immune deficiency), a posle smo etiketirali osobe koje spadaju u neku od 4H kategorije (heroinski zavisnici, homoseksualci, hemofiličari i – Haićani, jer je HIV došao sa Haitija). Sada se to isto dešava sa majmunskim boginjama, a setimo se da je i Tramp nedavno kovid nazvao „kineski virus“. Mi i dan danas vezujemo HIV za neke „rizične grupe“, a realnost je da u svetu ima više heteroseksualaca koji imaju HIV i da HIV ima više žena nego muškaraca. Bez obzira gde se prvo neki problem uoči – to je globalni problem, a kada se govori o polno prenosivim bolestima niko nije zaštićen. Ono što možemo da uradimo jeste da smanjimo rizik.
Mi i dan danas vezujemo HIV za neke „rizične grupe“, a realnost je da u svetu ima više heteroseksualaca koji imaju HIV i da HIV ima više žena nego muškaraca.
Osim stigme i diskriminacije, koje još probleme etiketiranje donosi?
Etiketiranje je veliki problem pre svega jer usled toga niko neće da sazna svoj status, niko neće da nosi tu etiketu. Iako bi saznavanje statusa na vreme značilo da osoba može da ima praktično nesmanjen životni vek i da uz terapiju ne može dalje da širi virus. To veliki broj ljudi ne zna, kao i još mnogo toga, zato što smo mi kad je HIV u pitanju ostali negde na nivou 80ih godina. I dalje su nam u glavi slike iz filmova ljudi koji umiru i koji loše izgledaju, a to više nije tako. Mnogo toga se promenilo. Mnogo je više načina prevencije od kondoma, mnogo više napreduje medicina, uskoro ćemo da imamo dugodelujuće antivirusne lekove – što znači da će ljudi dobijati jednu injekciju mesečno ili u više meseci i neće imati svakodnevnu terapiju.
U poslednje vreme, od kako se PREP pojavio, postoji mnogo dilema – da li je potrebno koristiti i kondome ako se koristi PREP, koliko i u kojim situacijama štiti i slično… šta su mitovi, a u kojim slučajevima PREP zaista pomaže?
Istraživanja su jasno pokazala da je PREP u preko 99% slučajeva zaštita od HIV infekcije ukoliko se koristi na pravi način. Postoje dva načina uzimanja PREP-a – jedan je po potrebi, pre seksualnog odnosa i nakon seksualnog odnosa, a drugi je kontinuirano gde nakon sedam dana uzimanja po jedne tablete u isto vreme dobijamo 24h zaštitu sve vreme dok koristimo PREP. Ono što je mit jeste da je PREP zamena za kondom. PREP nije namenjen ljudima koji koriste redovno kondom, već ljudima koji imaju neki izazov u svakodnevnom, redovnom korišćenju kondoma. Mi uvek govorimo o kondomu kao najsigurnijem i najjeftinijem sredstvu prevencije, koji ne štiti samo od HIV-a već i drugih polno prenosivih bolesti, ali kada vidimo da se ponašanje ne menja – tada PREP ponudimo ljudima kao nešto što će ih zaštiti od jedne infekcije koja mora da se leči doživotno.
Istraživanja su jasno pokazala da je PREP u preko 99% slučajeva zaštita od HIV infekcije ukoliko se koristi na pravi način.
Šta govore iskustva drugih zemalja, koliko je PREP delotvoran?
Ono što vidimo u zemljama koje dosta koriste PREP, kao što je Britanija, jeste da oni za par godina imaju preko 80% pada novih slučajeva HIV infekcije i da više ima heteroseksualnih nego homoseksualnih novodijagnostikovanih ljudi. To pre svega govori o tome da je gej populacija, u kojoj je PREP postao vrlo popularan, naučila kako da se štiti.
Ali PREP ne štiti ni od jedne druge polno prenosive bolesti, osim HIV-a?
Ono što je bitno jeste da ljudi koji kreću da koriste PREP moraju da se vakcinišu na hepatitis B, to je uslov. Ono što je važno je da je hepatitis C sada izlečiv, imamo terapiju koja za tri meseca može da izleči hepatitis C. Ostale polno prenosive bolesti su izlečive antibioticima. HIV je i dalje tu najveći problem. Ne treba da relativizujemo tu priču – ne štiti od drugih bolesti, zato ga ne treba koristiti. Bitno je da osoba koja već odbija da koristi kondom koristi PREP, da se zaštiti tako, vakciniše protiv hepatitisa B, pa da onda sa redovnim kontrolima smanjimo štetu. Ono što svi radimo jeste da pokušamo da smanjimo rizik.
Kako onda odgovoriti na taj mit da će osobe koje koriste PREP zbog nekorišćenja kondoma dobiti druge polno prenosive bolesti?
To nije tačno zato što svako ko koristi PREP mora da obavlja redovne preglede na svaka tri meseca na sve ostale polno prenosive infekcije. Što znači da ako neka osoba ima sifilis, a nije na PREP-u nego jednom godišnje se testira, ona može da razvije sekundarni ili tercijarni stadijum sifilisa, a da ne zna da ga ima. I pritom da taj sifilis dalje prenosi drugim seksualnim partnerima. A osoba koja je na PREP-u i u roku od tri meseca otkrijemo da ima sifilis će odmah da se leči i mnogo će lakše da se seti sa kim je imala odnose i kome treba da javi da se testira i eventualno leči. PREP nije za svakog, ali je dobar alat ako je dostupan i besplatan.
Ne treba da relativizujemo tu priču – ne štiti od drugih bolesti, zato ga ne treba koristiti. Bitno je da osoba koja već odbija da koristi kondom koristi PREP, da se zaštiti tako, vakciniše protiv hepatitisa B, pa da onda sa redovnim kontrolima smanjimo štetu.
Da li smo onda ukoliko partner ili partnerka koriste PREP i mi sigurni ukoliko imamo seks bez kondoma?
Postoji priča da su svi na PREP-u jer mnogi ljudi koji ne koriste kondom ili su već HIV pozitivni stave na dejting sajtovima da su na PREP-u. Jako je bitno znati da ne treba ulaziti u seksualne odnose bez kondoma sa nekim ko vam je rekao da je na PREP-u ako vi niste na PREP-u. Vi ste ti koji morate sebe da zaštitite. Isto važi i ako neko kaže da je na terapiji i da je undetectable. Ljudi koji imaju nemerljivu viremiju nisu zarazni, što znači da osobe koje piju redovno terapiju i imaju nedetektabilni PCR ne mogu da prenesu virus i to jeste tačno i dokazano, ali iako možemo da budemo sigurni da oni ne mogu da prenesu virus – ne možemo da budemo sigurni da zaista piju redovno terapiju. Tako da moramo da mi sami sebe zaštitimo.
Pomenuli smo više puta hepatitis. Kako funkcioniše vakcinacija protiv hepatitisa B i gde se građani mogu vakcinisati?
Ono što većina ne zna je da su mlađi od 1995-og godišta već vakcinisani i oni su zaštićeni od hepatitisa B i zato se vidi sve manji broj novih slučajeva hepatitisa B. Starija populacija bi morala da odradi prvo tri testa, mogu videti na našem sajtu koji su, i to mogu da urade u svakoj laboratoriji i Zavodu za javno zdravlje. To se radi da bi se videlo da li ta osoba ima hepatitis B, ili ga je nekad imala i preležala i na osnovu toga se vidi da li je potrebno da se vakciniše. Ili možda ima hroničan hepatitis B, pa je potrebno lečenje. Prvo se urade ti testovi, a onda se ide u Zavod za javno zdravlje gde se daju vakcine za hepatitis B. Vakcina se prima u tri doze – u nultom mesecu, za mesec dana i za šest meseci. Svaki grad ima svoju praksu, negde se plaća, što je oko 1200 dinara doza, a negde je potreban recept, ali uvek postoji opcija da se vakcinišete i da se dođe do besplatne vakcine – dovoljno je da kažete da vaš partner ili partnerka ima hepatitis B i dobićete besplatnu vakcinu.
S vremena na vreme imamo senzacionalističke naslove u medijima o broju zaraženih od hepatitisa ili sifilisa. Koliko su to napumpani naslovi, a koliko zaista postoji povećanje broja zaraženih od polno prenosivih bolesti?
Za svaku bolest bi sad trebalo reći posebno. Ono što mi primećujemo u Potentu, gde radimo najviše sa muškarcima koji imaju seks sa muškarcima, jeste da je to populacija koja se najviše i testira. Nije merodavno da bi ocenili stanje u opštoj populaciji, ali vidimo da smo recimo prošle godine imali oko 22 slučajeva potvrđene HIV infekcije kod nas i duplo više sifilisa. Ove godine je to sličan odnos. Ono što je kod sifilisa problem je što se lako prenosi oralnim seksualnim odnosom, a retko ko koristi kondom pri oralnom seksu. Testiranje je jedini način i mora biti što učestalije.
Imamo li pouzdana istraživanja koja govore o rasprostranjenosti polno prenosivih bolesti kod nas?
Nažalost ne postoje istraživanja koja jasno pokazuju koliko ima zaraženih od recimo gonoreje ili hladimije. U Srbiji nigde nije moguće uraditi test na analnu gonoreju. Retko ko to radi. Mi nemamo skrininge, to su skuplje PCR metode i mi u Potentu još ne možemo da obezbedimo takvu podršku koja u nekim check point-ima u svetu postoji. Mi možemo samo da edukujemo ljude da prepoznaju simptome, a ako bude nekih problema onda se snalazimo. Nigde u Srbiji, osim na Infektivnoj klinici Kliničkog centra Srbije, ne postoji lek izbora za lečenje sifilisa. To nam pokazuje koliko su polno prenosive bolesti zanemarene. Mnogo o tome pričamo, a sistemske podrške nema.
Pandemiju ne izaziva virus, već loše informacije, stigma, zanemarivanje, predrasude i strahovi.
Zato je jako teško da mladi dođu do informacija. Ova tema nije prepoznata ni u obrazovnom sistemu. Kako bi iz vašeg ugla trebalo da izgleda uključivanje ove teme u obrazovni sistem?
Prvo treba javnost senzibilisati na ovu temu. Jako je dobro što imamo naše bilborde „HIV je etiketa“, što vidimo i druge bilborde, gostovanja… Važno je da ljudi znaju koliko je važno da njihova deca dobiju prave informacije i da im bude važno da li će njihova deca imati mesto gde će moći da se obrate ili da se leče u slučaju da dođe do nekog problema. Mi o tome ne razmišljamo, seks je i dalje tabu tema. Pandemiju ne izaziva virus, već loše informacije, stigma, zanemarivanje, predrasude i strahovi. Nakon toga je potrebno razgovarati i sa profesorima jer je važno senzibilisati i kadar koji će o tome govoriti u školama. Sve počinje od malih koraka.
Da li to treba da radi Ministarstvo, ili NVO? Ko treba da bude nosilac priče?
Ja sam uvek za koalicije. Mi imamo neko iskustvo, vi neko drugo. Važno je da vidimo šta su dobre prakse u svetu. Kad god imate neku ideju koja je dobra i funkcioniše u nekoj zemlji, to treba uklopiti u zakonodavni okvir i atmosferu koja nije ista kod nas. I to može biti problem. Važno je da vidimo jedne druge kao partnere, svako pristupa na drugačiji način priči i to je dobro – ali zaista možemo da nešto promenimo ako se kritična masa skupi zajedno, sa dobrim idejama i dobrom energijom.
Gde mladi mogu da se obrate?
Na našem sajtu potent.org.rs i društvenim mrežama – slobodno nas zapratite, pitajte ako imate bilo kakva pitanja. Imamo kontakt sa našim lekarima, pa šta ne znamo – pitaćemo. A na sajtu u odeljku „testiranje“ nalazi se spisak svih mesta u Srbiji gde se ljudi mogu testirati. Ono što je važno znati je da je to anonimno i besplatno i da ne ostavljate nikakve podatke. U Potent mogu doći i oni koji su u pojačanom riziku, kao i ljudi koji žive sa HIV-om u Srbiji. Već smo prepoznati, a ono što možemo da ponudimo široj javnosti jesu proverene informacije i usmeravanje.
