O ličnoj kulturi sećanja, borbi za slobodu i dugogodišnjoj saradnji sa Reflektor teatrom
BRANISLAV GUTA GRUBAČKI, aktivista, radnik u kulturi i osnivač pokreta Novi optimizam, učestvovao je u tribini Reflektor teatra „Pozorište i društvene vrednosti“, kao dugogodišnji prijatelj, saradnik i saveznik ovog pozorišta. Kroz priču o svojoj saradnji sa Reflektor teatrom, ispričao je priču o društvu i nezavisnoj kulturi Srbije, od 2016. do danas. Kritički se osvrnuo na rad institucionalnih pozorišta, kojima zamera eskapizam i nedovoljno interesovanje za društvo. Vrednost Reflektor teatra vidi upravo u tome što ne bežimo od aktuelnih tema i problema.
REFLEKTOR TEATAR: Dragi Guto, dobrodošao na tribinu o pozorištu i društvenim vrednostima, u kontekstu rada Reflektor teatra. Pozvali smo te, jer dugo sarađuješ sa nama i jer si mnogo puta birao naše predstave, za programe i događaje koje organizuješ u okviru Novog optimizma.
GUTA GRUBAČKI: Drago mi je kad se nalazim u društvu ljudi koje odlično poznajem. Sa svakim od ljudi na ovoj tribini, imam vrlo posebnu vezu, a ja sam „pola čovek- pola datum“. Negujem ličnu kulturu sećanja! Moja veza sa Reflektor teatrom je bila predstava „Crvena: samoubistvo nacije“. U to vreme, niste se još zvali Reflektor teatar. Još ste bili pozorišni program Centra E8.
REFLEKTOR TEATAR: Mi to jesmo i sada. Svi smo deo iste ekipe, ali smo u međuvremenu – rasli, pa je Centar E8 sada zajednica koju čine tri entiteta: E8 – posvećen edukaciji, Reflektor teatar i naš omladinski portal Zoomer.
GUTA GRUBAČKI: A evo čega se ja sećam… Nekoliko dana pre nego što sam konačno otišao iz Zrenjanina, u aprilu 2016. godine, kada sam se opraštao od rodnog grada i mog „Zelenog zvona“, zakazao sam tamo koncerte, tribine, promocije nekih nagrada… To je trebalo da bude sublimacija svih stvar koje smo radili i dogodilo se da je bilo moguće sve to izvesti, baš te poslednje nedelje. Te srede, vaša „Crvena“ je bila zakazana u Kulturnom centru Zrenjanina. A mi smo već imali zakazanu predstavu Raleta Milenkovića „Naši dani“, koja je – u tom trenutku – bila odigrana preko hiljadu puta. Sedeo sam s ekipom svojih menadžera i pitali smo se: šta ćemo sad da radimo?! Shvatili smo da ćemo vas uništiti, jer Kulturni centar u Zrenjaninu je ogroman. Teško je napuniti prostor u koji staje 500 ljudi, pogotovo kada se u gradu dešavaju dva slična programa. Ulaz na našu predstavu je bio besplatan. Ta predstava je veoma popularna… I tad smo shvatili da ćemo odigrati na ovu priču: mi ćemo raditi kampanju za predstavu „Crvena“. Svi ćemo ići na „Crvenu“, a posle ćemo – kad stignemo, doći na „Naše dane“ Raleta Milenovića. Shvatili smo da su „Naši dani“ – naš događaj i da će početi kada se mi dogovorimo da počne. Tako smo počeli naše druženje aktom solidarnosti sa Reflektor teatrom. Iako smo u tom trenutku, svi bili u emotivnom problemu, jer gašenje „Zelenog zvona“ je bilo udar za sve naše ljude, ipak smo mislili da ne treba da se pravimo autistični. Da nije fer da nanesemo udarac jednoj mladoj organizaciji. Mladim ljudima iz te organizacije.
REFLEKTOR TEATAR: To je, dakle, priča o tome kako smo se upoznali?
GUTA GRUBAČKI: Zapravo, ne. Minju Bogavac sam već poznavao. Ja i ne znam odakle je znam, ali znam da se poznajemo dugo. Verovatno smo jednom samo počeli da pričamo, kao da se već poznajemo, a sigurno je i da se znamo, odnekud iz pozorišta. I tako… Znao sam samo da je „Crvena“ Minjina predstava i pročitao sam, u programu, da ste ekipa mladih ljudi. Tako smo organizovali prvu zajedničku priču: „Crvenu“ u nedelji gašenja „Zelenog zvona“.
REFLEKTOR TEATAR: Ali, to je bio samo početak.
GUTA GRUBAČKI: Nakon toga sam došao u Beograd. Na jednoj komemoraciji, koja nam je obojici bila značajna, naleteo sam na Vlatka Sekulovića. Vlatko je bio moj dobar poznanik. Bili smo zajedno poslanici, u parlamentu, od 2001-2004. godine. Nismo još bili prijatelji, samo smo se poznavali, ali Vlatko je bio prvi čovek koji mi je pružio ruku i pomogao mi, te godine. Vlatko je uticao i da nastavim da vas pratim. On je mene zvao na „Muškarčine“! Na ulici su bili protesti protiv diktature, a vi ste igrali „Muškarčine“. Rekao sam da ne mogu, da moram da budem na ulici… Ali, Aneta Goranović, tadašnja direktorka Reflektor teatra i Vlatko Sekulović, uspeli su da me animiraju da ipak dođem, nakon protesta. Onda smo radili tribinu o zajedničkom jeziku, na Exitu… i to nas je dovelo do 2018. godine i predstave „Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi“.
REFLEKTOR TEATAR: Jedan si od stručnih saradnika na ovoj predstavi. Šta si tačno u njoj radio?
GUTA GRUBAČKI: Vlatko Sekulović je imao pozitivno ludilo, vezano za ovu predstavu. On je želeo da to bude i ja sam znao da sve što mogu: sva iskustva i poznanstva, treba da upotrebim da bi se desila ta predstava. Od Mokrin Hausa, do Ateljea 212 – animirao sam ljude da pomognu i da se uključe. Takođe, razgovarao sam sa glumačkom ekipom, o svom aktivističkom iskustvu, u ovoj zemlji. U toj fazi rada na predstavi, ekipa se sastajala i razgovarala, sa stručnjacima za brojne oblasti. Nakon premijere, bio sam u prilici da više puta pozovem Reflektor eatar da gostuje na nekim našim događajima. Svi ovde ljudi su deo naše priče.
REFLEKTOR TEATAR: Misliš na učesnike i učesnice tribine „Pozorište i društvene vrednosti“?
GUTA GRUBAČKI: Tako je. Pet godina sam u Beogradu i sarađujem i družim se sa svim ovim ljudima. Ekipa sa Nušićijade, dala nam je slogan „Prograni, a slobodni“. Mi iz Zrenjanina i oni iz Ivanjice, zajedno smo se prepoznali u tom sloganu. Kada sam upoznao Veru Jovanović sa Nušićijade, rekao sam joj da vodi najbolji festival u državi i da to znam iako nikad nisam tamo bio. Neko ko ima iskustva, može da vidi šta je dobar festival, čak i ako ne ode tamo lično… Ljubica Beljanski Ristić dugo je radila kao direktorka UK Parobrod i kada sam došao u Beograd, dobio sam njenu bivšu kancelariju, da tamo radim. Dakle, delili smo kancelariju, u dva vremena, i to neku za koju u Parobrodu kažu da je niko ne želi. Kao: zabačena je. Ljubica je odatle radila, a kasnije i ja… A ovde, večeras, na ovoj tribini, mi smo u Dorćol Platzu i meni je veoma drago da ste se našli i sa ovim ljudima. Da ste ovde našli svoje stanište i svoju dobru adresu. Ovo je prijateljska kuća. Ovo je prostor gde stvari mogu da se rade ozbiljno. Na kraju, želim da završim svoju priču o Reflektor teatru. U Novom optimizmu ima puno žena. Među njima su i moje kćerke, od kojih je jedna glumica… Dakle, blisko im je pozorište. I tako, sećam se kad je na predlog žena iz Novog optimizma Minja Bogavac postala dobitnica naše godišnje nagrade.
REFLEKTOR TEATAR: Reflektor teatar je učestvovao u organizaciji dodele nagrade u četiri grada!
GUTA GRUBAČKI: Šetali smo nagradu kao štafetu i trudili se da u svakom gradu organizujemo kvalitetan program. U pitanju je Nagrada „Dobar primer Novog optimizma“ i ja se sećam kad su mi naše devojke rekle: „Ne treba dobitnici ove nagrade da budu samo stariji muškarci! Mi hoćemo Minju Bogavac!“ …
I tako, kada smo odlučili da Minja bude dobitnica nagrade, imali smo priliku da dovedemo njene predstave, u četiri grada u Srbiji. Minja je tada bila diektorka Šabačkog pozorišta i najviše se radovala igranju u Šapcu, jer je želela da ljudi vide njene predstave, a naravno – nije mogla sama da ih pozove da gostuju. Tako je Novi optimizam producirao i finansirao jedina dva gostovanja Reflektor teatra, u Šapcu. Predstavu „Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi“ koju ste igrali na dodeli nagrade i „Muškarčine“, godinu dana kasnije, u okviru programa Grad Novog optimizma.
REFLEKTOR TEATAR: Šta su za tebe važne društvene vrednosti i gde ih prepoznaješ u pozorištu, danas?
GUTA GRUBAČKI: Kad razmišljam o pozorištu, ruiniram vrednosti svoje organizacije koja se zove Novi optimizam. Nisam ni malo optimističan. Pozorište je na niskim granama, a razlog su kukavičluk, hipokrizija i licemerje maintream teatra. Nakon što sam 22 godine bio u svetu profesionalnog pozorišta, od rada Zelenog zvona, pa sve do učešća u produkciji Sterijinog pozorja i Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, postao sam neko ko vrlo retko odlazi u pozorište… Jer, čini mi se da je pozorište danas na pretretano niskom nivou kritičkog promišljanja. Ono ne sme da bude ustanova dovoljna samoj sebi. I tu vidim šansu Reflektor teatra! Vi niste deo tog miljea i imate priliku! Refletor teatar ima potecijal da tu priliku iskoristi, ali to ništa ne mora da znači… Možda se radi i o spremnosti društva da jedno neobično pozorište prepozna i podrži. Ali, ja ću svakako nastaviti da vas podržavam! Dolazim na sve vaše premijere, na vaše događaje i znam da niste ekipa koja otaljava poslove, niti da ste svet koji je sam sebi dovoljan. Mainstream pozorište je duboko korumpirano serijama koje se sada snimaju i drugim, unosnim poslovima. To j vrzino kolo, u kome iskreni pozorišni stvaraoci moraju da se bore i ja ne znam kako će se izboritu. A vama želim uspeh, jer zaista mislim da je važno da se pomogne jednoj ovakvoj organizaciji.
REFLEKTOR TEATAR: Da li smatraš da je kritičko pozorište važno za društvo?
GUTA GRUBAČKI: Istina da je pozorište institucija vredna za društvo. Samo mora da se radi hrabrije i slobodnije. Ko neće da vidi stvarnost u kojoj živi, taj nema sa mnom šta da priča! Ko umetničari sam za sebe, u nekom svom krugu – mene ne zanima! Mene zanima da se ovo društvo oslobodi nesnosnog pritiska autoritarne vlasti i svesni građani, intelektualci kojih ima među pozorišnim ljudima, moraju da se uključe u tu borbu.
REFLEKTOR TEATAR: Kako da se uključe?
GUTA GRUBAČKI: Za početak, ne smeju da se prave da žive u Danskoj. Sa ovim nesnosnim medijima, ovim nesnosnim ljudima na javnim funkcijama, u relacijama koje su nakazne – nećete se izvući, ako pobegnete i negde skriveni stvarate nešto za sebe. Ti ljudi greše! I ljudi koji žele slobodu, moraju za nju da se bore. Na svoj način, ali to je aksiom. To je u preambuli.
Čitav snimak tribine „Pozorište i društvene vrednosti“ možete pogledati na ovom linku:
Za podršku Reflektor teatru, kliknite na: Vi ste više od publike!
