Dan pred premijeru predstave „Devojčice” na sceni Reflektor teatra, Zoomer vam donosi intervju sa ANOM NINKOVIĆ, koautorkom i glumicom u ovom komadu. Ana je diplomirala srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu, a danas je na master studijama Fakulteta dramskih umetnosti. Aktivna je članica kolektiva Ženska solidarnost, pa je i predstavu „Devojčice” doživela kao još jedan način za bavljenje aktivizmom, kroz pozorište i umetnost.
Čime se baviš kad ne igraš predstavu „Devojčice“?
Svim i svačim. Studiram na master studijama na FDU, bavim se produkcijom (za sad) muzičkih spotova, volontiram i radim na filmskim festivalima, držim klincima privatne časove srpskog i tu i tamo se bavim lekturom, korekturom i redakturom. Pored toga, članica sam neformalnog ženskog kolektiva Ženska solidarnost, tako da s vremena na vreme organizujem feminističke proteste.
U predstavi pričate lične priče iz odrastanja. Zato se nameće pitanje: kakva si bila kad si bila mala? O čemu si maštala, čega si volela da se igraš, kako ti je bilo u školi, koje si predmete najviše volela?
Kad sam bila mala zvali su me antihrist, a ja sam volela da skačem po krevetu i pevam: „Ja sam mala pijana budala”. Mislim da je to nekako najsažetiji i najtačniji opis. Maštala sam da budem neka velika osoba koja će promeniti svet. Oduvek su me privlačile izvođačke umetnosti, tako da sam oduvek imala aspiracije ka glumi jer ona često uključuje i pevanje, koje sam oduvek obožavala, i ples, a ni sedmogodišnje iskustvo sviranja violine ne bi zasmetalo. Mislim da sam najviše volela da se igram žmurki, i to me nekako najduže i držalo, čak i kad su moji vršnjaci to „prerasli”, moja tadašnja ekipica i ja smo se bez blama igrali i uživali u tome. Igrala sam se i barbikama i brac lutkama, i klikera, i lastiša, i između dve vatre, nije mi nešto bila bitna podela na muške i ženske igre. Od predmeta sam uvek najviše volela srpski i engleski (za matematiku nisam htela da priznam da je volim u osnovnoj školi).
Kako si saznala za ovaj projekat i kako si odlučila da se prijaviš na audiciju? Čega se sećaš iz procesa selekcije? Da li si očekivala da ćeš biti primljena?
Sestra mi je poslala link ka prijavi, a sve što je bilo navedeno u opisu kandidatkinja koje su im potrebne – da imamo između 18 i 26 godina, da nas interesuje feminizam, da imamo glumačkog iskustva, ali da nismo ni studentkinje ni profesionalne glumice, da umemo i/ili volimo da pevamo i plešemo – sve se poklopilo. Pomislila sam: hej, pa ja sam osoba koju tražite! I moram priznati, bez lažne skromnosti, bila sam sigurna da ću biti primljena.
Šta si novo naučila radeći na ovoj predstavi?
Naučila sam da je u udžbenicima istorije više slika konja nego slika žena i utvrdila sam ono što sam već znala – da odakle god potekle, šta god nam bila interesovanja, kog god da smo materijalnog statusa, kao devojčice, sve delimo zajedničko iskustvo odrastanja.
Važan deo rada na „Devojčicama“ bila je i takozvana „Mala škola feminizma“, odnosno niz razgovora koji ste vodile sa stručnim saradnicama. Koji od ovih razgovora ti je bio posebno upečatljiv i zašto?
Najupečatljiviji mi je bio razgovor sa Majom Maksimović, konkretno deo kada smo delile iskustva o svom strahu u javnom prostoru. Kao što sam rekla, kakva god da nam je pozadina, sve smo morale da uspostavimo neke svoje tehnike preživljavanja u ovom, za devojčice i žene, i te kako nebezbednom svetu. Ako vas zanima koje sve tehnike postoje – dođite na predstavu da ih čujete!
Imaš li svoju ličnu poruku za devojčice koje danas odrastaju: šta treba da znaju, čega da se čuvaju?
Uvek budi glasna i bori se za svoje stavove! Znaj da to što si devojčica i što si verovatno zrelija od svojih muških vršnjaka ne znači da treba da te gaze jer „pametniji popušta”. Inati se društvu i svetu koji se trudi da te unizi i ponizi, pokaži mu srednji prst i reci: NE MOŽETE MI NIŠTA!
Predstavu „Devojčice” možete pogledati 2, 7 i 17. novembra, na sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu, kao i 30. novembra, za deseti rođendan Reflektor teatra, kada igraju u paketu sa predstavom „Muškarčine”.
