U jeku kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja prema ženama razgovaramo sa osnivačicom festivala feminističke kulture i akcije – BeFem, Jelenom Višnjić. Pokušali smo da sa Jelenom mapiramo tri ključne dimenzije – institucionalni odgovor na nasilje prema ženama, nasilje u medijima i nasilje prema ženama u javnom prostoru.
Kako ocenjuješ napore institucija da preveniraju nasilje prema ženama i ima li prostora za optimizam?
Srbija, uz ostatak sveta, pokušava da pronađe efikasne metode u borbi protiv nasilja prema ženama godinama, uglavnom kroz ulaganje značajnih napora, znanja i stručnosti ženskih organizacija civilnog društva. Iako je nasilje nad ženama postalo globalna tema definisana u međunarodnim dokumentima kao kršenje osnovnih ljudskih prava, i uprkos svim promenama koje su pokrenute u pojedinačnim državnim zakonodavstvima i procedurama, njihova implementacija i primena još uvek nije dosegla zadovoljavajući nivo efikasnosti. Naprotiv, daleko je.
Šta je ono što prema tvom mišljenju nedostaje i što treba uraditi drugačije?
Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici koji ističe važnost uloge nevladinih organizacija, te da vlada treba i mora da podržava nezavisne ženske organizacije. Iskustvo ženskih organizacija u Srbiji je takvo da se njihov rad otežava i onemogućava kompleksnim odnosima sa institucijama sistema, posebno na lokalnom nivou. Neretko doživljavaju da se njihov doprinos u borbi protiv nasilja nad ženama ne priznaje, a rad ne podržava, već naprotiv, ponekad se čini, i sabotira. Svedoci smo i svedokinje da nije dovoljno izboriti se za određena prava, nego ih je nužno primeniti, čuvati i konstantno braniti. Dobar primjer za to je upravo dugotrajni proces navedene ratifikacije Istanbulske konvencije u pojedinim zemljama, uključujući i naš region, a najdrastičniji je povlačenje potpisa predsednika Turske, koja je bila prva država potpisnica Istanbulske konvencije. Živimo u vremenu globalne proizvodnje anti-rodnog diskursa i njegovog negativnog uticaja kako na živote, tako i na postignuća u oblasti prava žena, vremenu koje daje legitimitet nasilju nad ženama.
Dijagnoza medijskog narativa o nasilju nad ženama pokazuje transformaciju teksta od medijskog linča do tihe licemerne solidarnosti sa preživelom ili žrtvom femicida, koja bez ikakve analitičke distance ka već izgovorenom otvara mogućnost eksploatacije ženske figure kroz nasilje čak i posthumno.
Jelena Višnjić
Kakav je uticaj medija i koliko se situacija u medijima promenila poslednjih godina?
Pitanje nasilja nad ženama problematizuje se u medijima, ali je izveštavanje i dalje utemeljeno na mizoginim matricama, stereotipima i senzacionalističkog je karaktera bez poštovanja privatnosti i dostojanstva žena koje su preživele nasilje ili su žrtve femicida. Modeli medijskog predstavljanja tela i identiteta žena koje su preživele nasilje ili žrtava femicida uključeni su u revitalizaciju patrijarhalne mačoističke kulture u našem društvu, koja razume i opravdava nasilje nad ženama. Dijagnoza medijskog narativa o nasilju nad ženama pokazuje transformaciju teksta od medijskog linča do tihe licemerne solidarnosti sa preživelom ili žrtvom femicida, koja bez ikakve analitičke distance ka već izgovorenom otvara mogućnost eksploatacije ženske figure kroz nasilje čak i posthumno.
Šta je posledica ovih narativa i kako ih neutralizovati?
Posledica jeste kontinium nasilja nad ženama. Kreiranje javnog mnjenja, kao i izgradnja dobrih praksi medijskog izveštavanja (koji još uvek izostaju nasuprot senzacionalizmu, stereotipizaciji i diskriminatornim mehanizmima) dugotrajan je proces, koji zahteva saradnju i koordiniranu akciju svih društvenih aktera (sudstva, policije, zdravstva i nevladinog, odnosno civilnog sektora) i donosilaca odluka koji se problemom nasilja bave. To je jedini mogući način da i žrtva i društvo izađu iz začaranog kruga nasilja. Pored toga što treba uvesti rodno osetljivo izvještavanje, a smanjiti senzacionalizam kojim se opravdava i normalizuje nasilje ženama, posebno važnu aktivističko-medijsku intervenciju predstavlja razvoj medijskih alata za rodno senzibilisano izveštavanje (rodno osetljiv jezik, baze podataka stručnjaka, novinarski kodeks), ali i stalno praćenje njihove implementacije u medijskim sadržajima. Sa druge strane, grupe kao što su Novinarke protiv nasilja, koju čine medijske radnice različitih redakcija, koje prate medijsko izveštavanje, daju smernice i primere dobre prakse, reaguju na diskriminatorne prakse menjaju medijsku mapu uz podršku feminističkih grupa.
Širom sveta žene su na ulicama uprkos kriminalizaciji braniteljki ljudskih prava, koja predstavlja način da se spreči i umanji snaga ženskog organizovanja kao subverzivne borbe za drugačiji, pravedniji svet. Na ulicama su i žene Srbije, kao važnom mestu političke borbe za unapređenje položaja žena ali i svih obespravljenih grupa.
Jelena Višnjić
Ono što je takođe primetno jeste i povećan broj napada na žene u javnom prostoru, kako ovo komentarišeš?
Godinama unazad pratimo razne napade na žene dok brane ljudska prava, kao aktivistkinje, kao novinarke, kao žene u bilo kojoj profesiji u Srbiji, koje su slabo plaćene, rade u lošim uslovima, prete im i maltretiraju ih dok se bore se za istinu i pravdu. Zbog svojih napora da demontiraju ukoronjene veze između patrijarhata, rasizma, militarizma i eksploatacije, žene braniteljke ljudskih prava su posebno izložene napadima konzervativnih grupa. Umesto da obezbede siguran prostor za njihov rad, državne institucije su često i same uključene u napade na braniteljke ljudskih prava, kao i različite procese diskriminacije i marginalizacije žena iz javnog i medijskog diskursa. Poslednjih mjeseci raste broj napada na žena u javnom prostoru, novinarka Snežana Čongradin, aktivistkinje Jelena Jačimović i Aida Ćorović izložene su pretnjama, govoru mržnje i fizičkom nasilju samo zato što otvoreno govore o ratnim zločincima kao što je Ratko Mladić i reaguju na grafite i murale koji postaju javni spomenici koji slave militarizam, genocid i nacionalizam. Rastući uticaj (ekstremno) desnih organizacija, nacionalizma, crkve, klasne podeljenosti reflektuje se na živote žena globalno, zato što savezništvo konzervativnih tendencija (us)postavlja patrijarhalne vrednosti koje uzrokuju izloženost žena sistemskom nasilju i diskriminaciji.
Sa druge strane, žene su vrlo glasne na ulicama i vode društvene pokrete?
Tako je. Širom sveta žene su na ulicama uprkos kriminalizaciji braniteljki ljudskih prava, koja predstavlja način da se spreči i umanji snaga ženskog organizovanja kao subverzivne borbe za drugačiji, pravedniji svet. Na ulicama su i žene Srbije, kao važnom mestu političke borbe za unapređenje položaja žena ali i svih obespravljenih grupa.
Intervju je nastao u okviru regionalne Inicijative mladića za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja (YMI), u projektu „Budućnost za mlade: Mladi kao lideri za obrazovanje o životnim veštinama na Balkanu“ koji finansira Austrian Development Coorporation, a koji implementira Care International Balkans u saradnji sa Centrom E8.
