Zašto su „Uraganke“ najbolje srpske predstavnice za Evroviziju

Srbija je, nekada davno, mogla da se pohvali zavidnim uspesima na najvećem evropskom muzičkom festivalu. Ti uspesi su, ruku na srce, uglavnom bili u periodu kada se pobednik birao samo na osnovu glasova publike, te glasalo po „komšijskom“ principu – ali u to sada nećemo ulaziti. Poslednjih godina nam se baš retko desi da uđemo u deset najboljih, iako uglavnom budemo u finalu što se može samo po sebi smatrati uspehom. Jedan od glavnih razloga je taj što već godinama – živimo u prošlosti.

Nakon velikog uspeha pesme „Lane moje“, neko je pomislio da je etnopop put kojim Srbija treba da ide na ovom takmičenju i čak da tvrdi da je to jedino adekvatno predstavljanje „autentične srpske muzike“. Od tog trenutka nam se ređaju samo guske na sceni, golubovi, labudovi, frule, cipelice i patikice, šajkače, Balkanike… i dok je neko vreme to prolazilo (dok su komšije imale pravo glasa i Evropi bilo zanimljivo), u poslednje vreme sa tim uđemo u finale na jedvite jade. Ključni razlog je taj što smo očigledno svi, osim Željka Joksimovića, potpuno promašili šta je suština Evrovizije. Smorili smo.

Možda će neko ko se seća početaka festivala misliti da je u pitanju prezentovanje muzike svoje zemlje – ne, nije. Oduvek su pobeđivale univerzalne pesme i retko ono što je „nacionalna muzika“. Evrovizija je u svojoj srži pop festival. Festival na kome prolazi u datom trenutku moderni, world pop zvuk koji može uključivati primese nacionalnog zvuka, kao što je to sjajno uradila Eleni Foureira sa „Fuego“ ili Jamala sa „1944“, i baš pomenuti Željko Joksimović sa „Lane moje“, ali osnova je još uvek pop – „Arcade“ pop, „Euphoria“ pop, „Heroes“ pop, „Toy“ pop, „Molitva“ pop. Dakle, pop. Pop – skraćeno od POPULARNA muzika. Evrovizija je festival POPULARNE muzike, a ne revija zaboravljenih ili nikad popularnih likova koji se odnekud stvore samo za „Beoviziju“ i nikad ih više ne vidimo ni pre, ni posle toga i žanrova koje ne znaš ni šta su, ali ne zvuče „grandovski“, pa je to u redu. Pop od popularan, a ne pop od „operisan od folka“ kako bi srpski estradni elitisti definisali „čist pop“. Zašto je Švedska najveća Evrovizijska nacija u ovom veku? Zato što je Švedska epicentar kompletne evropske pop muzike. Oni su to prepoznali, razvili i nižu uspehe, a čak i kad ne pobede – verovatno je u tom trenutku u vrhu izvođač iz neke druge zemlje kome su pesmu uradili Šveđani.

„Uraganke“ su naša pop kultura. Kao što je to većina predstavnika na Evroviziji. One su Eleni Foureira Srbije. Ako više volite reference na starije evrovizijske legende – one su Helena Paparizou kod nas. I mi zapravo tek sad, posle skoro 20 godina od povratka na Evroviziju, šaljemo nešto što odgovara muzičkom trendu u Srbiji. Jer do sad nas je bilo sramota, do sad je to bilo „treš“. Dok su Grci pobeđivali sa Helenom Paparizou čije sve hitove znate u verzijama domaćih folkerki koje su ih obradile – nama je bio skandal da „Grandovci“ učestvuju na „Beoviziji“. Dok na Evroviziji u sred Beograda u prva četiri mesta budu tri „Jelene Karleuše“ čije hitove i dalje slušamo na žurkama (Sirusho, hvala ti za „Qele Qele“) – nas je bilo sramota da pošaljemo našu Karleušu. Jer je neko sedeo i odlučivao šta je „prava srpska muzika“ koja je „dostojna da nas predstavlja“. A sve što je popularno, mora da je loše.

„Loco loco“ nikada ne bi pobedilo na Beoviziji. Imamo sreće što su ove godine malo drugačija pravila, eto neke pozitivne strane prošlogodišnjeg otkazivanja. „Hasta la vista“ verovatno takođe ne bi pobedila, da se nije dogodio veliki zaokret u organizaciji, pa se desilo to čudo da na poslednjoj Beoviziji prepoznamo neko ime i čujemo pesmu koja će, zapravo, posle hiljadu godina – biti hit. Naše evrovizijske pesme nisu mogle da postanu hit u našoj zemlji, a mi smo očekivali da će, kojim tačno čudom ne znam, postati u Evropi. „Loco loco“ ne bi prošlo jer „Loco loco“ je „treš“. Niko neće reći da je to pesma izvanrednog muzičkog kvaliteta, a spot je toliko katastrofalan da ga ne treba ni komentarisati – ali „Loco loco“ je domaća popularna muzika. „Loco loco“ je u velikoj meri spoj mnogo toga što smo već videli na sceni, neko bi rekao „pozajmili“, ali i to je naša popularna muzika. Najveći domaći pop i folk hitovi su u velikoj meri obrade grčkih, turskih, pa i MTV, a u poslednje vreme i bugarskih pesama. Scenski nastupi naših zvezda, kao uostalom i velikog broja evropskih zvezda, jesu inspirisani nastupima Pussycat Dolls i drugih MTV diva. I šta je tu problem? Niko više ne može da izmisli toplu vodu, čak ni ako si Loreen.

Da li znate kad je poslednji put nešto sa Beovizije postalo veliki hit? Kad je nanesena istorijska nepravda Ani Nikolić. „Romale Romali“ je najveći srpski (zamalo) evrovizijski hit. „Romale Romali“ je srpska Evrovizija, a Uraganke 15 godina kasnije malo nalikuju na to. Sada se bar ponovo krećemo u pravom smeru.

Uz dužno poštovanje svima koji snimaju „pravi pop“, ma šta to značilo – Hurricane, Ana Nikolić, Milica Pavlović, Jelena Karleuša i naravno – Coby. To je pop u Srbiji. Nazovite vi to „treš“, „folk“, „cajka“, „džiberana“ ili kako god hoćete – nazivali su i Eleni Foureiru i Nettu pa su postale dva od tri najveća evrovizijska hita u poslednjih 5 godina. Ismejavao ih je prethodni pobednik koji je trebalo da „vrati kvalitet Eurosongu“, pa je posle morao da izađe na scenu i preda im pehar. I dokle god ne shvatimo da je to naš Evrovizijski put, kao zemlje koja je vodeća u regionu kada je pop kultura u pitanju – neće ponovo biti Evrovizije u Srbiji. Ako mi ne možemo da skontamo – možemo da učimo od komšija iz Bugarske koji su već dva puta u poslednjih pet godina umalo doveli Evroviziju u Sofiju.

Kako bi „Hasta la vista“ prošla na pravoj Evroviziji ne znamo – fanovi su je visoko pozicionirali, kladionice ne. Ali stanje na kladionicama se iskristališe tek posle generalne probe, koja se prošle godine nije dogodila. Da li će „Loco loco“ proći dobro zavisi od mnogo faktora – na prvom mestu da li će se produkcija isprsiti za kampanju, da li će nastup biti ozbiljno dobar ili „beovizijski“ i da li će koleginice Sanje Vučić biti redovne na časovima pevanja. Ali kako god pesma prošla – nadam se da će utabati put pop zvezdama u Srbiji koji će se od sledeće godine vratiti na Beoviziju i vratiti stari sjaj festivalu koji je u nekom trenutku postao festival pevača amatera, a ne nacionalni izbor za najveće muzičko takmičenje na kontinentu. Pa možda uskoro čujemo opet „Good evening Europe“ iz Beograda.

Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još