Tridesetjednogodišnji Lijam Pejn, bivši pevač grupe „One direction” i idol jedne cele generacije milenijalaca, tragično je izgubio život 16. oktobra usled pada sa terase hotela u Argentini. Kraj vesti. Ovo je sve čime bi trebalo da se bavimo. Bez fotografija sa lica mesta, bez nagađanja o toksikološkim analizama i nalazima obdukcije, bez traženja „krivaca” u ljudima iz njegovog okruženja.
Ove informacije nisu samo nevažne, već su direktno kršenje svih etičkih kodeksa koje vidimo i u stranim i u domaćim tabloidima, što nam jasno pokazuje da ni u svetu dostojanstvo žrtve nije važno kao jedan klik ili šer. Od tih informacija nećete naći ništa u ovom tekstu, tako da ako ste zato kliknuli slobodno možete zatvoriti stranicu.
Međutim, ono o čemu jeste važno da razgovaramo jesu procesi i društvene okolnosti koje mogu dovesti do ovakvih ishoda. Smrt Lijama Pejna, potpuno iznenadna i očekivana, ostavila je dubok trag na muzičku industriju i dok se neki još uvek mire sa gubitkom (snimci i izjave koje dele fanovi, kao i Lijamove kolege viralni su na mrežama), drugi su odlučili da progovore o višedecenijskoj tabu temi – odgovornosti muzičke industrije za dobrobit mladih izvođača, iliti još preciznije – dubokim posledicama eksploatacije unutar ove industrije.
Najlakše je etiketirati konkretne pojedince kao „narkomane” ili „zavisnike” i odgovornost za njihove sudbine stavite isključivo u njihove ruke. Međutim, kada je u pitanju veliki broj preranih smrti i samoubistava među ljudima u industriji zabave, neophodno je videti pozadinu priče. To nisu pojedinci, to je gotovo cela industrija. O tome u svojoj knjizi govori Britni Spirs, koja je preživela, o tome je u knjizi govorio i Metju Peri koji je više puta preživeo – ali ga je ta kob ipak sustigla. Mnoge je sustigla pre nego što su o tome stigli da progovore. Mnogi se sa time upravo sada bore, ali umesto razumevanja kroz šta prolaze dobijaju etiketu „razmaženih bogataša” koji su sami krivi za svoju sudbinu.
Istina je da su ušli u mašineriju koja „jede svoju decu”, gleda ih kao mašinu za profit, dok ih istovremeno ostavlja na nemilost medijima koji im prate svaki korak, postavlja pred njih nerealno visoke ciljeve u fizički neodrživom tempu, što ostavlja duboke psihičke i fizičke posledice. Ono što je nama „zabava”, za mnoge u industiji je pakao, čak i kada izgleda da se ludo zabavljaju.
Da nije uskočio u taj voz i uzeo taj taksi, verujem da bi Lijam danas bio živ
Rebeka Ferguson, učesnica X factor-a 2010. godine
Lijam je u industriju ušao kada je imao samo 16 godina, što je u našem kontekstu neka druga godina srednje škole. I sam je govorio o alkoholu kao načinu da se nosi sa teretom popularnosti jer, kako je preneo BBC, „nije bilo drugog načina da shvatiš šta se događa“. Nakon njegove smrti, među prvima je progovorila Rebeka Ferguson, svetskoj javnosti poznata po tome što je na „X faktoru” zauzela drugo mesto u godini kada je „One direction” bio trećeplasiran. Ona se prisetila situacije kada je podelila taksi sa Lijamom, koga je slučajno srela na železničkoj stanici, koji ih je odvezao na snimanje:
„Ne mogu da prestanem da mislim na tog dečaka koji je bio pun nade i iščekivao svetlu budućnost. Da nije uskočio u taj voz i uzeo taj taksi, verujem da bi danas bio živ“, podelila je Ferguson na društvenim mrežama i dodala da mnogi od njih, usled eksploatacije u muzičkoj industriji, „i dalje žive sa posledicama post-traumatskog stresnog poremećaja“.
Ferguson o tome nije pričala prvi put, niti je jedina. Još jedna takmičarka iz iste godine, Kejti Vejsel, podelila je za BBC kako se osoblje koje je radilo na X faktoru podsmevalo njenom mentalnom stanju i nazivalo je „dramma queen“, što je produkcija negirala, kao što su negirali i navode Ferguson od pre nekog vremena, navodeći da im je blagostanje učesnika oduvek „najveći prioritet“.
Osvešćavanje odgovornosti industrije nakon Lijamove smrti došlo je i od nekadašnje članice žirija ovog takmičenja Šeron Ozborn koja je podelila utisak da su Lijama, koji je bio dete kada je ušao u industriju, „svi razočarali”.
„Koga si imao uz sebe? Gde je bila ova industrija kada ti je bila potrebna?”, upitala je Ozborn, prenosi BBC.
BBC je takođe preneo i izjavu Robija Vilijamsa, koji je podelio da se takođe „borio sa svojim demonima” kada je imao 31. godinu i da je to što je još uvek živ „dar od Boga i puka sreća“, te da ljudi treba da imaju više empatije za poznate ljude koji se suočavaju sa teškoćama.
Svetski primeri su poznatiji i drastičniji, ali ovakve situacije poznate su i u našem kontekstu. Pojedini takmičari domaćih šou programa govorili su o pozadini srpske muzičke industrije, ali i poznati pevači, poput Bojana Tomovića, otvoreno govore o svojim borbama, ali i stanju u velikim produkcijama. Sve ove priče zvuče nekako slično, što nije čudno jer ih vodi ista kapitalistička logika.
JAVNA LIČNOST, A NE JAVNO DOBRO
Pored industrije, koja neminovno ima ogroman uticaj na razvoj mladih i njihovo „blagostanje”, neophodno je govoriti i o uticaju medija. Opsednutost tiražima, gledanošću, a u vreme digitalnih medija i klikovima stvorila je tabloidnu kulturu u kojoj je potpuno prihvatljivo poznate ličnosti posmatrati kao „javno dobro”.
„Ja sam javna ličnost, ali nisam javno dobro“
Tea Tairović
„Ja sam javna ličnost, ali nisam javno dobro“, svojevremeno je novinaru odgovorila naša pevačica Tea Tairović i u toj rečenici je najjasnije sažeta suština priče. Iako se očekivalo da će se 1997. godine, nakon smrti Princeze Dajane, nešto promeniti u sveri tabloida, te promene su trajale koliko i „ukidanje rijalitija” u vreme protesta protiv nasilja – do sledeće sezone. Lijam je takođe bio na meti tabloidne kulture. Na toj meti je i sada, njegov lik i delo, kao i beživotno telo, koje se i dalje analizira i secira u medijima do te tačke da je bivša supruga Šeril Kol primorana da moli medije da poštuju privatnost porodice jer „neće biti u mogućnosti da zaštiti sina od silnih laži o njegovom ocu“.
Lijam Pejn je u poslednje vreme bio pod lupom medija usled optužbi njegove bivše verenice, influenserke Maje Henri za „kontinuirano zlostavljanje”.
Ovaj slučaj je na lupi medija od kako je Henri nakon njihovog raskida objavila roman koji je „fikcija inspirisana stvarnim događajima”, koja govori o modelu u usponu koji se zaljubljuje u u bivšeg člana boj-benda. Zvuči previše poznato? U romanu se bavi teškim temama kao što su nasilje, abortus i samopovređivanje, što se direktno vezalo za Lijama. Henri je o tome govorila neodređeno.
„Ono što sam prolazila u stvarnom životu vrlo je slično onome što je Malori (lik) prolazila u knjizi. Imala sam neke komplikacije i morala sam da idem u bolnicu sama“, rekla je Henri za People magazin prenosi Style, referišući na temu abortusa.
I kako to obično biva u internet kulturi – za jedne je bila hrabra borkinja, za druge je sve to bila kampanja za knjigu žene željne pažnje. To je prouzrokovalo govor mržnje i nasilje na internetu i prema Lijamu i prema Maji.
Nekih sedam dana pre Lijamove smrti Maja Henri je navodno podnela tužbu protiv pevača zbog „kontinuiranog zlostavljanja”, navodeći da ju je nakon raskida naprekidno zvao, slao poruke sa različitih brojeva, kao i da je „okretao svoje fanove protiv nje”. Ona je iznela i da je koristio tehnike manipulacije kako knjiga ne bi bila objavljena, te da ju je, navodno, neki Lijamov prijatelj zvao i rekao da ne treba da objavi knjigu jer „sad nije dobro vreme za njega“, i da će ako mu se nešto desi „ne samo ona sama kriviti sebe, već će je kriviti i ceo svet“.
Šta se zaista dešavalo između Maje i Lijama ostaće nepoznato, kao i da li su navodi koje je iznela tačni ili samo kampanja za knjigu, ali rečenica navodnog Lijamovog prijatelja ispostavila se kao tačna. Nakon smrti pevača krenule su salve uvreda i napada na društvenim mrežama na Maju Henri u kojima je krive za njegovu smrt. „Evo, sada ćeš biti u žiži javnosti kao što si želela“, i „Da li se sada osećaš „izlečeno” kada si dobila šta si htela” (verovatno referišući na izlaženje žena u javnost sa slučajevima nasilja kao deo procesa prebrođivanja) samo su neke, parafrazirane, poruke koje joj svakodnevno stižu u velikom broju.
Lijam je, kao i mnogi, bio samo dete koje je želelo da radi ono što voli, da uspe i da se ostvari. Verovatno kao i Maja Henri. Šta god od njihovih postupaka bilo iskreno, a šta deo „taktike” – te „taktike” su ono na šta ih je stil života i industrija u kojoj se nalaze primorao. Individualna odgovornost postoji, ali pojedinac se ne nalazi izvan sistema. Lijamov sistem je bio rad u industriji koja eksploatiše mlade talente, u kojoj su nezdravi stilovi života način preživljavanja, dok istovremeno trpiš ogroman pritisak medija koji, kada to žele, mogu da te targetiraju do granica koje se graniče sa sadizmom, kao i kritiku javnosti na mrežama koja ime da bude još surovija sakrivena iza anonimnosti i pseudonima.
U pravu je Tea Tairović – na javne ličnosti gledamo kao na javno dobro. Ali kada usled naših aktivnosti to javno dobro postane, uslovno rečeno, „oštećeno”, odbacujemo ih i prepuštamo sebi samima jer su „sami to tražili” i „znali su za šta se prijavljuju”. Njihove teškoće su nam izvor zabave, bilo da je u pitanju brijanje glave Britni Spirs (koje je i dalje mim, iako sada znamo celu priču), rastrojstvo Ejmi Vajnhaus na koncertu u Beogradu, psihički lomovi Miljane Kulić i Lune Đogani, ili slučaj Ane Nikolić.
Dok se ne desi Lijam.
Tada smo u šoku i neverici, kačimo šokirane postove, ili njihovu muziku i lepe slike – i posle nekoliko dana sve ponovo, ceo proces ispočetka.
Samo je neko drugi u prvom planu.
I ko je onda kriv kada se ovako nešto desi – oni sami jer su se „predozirali”, zato što su „slabi i labilni” ili „razmaženi bogataši”, ili ipak postoji bar deo krivice u uzrocima koji su društvena odgovornost?
Naslovna fotografija: Marcen27 / VisualHunt
