Iako je prema anketnom istraživanju koje je obavio Zoomer u decembru 2024. godine većina mladih (87,6%) iskazala stav da smatra važnijim postojanje jakih institucija nego jakog lidera, ipak gotovo 12% mladih i dalje smatra da je Srbiji potreban jak lider. To se smatra jednim od merila autoritarnosti na F-skali koju je razvio Teodor Adorno sa svojim saradnicima, što nije jedini pokazatelj koji ukazuje na autoritarnu ličnost, ali svakako predstavlja dobru osnovu.
Mladi koji smatraju da je Srbiji potreban jak lider to su na raznovrsan način obrazložili. Naime, jedan mladić je rekao da „bez jakog lidera nema suverene države.“ Ovaj stav je jako zanimljiv jer se bavi problemom suvereniteta. Neko ko je demokratski orijentisan rekao bi da narod daje suverenitet svojim glasom, dok bi osoba koja podržava monarhističke ili fašističke ideale (koji su svakako visoko na autoritarnom spektru) smatrala da je suverenitet dat vladaru od strane Boga, ili bi smatrala da je vladar upravo taj koji sam daje suverenitet. U ovakvim ideologijama narod se posmatra kao pasivan činilac koji ne zna kako da upravlja svojim životom, te je stoga potreban jak lider, kao i jaka država, da ga usmere.
Ovo se može videti i kroz stavove drugih ispitanika o tome zašto podržavaju jakog lidera: „Zbog toga što će uz jakog i dobrog lidera ljudi biti aktivniji i podržavati rad„, „Da bi država bila jaka i da bi građane malo osvestila da postanu složniji, jer tek kad se narod promeni, promeniće se i država„, „Zbog toga što bez jakog i sposobnog lidera, koji bi bio vođen nacionalnim interesima, država ne može imati ni jaku vojsku, ni ekonomiju, niti političku stabilnost„, „Potreban nam je vođa koji će da vodi primerom celu Srbiju i da nas modernizuje i oslobodi izgubljene teritorije.“ Ovo su očigledni primeri sagledavanja naroda kao pasivnog kome je potrebna „dadilja“ da ga čuva.
Na pitanje o primeru jakog lidera u svetu, većina je navela Vladimira Putina, koji svakako može biti opisan kao jak lider – kontroliše rad parlamenta, svih institucija u državi i menja ustav po svojoj volji da bi ostao duže na vlasti, gde se već nalazi dvadeset pet godina. Zanimljivo je da je nekolicina mladih kao jakog lidera videla pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića. S obzirom na to da se on danas predstavlja kao „prvi demokratski premijer“ u Srbiji, koji je Miloševića optuživao da je diktator koji je okupirao sve institucije u zemlji, zanimljivo je što je kod nekolicine mladih, koji su svakako bili ili previše mali da bi ga se sećali, ili nisu bili rođeni kada je on ubijen, stvorena slika harizmatskog lidera.
To se možda može povezati sa odgovorom jednog drugog ispitanika koji kaže da je jak lider „kulturološka stvar“: „Srbija niti Balkan nikada nisu bili etničke grupe sklone sistemima, već liderima. Ne kažem da je to najbolje, ali najbolje će funkcionisati ovde.“
Analiza ovog mladića nije za podsmeh, s obzirom na to da Srbija kroz svoju istoriju većinski ima jake lidere iza sebe, a ne razvijene institucije liberalne demokratije. Čak i danas, jedine dve istorijske ličnosti koje bi pobedile Aleksandra Vučića (trenutnog jakog lidera Srbije) na izborima su Vladimir Putin i Josip Broz Tito. Naravno, ovo se odnosi na celu državu, u kojoj ima više starijih generacija koje su politički aktivne, dok je većina mladih danas, kao što je napomenuto na početku, sklona jakim institucijama liberalne demokratije nasuprot jakom lideru.
Upravo to su mladi koji danas protestuju, blokiraju fakultete i unutar blokada na delu pokazuju principe direktne demokratije kroz plenumsko odlučivanje. Možda su upravo to generacije koje će doneti onu promenu koju su mnogi očekivali petog oktobra, ali do nje još nismo stigli.
Naslovna fotografija: Canva
