Da li ste čuli za termin „performans produktivnosti„, iliti „pozorište produktivnosti“ (eng „productivity theater„)? Uprošćeno, to je kad ceo tim na poslu deluje toliko uposleno da ne mogu glavu da podignu, a zapravo – ne rade ništa. U pitanju je performans za šefove, koji treba da vide kako su svi stalno zauzeti i nema „praznog hoda“. Najčešće to znači zakazivanje još jednog bespotrebnog timskog sastanka, pravljenje još jedne fokus grupe, ili proizvodnju još nekog dokumenta za praćenje koji nikome nije potreban. Cilj toga je da kada šef prođe kroz kancelariju, ne izgleda kao da bilo ko nema dovoljno posla.
Rad na daljinu nije promenio ovu praksu
Kada se dogodila pandemija korona virusa, svet je bio u jedinstvenoj prilici da promeni način života i rada, tako da se rad kreira prema životu, a ne obrnuto. Rad od kuće bi omogućio da i u „radno vreme“, kada nemaš previše posla, možeš da napraviš pauzu od 20 minuta da nahraniš mačku, radiš jogu, odgledaš seriju… i da radiš onda kada zapravo imaš posla. Za razliku od kancelarije, gde moraš uvek da održavaš pomenuti performans.
Međutim, kako pokazuje istraživanje softverske kompanije Qatalog and GitLab, i radnici koji rade na daljinu troše dnevno oko sat vremena na „performans produktivnosti“. Samo to sada izgleda drugačije, sada radnici zakazuju bespotrebne ZOOM sastanke, ili slušaju nepotrebna predavanja, odgovaraju na mejlove u tačno definisano „radno“ vreme, ili na druge načine pokazuju kolegama i šefovima da su online i da rade.
Rad na daljinu bez asinhronizacije nema smisla
Istraživanja pokazuju da više od 80% zaposlenih smatra da su produktivniji kada mogu da fleksibilno kreiraju svoje radno vreme, dok istovremeno više od 50% smatra da se njihove kolege drže ustaljenog radnog vremena, a više od 60% smatra da menadžment favorizuje radno vreme „od devet do pet“ i da ako ne mogu da budu svi u kancelariji, kako bi šefovi voleli, onda im je druga najbolja stvar da svi budu istovremeno online.
Rad na daljinu bi trebalo da svakom radniku omogući da svoj deo posla završi u vreme u koje to želi. Neke stvari, poput brejnstorming sesija i strateških sastanaka, moraju da budu u vreme kada su svi tu, ali za stvari koje se obavljaju samostalno treba da bude svejedno kada će ih neko uraditi – dokle god je u predviđenom roku. To bi omogućilo da Pera koji voli da spava duže radi u 11 uveče, dok će Laza ranoralinac završiti svoj posao u pet ujutru i otići na plivanje. Ako nema te asinhronizacije, rad od kuće i nema nekog preteranog smisla. Svakako si vremenski zarobljen, samo ti je kancelarija malo drugačija.
Problem usklađivanja radnog vremena
Sa jedne strane, ovo izaziva frustraciju jer primorava radnika koji je kod kuće i u to vreme može da radi nešto drugo, a posao da završi u njemu adekvatnije vreme – da to zaustavi i pravi „performans produktivnosti“. Da u 15h umesto da skuva ručak, pa nastavi posle ručka posao – neko treba da sedi na ZOOM sesiji čisto da bi bio online i izgledalo da nešto radi. A onda kuva ručak u 17h kad se završi „radno vreme“.
Sa druge strane, ima poslova za koje ti je potrebno da budeš u komunikaciji sa kolegama, koja ne može uvek da se predvidi. Na primer, da bi završio svoj deo posla koji treba da bude spreman sutra ujutru, treba ti informacija od kolege koju nisi predvideo da nemaš – a 11 uveče je i ti voliš da radiš uveče. Ne možeš nekog tada zvati, iako je hitno, jer kolega voli da radi ujutru. To umnogome otežava komunikaciju i planiranje jer ne znaš gde je ko i kada radi. Pritom, čak i da je hitno i da pozoveš i dobiješ informaciju, kolega neće biti srećan što ga svako zove kad poželi. Niti šefovi žele da budu uvek dostupni.
Koliko fleksibilnost omogućava da ne propuštaš nešto što ne moraš, na primer tribinu koja je u radno vreme, toliko može da oteža radni proces. U svakom slučaju, insistiranje na produktivnosti radi produktivnosti jedino što proizvodi je „performans“, usled koga se produktivnost smanjuje, a raste opasnost od burnout-a.
Da bi se „stare navike“ promenile nije dovoljno samo uvesti fleksibilno radno vreme, potrebno je da se promeni cela radna filozofija, kao i principi menadžmenta. A to je proces.
Foto: Andrea Piacquadio / Pexels
