Ja na početku nastupa: Šta je bre ovo, pa samo njoj i Ceci još uspeva da nam proda max low effort momenat i da mi još budemo u fazonu WOW NAJJAČA SI… fail.
Ja na kraju nastupa: Znači kakav koncept, kakva društvena kritika, majka majkuje!
OK, ne baš ovom terminologijom.
OK, da se razumemo, ili je ona maksimalno genijalna konceptualna umetnica, ili mi svesno biramo da overthinkujemo kako bismo opravdali to što nam je prodala istu priču dva puta, ali ovo je kupljeno. Ne, ne treba da ide ponovo na Evroviziju jer baš nisam siguran da će je ovaj put skontati na pravi način i da za stranu publiku neće biti samo reciklaža same sebe – mada hej, Loreen je pobedila dvaput sa istom pesmom, so what?
Bilo kako bilo Konstrakta je ponovo dala temu za razmišljanje, pa da krenemo sa dva opšta tumačenja:
Novo bolje kao kritika savremenog BUDI NAJBOLJA VERZIJA SEBE koncepta
Nakon što je Konstrakta evidentno dobila zdravstvenu knjižicu, sada se obraća svom doktoru (pre psihoterapeutu) u vezi stalne opsesije time da bude NOVA, BOLJA. U pesmi ona kod sebe prepoznaje to da konstantno teži tome da bude „najbolja verzija sebe“ i što je u neku ruku perfekcionista („znam za bolje od kako sam se rodila i uvek vičem – ne valja, ne valja“), ali isto tako i krivi sebe što nije dovoljno dobra („Ova glava da je malo sposobnija ovo kilo leba moglo je da bude dva“).
Pesma je direktna kritika modernog kapitalističkog društva koje samo „melje“ i koje neprestano od tebe očekuje da se usavršavaš i da budeš bolji, produktivniji, uspešniji – po merilima samog kapitalizma. U modernom kapitalizmu nema stajanja, nemaš pravo na odmor, nemaš pravo na predah, nemaš pravo da ti ne bude dobro – moraš da budeš dobar šraf u sistemu jer je svaki šraf koji ne prinosi dovoljno bogaćenju elite lako zamenjiv. Imaš dve opcije – ili da ideš gore, ili da propadneš („sve je tako fluidno i neće da stane, doktore, i ja ako stanem propašću“).
Ukoliko iz bilo kog razloga ne ispunjavaš „kvote“ i „norme“ koji su ti nametnuti – za to si kriv ti. Jer se nisi dovoljno usavršavao, jer nisi dovoljno radio, jer nisi uložio još neki sat u svoj projekat, jer nisi NAJBOLJA VERZIJA SEBE. A ako si siromašan, ako si na margini društva – za to si definitivno kriv ti, a ne sistem, jer svi imamo jednake šanse i jel vidiš ti koliko „lajf koučeva“ i gurua ti na internetu nudi ogromno znanje kako da zaradiš umesto što sediš u fotelji i gledaš Netflix. Svako može brže, jače, bolje, samo treba da uđeš u kapitalističku mašinu i da joj robuješ – sigurno će se jednog dana isplatiti. NEĆE.
Ostavite se gurua, lajf koučeva i ostale ekipe koja te uče kako da budeš NAJBOLJA VERZIJA SEBE – u poslu, životu, ljubavi, seksu, sportu, telu… koja ti prodaje jedan „lajfstajl“ kao jedini merodavan. Ova pesma je upravo kritika te toksične mašinerije koja teži da nas uniformiše i učini robovima kapitalističkog sistema.
Ti si već najbolja verzija sebe! U ovom trenutku. Ako išta želiš da menjaš, na bolje ili gore, – radićeš to zbog sebe. I za sebe. Jer si to TI.
„Doktore, šta mi je?
– Šta, bre, šta ti je? Nije ti ništa, šta ti je? Tako je, tako je“
Novo bolje kao kritika političkog sistema
Konstrakta u pesmi zapravo kritikuje politički sistem i političke opcije koje nam neprestano nude nešto „novo, bolje, brže, veće, jače“ koje sve EVO SA’ĆE – što već trideset i pet godina ne dolazi. Njen performans govori upravo o tome – ona se posle dve godine vraća sa IDENTIČNIM PERFORMANSOM koji je minorno promenjen, uz pesmu koja je relativno slična, i zapravo kao NOVO I BOLJE – nudi nešto relativno slično. Šminkerski promenjeno. Vrlo je kreativno osmišljena i veza između toga što je prethodno oprala ruke, a sada u tom lavoru mesi hleb.
Šalje vrlo jasnu poruku da će obećanja biti jedno – ali da realne promene zapravo i nema. Da je sve isti limbo koji se neprestano ponavlja i da neprestano dobijamo obećanja – i izneverena očekivanja.
Govoreći jezikom običnog čoveka – na sopstvenom primeru je pokazala kako je lako prodati m*da za bubrege.
Svaka sličnost sa sloganom „brže, jače, bolje“ je, čvrsto verujemo, sasvim slučajna – ali čak i najmanja insinuacija na to u našem visoko demokratskom društvu je čista luda hrabrost.
Dodatno, ovaj drugi nivo kritike se može uvezati i sa prvim – sa muzičkom industrijom. U njoj se takođe stalno očekuje da „step up your game“, da budeš inovativan i da izmišljaš novotarije („neprestano samo idem UP, samo idemo na max“) – ali da, u suštini, sve to zapravo bude već viđeno i izokrenuto na milion načina.
I na kraju – šta je umetnica želela da kaže?
Možda i jedno i drugo. Možda ništa od toga. Možda mnogo više od toga. Na svakome od nas je da proceni.
Ako ste pročitali ovaj tekst i bili u fazonu „U, baš si nam sad otkrio toplu vodu“ – dobrodošli i hvala što ste tu. Nadam se da nas ima više od one ekipe sa Tvitera. A možda su oni i u pravu i možda je Konstrakta jednostavno satanistkinja koja mlati praznu slamu. Možda smo mi ti koji smo glupi.
Ko zna, živimo u eri post-istine i sve je moguće.
