Ovo je priča o ANI JOVČIĆ (28), studentkinji završne godine Filološkog fakulteta u Beogradu, aktivistkinji i trenerici Inicijative mladića, angažovanoj na projektu „Budućnost za mlade“.
Kada se 2022. godine, prijavila za učešće u treningu za trenere, Anina radna biografija posedovala je sve potrebne elemente: studentkinja i buduća profesorka srpske književnosti i jezika, sa prethodnim iskustvom u aktivizmu. U motivacionom pismu, navela je kako prepoznaje edukativne programe Inicijative mladića, kao mogućnost da razvije svoja znanja o rodnoj ravnopravnosti, ali i da stekne kompetencije u radu s mladima. Ipak, navela je – njeno učešće u radu trenerskog tima Centra E8, moglo bi da bude izazovno, zbog hendikepa sa kojim živi: Ana je potpuno slepa.
Ova informacija, bila je ključna da tim Centra E8 prepozna Anine stvarne „supermoći“ i kvalitete, jer je akademske i sve druge uspehe u svom životu, ostvarila na teži način: dodatnim radom i zalaganjem, pobeđujući činjenicu da obrazovni sistem Republike Srbije nije u potpunosti inkluzivan, niti prilagođen osobama sa ovom vrstom hendikepa. Tokom godinu i po dana rada na projektu „Budućnost za mlade“, Ana je postala jedna od najposvećenijih i najaktivnijih trenerica u Centru E8.
Odlučna, uporna, vredna i hrabra, za kratko vreme uspela je da savlada sve trenerske veštine, ali i da osnaži trenerski tim Centra E8, učeći nas da razumemo kakva je vrsta podrške potrebna ljudima koji ne vide. Postala je ne samo ravnopravna, već i omiljena članica u trenerskom timu, gde je za kratko vreme stekla prijatelje i prijateljice.
Najveći izazov za nju je bilo da, nakon obuke za vođenje Program Y radionica, stane pred razred sa tridesetoro mladih tinejdžera, osvoji njihovu pažnju i poverenje. Opisujući početak svog trenerskog rada Ana kaže: „Meni je izazov da zapamtim mlade u razredu, jer moram da ih razaznajem po zvukovima, što je u velikim grupama baš zahtevno. Sama sam išla u specijalizovanu školu, gde se uči u malim grupama… i uvek sam imala strah od toga kako ću funkcionisati kad jednom dođem u veću grupu. Naročito ako je to grupa tinejdžera koji, zahvaljujući razvojnom periodu kroz koji prolaze, mogu biti nepredvidljivi. Brzina kojom sam prevazišla strah i usvojila mehanizme za funkcionisanje tokom vođenja radionice u razredu me je čak iznenadila. Mislim da nisam bila ni svesna koliko nam je trening za trenere dao znanja i alata da vodimo grupe. Moram da kažem da su me oduševili ti divni mladi ljudi, koji su me odmah prihvatli, ne praveći razliku, između mene i njih. Ravnopravno sam učestvovala u svim diskusijama i uvek mi odgovarali na pitanja, čak iako sam sama malo tiha kao osoba. Mislim da je tome doprinelo i buđenje poštovanja prema izazovima koje sam ja kao trenerica prevazilazila svaki put kada bih ušla u učionicu.“
Savladavši sve veštine vođenja Program Y radionica, u poslednjoj godini projekta „Future for youth“, Ana se opredelila da svoju posebnu pažnju posveti Programu Y+ namenjenom mladima u riziku. Tako je donela odluku da se u potpunosti angažuje u radu sa decom i mladima bez roditeljskog staranja.
„Program Y+ je baš za mene, jer sam želela da naučim o mladima koji žive u drugačijim uslovima i htela sam da osetim kako razmišljaju ti mladi, koji zapravo: kao i ja pripadaju marginalizovanim grupama. Takođe, pošto sam imala u školi drugare i drugarice koji su koristili internatski smeštaj u toku školovanja, donekle mi je bilo poznato kako je to kada si odvojen od roditelja. A onda se desilo da sama toliko mnogo naučim, baš od te dece koju sam upoznala u Domu. Šta god da sam pročitala ili čula, to ne može da bude kao to lično iskustvo vođenja radionice, kao naprimer kada mi je jedna devojka prišla da pleše sa mnom na radionici, ili kada sam prepoznala da u grupi imamo devojku koja uvek želi da pomogne drugima. U grupi, imali smo i mladića koji je bio nov u Domu i odnos drugih učesnika je prema njemu, na prvoj radionici, baš bio loš… Međutim, kroz tri nedelje i tri radionice (imali smo radionice jednom nedeljno) zahvaljujući temama kojima smo se bavili, svi su ga jako lepo prihvatili. Postali su prijatelji. Bilo je divnih situacija, radoznalih pitanja o mojim očima, zašto su moje oči ovakve, kako ih prepoznajem ako ih ne vidim… Osetila sam kako se kroz radionice sve više oslobađaju u komunikaciji sa mnom i kao im postaje važno da mi pokažu da me potpuno prihvataju. Ta grupa nije homogena, baš je osetno svaka ličnost za sebe sa svojom autentičnom pričom, ali stvarno su formirali bili jaku povezanost u toku programa i ja sam neverovatno ponosna što sam bila deo tog procesa.“
Osvrćući se na to šta smatra nazjnačajnijom ličnom promenom, koju je dobila kroz rad u Inicijativi mladića, Ana Jovčić kaže: „Vrednosti programa sam svakako delila, ali meni je program bii najznačajniji zbog tog mog samopouzdanja – da vodim grupu, da upravljam procesom, da prepoznam šta je moja snaga u konkretnoj radionici, ili gde mi je potrebna podrška, da sarađujem sa kotrenerom, da delimo zadatke… I najvažnije mi je to što sam pronašla da ću u svom radu moći i dalje da primenjujem Program Y+. Prepoznala sam mogućnost da primenim radionice, u radu sa mladim ljudima sa hendikepom. Gledajući na svom primeru – imala sam strahove, predrasude i problem doživljaja svog tela i seksualnosti. Shvatila sam koliko je svim mladim ljudima potrebno da bolje prihvate sebe, kako bi mogli da istinski poštuju druge, a posebno ukoliko se ti drugi ljudi razlikuju od većine.“
Ana nastavlja svoj rad kao trenerica i radiće sa novom grupom trenera na TOP treningu koji organizujemo 4. 5. i 6. oktobra.
