Pre tačno 80 godina osnovan je Antifašistički front žena koji je za kratko vreme promenio mnoge stvari u tadašnjoj Jugoslaviji. Možda čak i prebrzo i previše, te je sam AFŽ bio kratkog daha. Ali za tekovine AFŽ-a i vrednosti koje su te žene postavile nastavile su da se bore mnoge nakon njih. I borba još uvek traje. Jedna od tih žena je i glumica DAH Teatra Ivana Milenović Popović, koja je i vodila Svečanu Akademiju povodom 80 godina od osnivanja ovog istorijski značajnog ženskog pokreta.
Nedavno si vodila Svečanu akademiju u mestu gde je osnovan AFŽ. Šta je za tebe značilo da stojiš na mestu na kome su se žene okupile prvi put pre 80 godina?
Stajala sam na mestu gde ste pre tačno 80 godina, u Bosanskom Petrovcu, održala Prva zemaljska konferencija AFŽ Jugoslavije. Tada su se prvi put okupile snažne, uporne i hrabre žene iz cele zemlje sa idejom pokretanja jednog boljeg i pravednijeg društva na ovim prostorima. Pored velike zahvalnosti tim ženama, i ponosa što stojim baš na tom mestu, za mene je to značilo da i ja nosim nasleđe tih hrabrih i snažnih žena, ali i da, pored te privilegije, nosim i odgovornost za dalji napredak položaja žena u Srbiji, odbrane prava svih građana i građanki. Dok sam stajala na pozornici, videla sam ispred sebe nove, hrabre i moćne žene koje su se tu okupile i koje zajedno nastavljaju borbu, to mi daje ogromnu nadu. Tekovinu AFŽ-a ne smemo da prepustimo istoriji, a pogotovo ne – zaboravu. Moramo čuvati to nasleđe i oslanjati se na njega da nam se istorija ne bi ponovila, da se ne bismo našli iznenađeni u ponovnoj borbi za već stečena prava. Pre 80 godina žene su učinile skoro nemoguće, danas bismo morale čvrsto verovati da je promena uvek moguća, ali da zavisi od svih nas.
Šta smatraš najvećim nasleđem AFŽ-a?
Jugoslovenski Antifašistički front žena bio je jedinstvena, emancipatorska i najmasovnija ženska organizacija u istoriji levih pokreta od drugog svetskog rata do danas. Žene su svojim učešćem u jedinicama NOB-a, kroz obrazovno i političko delovanje, čak i u teškim uslovima kakvi su bili u ratnim uslovima i posleratnoj obnovi – uspele da se izbore za svoja prava. Najveća tekovina AFŽa je ravnopravnost žena. Boreći se protiv fašizma i tragedije rata, te žene su uspele da grade bolje društvo čak iako je to u tom trenutku izgledalo kao san i nemoguća misija, one su uspele i u tim okolnostima da se bore i izbore za jednakost, za mir, solidarnost, za ravnopravno društvo. Sve danas što imamo rezultat je njihove predane borbe, i to nam daje dobro uporište za unapređenje ženskih prava i položaja. Danas mi kao naslednice AFŽ-a, iako imamo drugačije izazove, ipak imamo njihovo nasleđe koje nam služi kao podstrek i inspiracija da je moguće promeniti stvari, i ugledajući se na njih, u kakvim uslovima su se one izborile za ovo što imamo danas – nemamo izgovor da nam je teško. Danas mi moramo da se zauzmemo za buduće generacije, kao što su one za nas.
Šta nam AFŽ znači danas i da li je dovoljno vidljivo nasleđe ovog pokreta?
Čini mi se da je ovaj pokret vidljiv samo onom delu društva koji se bavi ovom temom. Mislim da su obični građani/ke, pogotovo mlađe generacije, udaljeni od nasledja AFŽ-a, pored toga što ne znaju šta ono nosi i za koje vrednosti se zalagalo, ne znaju ni po čemu i koliko je važnu ulogu imalo u istoriji i životu ljudi, posebno žena, na ovim prostorima. To je jedna stvar, ali još je važnije pitanje šta ćemo mi koji znamo učiniti sa tim i šta možemo ponuditi mladima. U trenutnoj situacji koja podržava desničarsku politiku i preti jačanjem fašizma, mi moramo da preuzmemo odgovornosti i da zaborav pretvorimo u aktivno stanje svesti – dakle, da nastavimo tamo gde su naše drugarice stale, i da opravdamo njihovu ljutu borbu. Danas u ovim uslovima, kada su žene u mnogo boljoj poziciji, zahvaljujući našim borkinjama, mi kao da smo se uspavali, pasivizirali, iako se susrećemo sa drugačijim problemima u društvu – ne smemo da dozvolimo da sav njihov trud bude uzaludan.
U modernom aktivizmu nekako je sve „antifašističko” pomalo skrajnuto i nevidljivo. Kakav je uticaj AFŽ-a na današnji feministički pokret i koliko je sadašnji aktivizam otvoreno antifašistički? Da li antifašističko danas znači i levičarsko – kao što je to bio slučaj pre 80 godina?
Fašizam je i danas među nama, samo je nosi druga imena. S tim u vezi antifašistička borba je daleko teža, jer „neprijatelj“ nije jasno vidljiv, ne možemo ga precizno definisati, izmiče nam, menja ruho, pronalazi najrazličitije načine da deluje, dok većina ostaje zbunjena i umorna.
Levičarska ideologija se danas može videti kod pojedinaca okupljenih u male skupine, nije masovna, nije složna, a ponajmanje je borbena. Ja se nadam da će se omasoviti, pre nego što bude kasno. Postoje vredni mladi ljudi koji pokušavaju i streme ka tome, bore se i jako su hrabri, ali to ne mogu sami.
„Kapitalizam će zapaliti svet” rekla je Roza Luksemburg još pre sto godina, i bila je u pravu. Danas smo se utopili u konzumerizam i konformizam. Dozvolili smo da se ušuškamo u minimalne uslove života praveći se da treba da budemo zahvalni i za mrvice. Pristajemo na sve, jer smo umorni, iscrpljeni i razočarani. Kod nas se najčešće može čuti rečenica: Ćuti, samo ćuti, može i gore! – idealna prilika za rast fašizma i desničarskih struja, nakon pretrpljenih sukoba, kriza; tranzicija koje nemaju kraja. Pri tom su nekako uspeli da ubede mase da nikad nije bilo drugačije, da je oduvek bilo teško i da su promene beznadežne. Tačno je da je uvek bila borba, ali je isto tako tačno da je antifašizam izvojevao pobedu, i može i opet.
Veruješ li da su promene moguće?
Naravno da može da bude bolje. Zato po regionu, u svetu i kod nas postoje aktivisti i aktivistkinje, umetnice i umetnici, građanke i građani koji izlaze na ulice, bore se protiv nepravde, ne daju olako svoja prava, ne odustaju od borbi naših predaka i pretkinja koji su se izborili za ista. Zato je ideja oformljavanja platforme AFŽ-a važna, jer ima nameru da stvori uslove da se žene u zemljama na prostoru bivše Jugoslavije povežu sa iskustvom afežeovki i u njemu nađu inspiraciju i pouku za buduće feminističke borbe. Verujem da nam inspiracija, hrabrost, odlučnost u našoj daljoj borbi neće nedostajati, jer ako želimo pravdenije i bolje društvo tako moramo, ništa nam drugo ne preostaje. Drugarica Mitra Mitrović je još davne 1942. godine rekla: „Zato, valja da budemo svesne i u ovom momentu jedne stvari: da nam niko nikad ne sme oduzeti ta naša krvavo stečena prava, stečena u jednoj nadčovečanski teškoj borbi, za koju su krv dali naši najmiliji drugovi i drugarice”. Ponavljam, davne 1942. godine!
Vi ste pre svega umetnički kolektiv koji priča važne priče kroz svoju umetnost. Da li umetnost ima prostor da promeni svet i šta su najveće prednosti ovog pristupa
Umetnost može snažno da utiče na promene, može da menja fokus, može da otvara pitanja i kreira sigurne prostore za dijalog, može da bude moćno sredstvo za rešavanje konflikta i pomirenje. Umetnost povezuje ljude, otvara im nove svetove, mogućnosti, emocije, načine razmišljanja. Umetnost kreira smisao i daje nadu. „Umetnost je radikalni nenasilni aktivizam. To je način da se podigne ljudska svest i u najmračnijim vremenima” rekla je naša prijateljica i gošća ovogodišnjeg Prologa, umetnica Mašad Afšari koja se bori za ženska prava u Iranu. Mi u našem kolektivu snažno verujemo da kroz umetnost osvetljavamo mračne prostore ljudskog ponašanja, otvaramo pitanja koja ni malo nisu laka za odgovor, ali mi i ne želimo da ponudimo odgovore, mi želimo da kroz našu umetnost inspirišemo, osnažimo građane i građanke da sami nađu odgovore i da se zauzmu za drugoga jednako kao i za sebe. Mi pozivamo, na svoj način, na akciju, na podršku, solidarnost, razumevanje drugog i drugačijeg, pozivamo na otpor i nepristajanje na „jednodimenzionlano mišljenje”.
Završen je i vaš festival „Umetnost i ljudska prava”. Među gostima su i umetnice iz Irana i Izraela. Šta ste od njih naučile i koliko se njihovo iskustvo podudara sa onim što smo imali prilike da čujemo iz medija?
Završen je Prolog festivala, a sam festival planiramo za juni 2023. godine, i to će biti treće izdanje. Ove godine smo imali umetnice iz Irana koje su prezentovale svoj rad kroz film, a umetnica iz Izraela je izvela participativnu instalaciju pod nazivom Kardiofon. Iranke su nam približile svoj ugao gledanja na umetnost i aktivizam prikazujući nam realne slike iz Irana koje su zastrašujuće. Mi ne možemo ni da pojmimo toliku količinu nasilja i mržnje prema ženama i svima koji misle drugačije. Svako ko se usudi na protest može biti ubijen bez milosti, što se dešava svakodnevno, i niko ne odgovara za zločin. Ono što dobijamo iz medija je ništa u odnosu na realnost koju oni žive. One su izrazito hrabre i duboko su u misiji da kroz objektiv, kameru i film zabeleže sve vrste kršenja ljudskih prava, nepravde, zločina i da kroz umetnost to prikažu široj javnosti, kako bi pokrenule ljude da reaguju, iako su zbog toga u životnoj opasnosti, ne samo one već i njihovi prijatelji, porodica. Njihova snaga i rešenost po cenu života postavljaju nam ozbiljna pitanja: čega se mi plašimo? Da li okrećemo glavu ili stojimo solidarno sa njima? Da li to može da se desi i nama?
Umetnica iz Izarela Moran Duvšani nam je dala jednu drugu perspektivu, ponudila nam je jednu drugačiju sliku nas samih. Dala nam je predivan poklon u vidu slušanja melodije sopstvenog srca kroz svoju instalaciju. Zaista je publika dobila zvuk, muziku svog srca. Čak i ako ova instalacija, na prvi pogled, nije direktno povezana sa temom ljudskih prava i aktivizma, ona to zapravo jeste – jer nas sve povezuje, bez obzira odakle dolazimo, koje smo nacionalnosti, veroispovesti, rase. U tom smislu veoma je politička jer nadilazi sve – i obraća nam se na jednom višem nivou, na nivou ljudskosti i prava na dostojanstven život.
Na kojim projektima trenutno radite i koje su teme sada u primarnom fokusu vašeg rada?
Teme na kojima radimo, od samog osnivanja, jesu društveni problemi, nepravda, kršenje ljudskih prava – sve ono što nas okružuje i boli, sa fokusom na kako to transformisati, kako kreirati smisao u „mračnim vremenima”, kako pružiti otpor kroz umetnost. Naša umetnost jeste angažovana, čak iako nije uvek direktna, uvek se tiče naših života u trenutku u kome živimo, šta je uticalo i dovelo do određenog stanja, koji mehanizmi stoje iza toga.
Pored planiranih gostovanja na festivalima kod nas, u region i u svetu, rada na EU projektima, posebno se fokusiramo na Festival „Umetnost I ljudska prava” u junu. Trenutno smo u fazi prikupljanja sredstava za rad. Dakle, sledi nam faza fandrejzinga za Festival i za generalno funkcionisanje Teatra. Mi nismo na budžetu, nemamo redovna sredstva za operativne troškove ni za honorare, ali zato imamo veštine, znanja za prikupljanje sredstava, a to zahteva vreme i posvećenje. Naravno, naša najveća strast jeste kreiranje i izvođenje predstava. Trenunto imamo pet predstava na repartoaru, pa će publika moći da nas redovno prati na mesečnom nivou tokom cele 2023. godine.
Gde i kada vas sledeći put možemo videti?
Sledi igranje naše predstave „Zagonetka revolucije” 24. decembra u UK Parobrod. Ova predstava govori o mogućoj pobuni, različitim interpretacijama istorijskih događaja, o revolucionarima i onima koji su to želeli da budu, o moći umetnosti, i sve to pod velom apsurda. Postavlja pitanja: Šta je sve dozvoljeno kako bi se osvojila vlast i sačuvala revolucija? Koliko daleko ona može da ide da bi sačuvala svoje vrednosti?
Ali predstava nam i daje nadu kroz citate Huarda Zina: „Imati nade u mračnim vremenima nije samo budalasto romantično. Jer ljudska istorija nije samo istorija okrutnosti, već takođe saosećanja, žrtvovanja, hrabrosti, dobrote. Budućnost je beskonačan sled sadašnjosti i ako živimo sada onako kako mislimo da ljudska bića treba da žive, uprkos svemu što je loše oko nas, samo je po sebi čudesna pobeda”.
Dobro nam došli!
Naslovna fotografija: Mahshad Afshar
