Gary Barker: šta učiniti sa besnim belim muškarcima Amerike na kapiji?

Gary Barker – autor i globalni glas za angažovanje muškaraca u zdravim muškostima i rodnoj ravnopravnosti – piše snažnu priču o nezadovoljnim belcima koji su terorisali Kapitol i onome što sledi za Bajdenovom Amerikom…

Nedelju dana nakon što su besni muškarci uleteli u američki Kepitol, Džo Bajden je položio zakletvu kao predsednik Amerike, i pokrenuo lavinu neposrednih i planiranih promena zakona originalno donetih za vreme Tramove ere, pre svega u vezi sa Covid-19, klimom i imigracijom. Iako je mnogima laknulo usled promena, pomislio sam: šta ćemo učiniti sa milionima besnih belih muškaraca u SAD-u?

Dok se istrage u vezi sa napadom na Kepitol i hapšenja sprovode, prelako je ignorisana činjenica da je 17% republikanskih glasača u SAD-u podržalo napad, a 74 miliona Amerikanaca glasalo za Trampa. Većina je čak za njega glasala dva puta, svesna njegove mrzačke retorike koja podrugojačuje i deli, kao i zakona koji su retoriku opredmetili. Takođe znamo da su beli muškarci, a pogotovo beli muškarci sa obrazovanjem ispod univerzitetskog nivoa nesrazmerno zastupljeni među Trampovim glasačima. On je besni beli čovek besnog belog čoveka.

Dok su muškarci i žene stajali ispred Bele Kuće slušajući Trampova huškanja, neki od njih su jurišali na Kapitol, tvrdeći da su izbori pokradeni, a ja sam mislio: ja poznajem ove muškarce. To su uglavnom bili muškarci, beli, kao i ja. Kad kažem da ih znam, ne mislim da sam nekoga od njih lično poznavao. Dok sam slušao kako ih intervjuišu i gledao kako se slike ponavljaju, prepoznao sam na njihovim licima muškarce koje znam – ujake, rođake, prijatelje iz srednje škole.

Ko su oni? Prisećam se kolega studenata koji su mi pretili nasiljem u malom teksaškom gradu kada sam se u svojim univerzitetskim novinama zalagao za kontrolu oružija i pravo na abortus. Rekli su mi da će me čekati naoružani ako me vide ispred zgrade u kojoj smo uređivali novine.

Sećam se momaka koji su me u srednjoj školi gurnuli uza zid i šutirali me u prepone, zahtevajući da se izjasnim kao neko ko pripada njihovoj strani, a ne jedan od onih ’’levičara pedera komunista’’. U istoj toj srednjoj školi sam bio svedok pucnjave u kojoj je jedan učenik (beli muškarac) ubio drugog (takođe belog muškarca) zbog devojke, rekli su. Razlog je, ipak, bio kompleksniji: pristup oružiju, nedovoljno finansiran školskim sistem u Teksasu, loše opremljen da pokupi deliće preostale od nepostojećeg sistema blagostavnja, i istorija porodičnih nemaština.

Dok posmatram bes pojačan Trampom, razmišljam o svom najboljem prijatelju u prigradskoj srednjoj školi u Hjustonu u koju smo išli (beli lik), koji je bio progresivan kad sam ga upoznao ali se polako okretao ka desnici nakon što mu je otac izgubio penzioni plan. Naftna kompanija u kojoj je njegov otac radio je bankrotirala – još jedna žrtva nestabilne teksaške petrohemijske industrije u kojoj su mnoga bogatstva stvorena, a mnoga i izgubljena. Moj prijatelj je verovao da je vlada puko rasipanje novca od poreza, i da samo ’’nezaslužne manjine’’ imaju koristi od nje. Preminuo je u ranim pedesetim godinama od hroničnog neotkrivenog zdravstvenog problema koji se mogao lečiti da je imao pristup zdravstvenom osiguranju koje je tek nedavno postalo dostupno prema Zakonu o pristupačnoj zdravstvenoj zaštiti.

Razmišljam o rođacima i stričevima čije su putanje zaposlenja nesigurne i koji žive u domovima u kojima jednakost ne postoji, a koji su počeli da slušaju radio emisije čiji su voditelji besni beli muškarci, i koji se druže sa prijateljima ili venčavaju sa ženama koji slušaju iste te emisije. Poslednjih godina jedva razgovaramo osim ako se iz petnih žila ne potrudim da samo slušam i ne raspravljam se, čak i kada mi sasipaju dezinformacije kako je COVID ništa više od osrednjeg gripa koji progresivci koriste kako bi ogranićili slobode, i da bolnice Intenzivnih jedinica nisu pune.

Dok sam razgovarao sa njima, pokušavao sam da se setim da svi mi živimo u državi u kojoj se više novca ulaže u zatvorski sistem nego u obrazovanje. Mi smo zemlja u kojoj fakultetski obrazovani nesrazmerno uživaju blagodati ekonomskog rasta, iako su često opterećeni ogromnim studentskim dugovima. Mi smo zemlja u kojoj su sindikati demonizovani i uništeni, u kojoj se svaki razgovor o društvenoj klasi odmah označava kao izdaja. Mi smo zemlja u kojoj zakoni i politički procesi, čak i oni na progresivnoj strani, previše uvažavaju koorporativne interese, gde vojska oduzima previše nacionalnog budžeta, i u kojoj smo previše problema koji se na sve nas odnose ostavili nerešene.

Izazov je u tome što ti isti beli muškarci na kapijama ne vide velike laži koje su im izrečene, ili ne žele da ih vide. Besni muškarci na kapijama zaboravljaju da je naš Ustav obezbeđivao zaštitu prava jedino onim belim muškarcima koji poseduju imovinu (što je u samom osivanju države značilo samo onim muškarci koji su robovlasnici). Za razliku od Nemačke nakon Drugog svetskog rata, mi nikada nismo imali nacionalne odštete za ropstvo, niti za Nativne Amerikance kojima je zemlja ukradena, a preci masakrirani. Naše zakonodavstvo za unapređenje ekonomske i socijalne pravde za Afroamerikance i Nativne Amerikance, kao i imigrante je istovremeno delimično i nepotpuno. Mi nikada nismo doneli ustavni amandman kojim se utvrđuje potpuna jednakost žena i pojedinaca svih seksualnih orijentacija i rodnih identiteta u svim sferama života.

Besni beli muškarci koji su na dnu ili sredini društvenog i ekonomskog poretka su od samog osnivanja države ohrabrivani da sebe vide kao superiornije u odnosu na žene, i da veruju da su njihovi interesi usklađeniji sa klasom vlastele, nego sa nedavnim imigrantima, ženama i onima koji su u prošlosti porobljeni. Da, neki od muškaraca koji su upali na Kepitiol i koji su dva puta glasali za Trampa su imućni ljudi, ili barem solidno srednjeklasni. Oni se plaše da će zbog progresivnih politika izgubiti ono što imaju, ili da zaslužuju više. Međutim, drugi, milioni drugih, su muškarci i žene koji su besni zbog svojih osujećenih a skromnih snova o posedovanju kuće, o brizi o svojim porodicama i posedovanju stalnog zaposlenja.

Probem, zapravo srž problema, je u tome gde besni beli muškarci (i žene) usmeravaju svoj bes zbog svog neostvarenog američkog sna. Oni su postali, po rečima Amande Gorman, prve američke nacionalne mlade pesnikinje-laureat koja je govorila na Bajdenovoj imauguraciji ’’… sila koja će razbiti našu naciju, pre nego podeliti je’’. Kako su to promišljeno analizirali Arli Hohsčajld u ’’Stranci na svojoj zemlji’’ i Džonatan Mecl u ’’Umiranje od beline’’, njihova rasna ogorčenost je takva da je oni usmeravaju na ljude koji nisu beli, kao i protiv zakona i politika od kojih bi i sami imali koristi, kao što je zakon o nacionalnoj zdravstvenoj zaštiti, umesto da udruže snage u stvaranje istinski inkluzivne naciju. Zapravo, kako nas je naučnik koji se bavi maskulinitetom Majkl Kimel upozorio u svojoj knjizi iz 2013. godine, ’’Besni beli muškarci’’, obim njihovog ’’oštećenog osećaja da imaju prava’’ je sila koju ne možemo zanemariti.

Vodim organizaciju koja dela i internacionalno i u Sjedinjenim Državama kako bi uključila muškarce u diskusije o privilegijama koje poseduju kao muškarci, sa ciljem da razumeju na koji način kao muškarci moraju i mogu biti deo postizanja jednakosti i okončanja nasilja nad ženama. Poslednjih godina pokret MeToo je doneo prekopotreban obračun sa muškim nasiljem nad ženama, baš kao što je izraz ’’toksični maskulinitet’’ pojačao oprez kada se radi o načinima na koje odgajamo naše sinove. To je dobra stvar. Ali kako ćemo odgovoriti kada isti ti besni muškarci na kapijama tvrde da mrzimo muškarce i da feminizam ili borba protiv rasizma nisu potrebni ili su otišli predaleko? Ili kada kažu: a šta je sa mojim potrebama? Šta je sa mojim narušenim zdravljem, i mojim nezaposlenjem? Kada više od milion muškaraca bojkotuje nastojanja da brend kao što je Žilet preispita dominantne načine na koje se muškost prikazuje? Možemo li ih prozvati za mizoginiju i rasizam, kao što i moramo, dok ih istovremeno pozivamo da budu deo u izgradnji pravednije nacije?

Ma kako izazovno bilo, moramo razmišjati o ogromnoj grupi nezadovoljnih belih muškaraca i žena u SAD-u. Ipak nikad umesto usmerenja na nesrazmernu nezaposlenost, policijsko nasilje, zatvorsko zatvaranje, nejednakost u dohotku i razlike u zdravlju i pristpupu zdravstvu sa kojim se suočavaju muškarci i žene koji nisu beli u SAD-u. Ova uverenja nisu suprotna. Moramo se osvrnuti na opadajuće izglede za zaposlenje i rastuću nejednakost (kao i mnoge druge faktore koji pokreću belački, desničarski bes) i istovremeno moramo prepoznati hitnu potrebu za pravdom za ljude koji nisu beli u SAD-u.

Moramo, kao što i Bajden ukazuje, da promenimo jezik koji koristimo uključujući i neke reči koje ja ovde koristim. Ove reči, koliko god da imaju ulogu u razjašnjavanju, nažalost istovremeno često stavljaju tačku na bilo kakvu diskusiju. Besni beli muškarci, toksični maskulinitet i belačka nadmoć, koliko god bili izrazi koji su tačni, stvarni i na mestu, neće ubediti nezadovoljne bele muškarce i žene da treba da promene tim. Ne smemo zanemariti naše stavove koji stoje u srži tih termina, ali istovremeno moramo tragati za drugačijim jezikom.

Potrebne su nam politike koje će obuhvatiti većinu, kao i politike i zakoni koji će uočiti i uticati na stvarne, duboke i trajne štete koje je donelo ropstvo, rasna nepravda, štetne imigracione politike i mizoginija. Potrebna nam je reparacija, afirmativna akcija i politke koje prate logiku Nju Dila. Dok je Nju Dil očigledno bio usmeren ka pomaganju belim muškarcima da pronađu zaposlenje, on se zasnivao na jednostavnoj ideji da rad znači dostojanstvo, da je rad i rad – građenje, stvaranje, postavljanje žena i muškaraca na pozicije gde rade nešto značajno; i prihod i porodična stabilnost koju rad donosi.

Potreban nam je nacionalni projekat kolektivnog obrazovanja. Moramo da u državne škole usadimo istinitu istoriju ove zemlje, istoriju opresije i istoriju ugrenjetavanih, potlačenih, potisnutih i zaboravljenih priča o Podzemnoj železnici, istinitih priča o pokretu sifražetkinja (uključujući i njegove rasne pristrasnosti), priču o domorodačkim zajednicama i genecoidu, i priče o pojedincima koji pripadaju seksualnim manjinama, a koji su ućutkani i kojima je načinjena nepravda.

Moram da priznam nešto: ne znam kako da razgovaram sa besnim belim muškarcima. Odrastao sam na Jugu i video njihovo nasilje, video sam kako gvozdene poluge koje su bacali proleću kraj prozora mojih kola, i plašim ih se, i često ih omaovažavam. Smatraju me izdajnikom kada pročitaju šta pišem ili ako saznaju čime se bavim. I lako mi je da ostanem u svom progresivnom, pravednom bablu.

Ponovo me izazivaju reči Amande Gorman: ’’Obnovićemo, pomirićemo i oporavićemo, i svaki kutak naše nacije zvaće se našom zamljeom, naši ljudi, raznoliki i lepi, pojaviće se.’’

Ne želim da razgovaram sa besnim belim muškarcima i ženama, uključujući i one u mojoj porodici. Razgovori su teški. Izazvati ih bez da napustim prostojiju je, za mene, gotovo nemoguće. Ne želim njihove kutke. Većinu vremena ni ne mislim da može doći do pomirenja. Ali znam da moram razumeti puteve koji su besne bele muškarce doveli do nezadovoljstva ako želim da ih prozovem zbog mržnje koju gaje, i pozovem ih na pravdu.

Prevela i prilagodila: Emilija Bošković, tekst What to do about America’s angry white men at the gates? pisao je Gary Barker.

Gary je suosnivač Promunda, globalne organizacije koje podučava dečake i muškarce rodnoj ravopravnosti i ne-nasilju.

Za više infromacija o Geriju posetite garytbarker.com

Za više informacija o Promundu posetite www.promundoglobal.org

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još