Dijana Milošević: Teza da deca imaju previše prava je pogrešno interpretiranje realnosti i neshvatanje uzroka tragedije

Večeras se na sceni Reflektor Teatra u Dorćol Platzu u Beogradu igra predstava „Za tvoje dobro“ DAH Teatra, koncipirana kroz konstrukciju naših omiljenih bajki, a na temu koja je, nažalost, relevantnija nego ikad – prava dece. Kada je zakazana, pre više meseci, niko nije mogao ni da pretpostavi okolnosti koje će prethoditi igranju predstave, a o tome šta su osnovne poruke i koja je uloga teatra u promeni društvenih okolnosti sa rediteljkom Dijanom Milošević razgovara Minja Bogavac.

Predstava „Za tvoje dobro“ bavi se temom dečijih prava. Koliko šire društvo danas razume ovu temu? Imate li utisak da se tema zloupotrebljava, posebno nakon tragičnih događaja, koji su obeležili prethodni mesec?

Predstavu „Za tvoje dobro“ radili smo i premijerno izveli pre skoro tri godine upravo na prvom festivalu „Umetnost i ljudska prava“. Kao i uvek, mi u DAH Teatru osećamo duh, atmosferu vremena unapred i tada smo smatrali da treba da se svi zajedno podsetimo trećeg člana Konvencije o dečijim pravima koji glasi: „Svi odrasli treba da postupaju onako kako je najbolje za dete. Kada odrasli donose odluke treba da misle kako će njihove odluke uticati na decu”. Naravno, nismo mogli da anticipiramo tragične događaje koji su se desili kod nas tokom proteklog meseca, ali osećali smo da je nešto duboko pogrešno u tretmanu mladih i dece pre svega u našem društvu, ali i šire. S obzirom na to da mi nemamo matičnu scenu i predstavu smo premijerno izveli i par puta igrali u Malom pozorištu „Duško Radović” jako smo se obradovali kada nas je REFLEKTOR Teatar pozvao da gostujemo kod njih u Dorćol Platz-u. Datum je odavno dogovoren jer REFLEKTOR i Dorćol Platz ozbiljno unapred planiraju svoje programe i, nažalost, odjednom je naša stvarnost učinila predstavu aktuelnijom nego ikada. Tako da mislim da ova tema ne samo da se ne zloupotrebljava, nego da je neophodno da što više pričamo o njoj, pogotovu što se sada čuju glasovi kako deca imaju suviše prava i td. što je jedno ozbiljno pogrešno interpretiranje realnosti i neshvatanje uzroka tragedije. Posebno nam je važno što ćemo imati i razgovor posle predstave koji će nam poslužiti kao stvaranje preko potrebnog prostora dijaloga između svih nas, kako bi svako malo doprineo shvatanju šta nam je dalje činiti.

Važan deo predstave „Za tvoje dobro“ čini i rekonstrukcija poznatih dečijih bajki. Kakve vrednosti nam usađuju tradicionalne bajke? Da li su ove vrednosti u saglasju ili suprotnosti sa savremenim načinom života?

Mi smo se fokusirale posebno na bajke braće Grim, koje su njihove reinterpretacije narodnih priča. Oni su ih prilagodili građanskoj svakodnevnici nemačkog društva 19. veka i kao takve one obiluju klišeima, naročito rodnim klišeima gde su žene ili zle i koristoljubive ili naivne tj. glupave  i nemoćne, a muškarci su često spasioci ili u funkciji ispunjenja želje, lišeni odgovornosti. Kasnije je Dizni industrija preuzela te bajke u kojima se često nalaze vrlo problematične poruke o npr. ženskoj kompeticiji, o forsiranju jednog kriterijuma lepote, o pasivizaciji dece i žena itd, a te bajke čitamo deci i te filmove sa njima gledamo. To su potencijalno vrlo problematične poruke, koje nesvesno usađuju određene vrednosti i mi smo ih zato dekonstruisale, kroz predstavu su one izvrnute i predstava nudi vezu sa tim porukama i različitim savremenim pojavama kao teranje dece na prosjačenje i krađu, nebrigu o količini nasilja koje se prezentuje kroz medije, tretiranje dece i mladih kao onih koji nemaju šta da kažu. Meni je želja bila da predstava sve to ogoli i da nas pozove na razmišljanje šta u stvari plasiramo deci i mladima kroz nekritično prihvatanje raznih sadržaja pa makar to bile i bajke.

Imate li utisak da je značaj pozorišta za decu i mlade, u našoj kulturi potcenjen? Zašto je pozorište za decu i mlade važno?

U našoj kulturi jeste potcenjen značaj pozorišta posebno za mlade. Naravno da postoje REFLEKTOR Teatar, ASITEŽ, Malo pozorište „Duško Radović“… koji su puno učinili da se ta situacija promeni, ali još uvek je nedovoljna finansijska i svaka druga podrška od strane institucija toj vrsti rada. Pozorište za decu i mlade je izuzetno važno jer pomaže u formiranju vrednosti, komunicira važne teme na najbolji način, a to je kreativnost, podstiče decu i mlade da aktivno razmišljaju i daje im osećaj da su važni u društvu. A takođe to pozorište je važno i za odrasle koji tako imaju šansu da shvate potrebe, ideje, snove dece i mladih koji će u krajnjem slučaju biti ti koji će graditi društvo.

DAH teatar je naše najznačajnije i jedno od najstarijih nezavisnih pozorišta. Zanima nas kako biste danas sumirali decenije iskustva na nezavisnoj sceni? Koji su periodi bili posebno izazovni? I šta je ono što vas ohrabruje da istrajete u svom radu?

Tri decenije trajanja na nezavisnoj sceni kod nas nije moguće tako lako sumirati. Možda prvi pojam koji mi dolazi jeste sloboda i da je to sloboda koju mi i danas ljubomorno čuvamo i za nju se borimo. To je sloboda da se ostane svoj, da se ne pripada ni jednoj interesnoj grupi, partiji ili modi i da iz te pozicije, koja nije udobna, možemo i dalje da duboko dišemo, da se poslužim metaforom koju mi pruža naše ime. Izgleda da je izazov konstanta u našem društvu kada se neko otisne van institucije, i taman kada bi na kratke momente pomišljali da je možda došao mirniji i manje izazovni period stvarnost bi nas demantovala. Naš osećaj misije održava i dalje plamen u nama, ne želim da zvučim nadobudno, ali mi nikada nismo shvatali ovo što radimo kao naš posao ili karijeru, već kao poziv u najlepšem smislu te reči, tako da je ta svest da zajedno radimo nešto što je važnije od svakog od nas pojedinačno i da makar minimalno pomeramo stvari na bolje je nešto što nas održava, ma koliko nekad sve delovalo teško.

Kako danas funkcioniše DAH teatar? Koliko igrate, gde igrate i šta su delovi vašeg repertoara na koje ste posebno ponosni?  

Mi zadnjih godina funkcionišemo kao umetnički kolektiv i efikasni tim, čije jezgro čini nas sedam, rediteljke, glumice, menadžerke itd. igrom slučaja sve žene, a okruženi smo krugovima bliskih saradnika i saradnica – glumaca, muzičara, umetnika, eksperata itd. Sada smo u fazi kada nemamo svoju scenu, što nije lako, ali ima svojih prednosti koje su pre svega finansijske prirode. Igramo na različitim scenama i u različitim prostorima u gradu, zemlji i širom sveta, a posebno negujemo naš rad u javnom, specifičnom prostoru , kao npr. u slučaju novije predstave „Drveće pleše“ koju igramo u Studentskom parku u Beogradu i u javnim parkovima u drugima gradovima. Trenutno imamo repertoar koji sadrži sedam različitih scenskih dela – od predstava za zatvoren pozorišni prostor, do predstava za specifičan prostor, predstavu u parku, autobusu, predavanje/performans, instalaciju, interaktivnu izložbu itd. Igramo nekoliko puta mesečno, kod nas i u inostranstvu a paraleno sa tim realizujemo i brojne partnerske projekte, bavimo se edukacijom, gostujemo, organizujemo gostovanja i festivale. Teško je izdvojiti nešto na šta sam posebno ponosna, sve mi je važno na svoj način, možda sam najponosnija na činjenicu da uspevamo da realizujemo toliko toga u prilično nemogućim uslovima i da konstantno prelazimo granice.

DAH teatar, već decenijama, ima vernu i posvećenu publiku. Kako biste opisali društveni profil ljudi koji redovno koje prate vaš rad? Šta nalaze u vašim predstavama, a čega nema u drugim, institucionalnim pozorištima?

Teme i ideje naših predstava se pre svega nas lično jako, jako tiču i ta važnost se onda prenosi i na publiku, tako da i njima naše predstave postaju lično važne. Mi takođe poštujemo naše gledaoce u smislu da verujemo da su to misleće individue kojima nudimo da aktivno razmišljaju tokom i posle predstave, da se duboko pitaju, da se ne slažu sa nama i između sebe, da izađu sa predstave i zapitani i začuđeni, ali nikad ravnodušni. Mislim da svaki gledalac ima pravo da montira svoju sopstvenu priču tj. verziju predstave, dakle nema dremanja, već je to poziv na aktivnost i saučesništvo u jedinstvenom događaju.

Ovog meseca, počinje još jedno izdanje festivala Umetnost i ljudska prava, u produkciji DAH teatra. Na šta ste posebno ponosni, u vezi sa činjenicom da ste pripremili društveno i umetnički relevantan pozorišni festival?

Jako smo ponosne da već treći put uspevamo da uradimo kompletnu organizaciju i produkciju ovog festivala, a umesto da bude lakše – čini se da je sve teže. Za razliku od prethodne dve godine, kada smo više bili fokusirani na našu scenu, ove godine imamo i brojne goste iz celog sveta i jako se radujemo da ćemo moći da čujemo i vidimo tuđa iskustva. Naravno i dalje nam je važno da prezentujemo naše umetnice i umetnike, pa  mi je u tom smislu važno gostovanje predstave  „Devojčice“ REFLEKTOR Teatra, instalacije „15 minuta u akvarijumu“ Alise Oravec, performansa „I Love You“ Snežane Golubović, koja živi i radi i u Nemačkoj, kao i pozorišne radionice koje vode naše rediteljke Jadranka Anđelić i Karolina Spaić koja dolazi iz Holandije i naravno predstave i Instalacije DAH Teatra „Drveće pleše“ i „Teorija zavese“.

Program koji mene posebno raduje jeste novi program koji smo nazvale „Preko linije“ sa ciljem da prikažemo primere umetničko/aktivističke saradnje pojedinaca i kolektiva koji žive i rade u zemljama koje su zvanično u nekoj vrsti sukoba. Ove godine prikazaćemo saradnju između  Artpolisa iz Prištine i DAH Teatra iz Beograda koja traje već niz godina, sa idejom da pokažemo kako se prvi koraci ka miru mogu desiti i kada sukob još uvek traje. Posebno nas raduje reakcija publike koja pokazuje da je ovaj festival potreban. Činjenica da su svi programi besplatni je nešto na šta sam baš ponosna za šta se nije bilo lako izboriti u ovo vreme podivljalog kapitalizma.

Jako nam je važna i podrška za realizaciju festivala, od strane Evropske delegacije u Srbiji i programa EU za tebe, Urgent Action fonda, nemačke i norveške ambasade kao i jednim manjim delom od strane Sekretarijata za kulturu grada Beograda. Svega toga ne bi bilo da nije partnerskih organizacija koje su nam velikodušno ustupile svoje prostore: UK PAROBROD, DORĆOL PLATZ, SILOSI, INSTITUT ZA UMETNIČKU IGRU, CENTAR ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU [CZKD], KULTURNI CENTAR BEOGRADA [KCB], KROKODILOV CENTAR…

Razgovarala: Minja Bogavac
Naslovna fotografija: Milica Petrović

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još