U prelepoj bašti novosadske knjižare „Bulevar Books“, čitale su svoju poeziju Maša Seničić i Radmila Petrović, u okviru programa Kaleidoskopa kulture u nedelji posvećenoj književnosti.
Za vreme ovog festivala, ceo grad postaje scena, tako da i književnost izlazi na ulicu. Festivali u kojima pisci razgovaraju sa publikom u alternativnim gradskim prostorima širom Evrope, ove godine se po prvi put dešavaju i u Novom Sadu.
Dok su se mešala svetla gradskog bulevara sa svetiljkama okićenih oko drveća u bašti „knjižare koja svira“, naše mlade pesnikinje su čitale svoju sirovu poeziju koja je otoplila prvu jesenju noć.
Mašu Seničić smo pitali kako izgleda kada čitaš i pričaš o poeziji na bulevaru u centru velikog grada.
„Meni je sve ovo zanimljivo. Čini se da dosta umetnosti bude namenjeno određenim krugovima i bude zatvoreno i elitistički, što često pripisuju i poeziji. Za mene je to prilično besmisleno. Sada je ispred nas prošao jedan čovek, koji uopšte nije shvatio da mi ovo snimamo i da ide uživo. Meni je to vrlo simpatično, jer je ovo prostor ulice, prostor svih ljudi, i ako smo u stanju da tu predstavljamo i konzumiramo poeziju, onda prihvatamo da je ona jedna stvar za sve ljude, kako i treba da bude“.
Maša Seničić, rođena je u Beogradu 1990. godine. Osim poezijom, bavi se novinarstvom, esejistikom, prozom i pisanjem scenarija. Za poslednju zbirku poezije „Povremena poput vikend naselja” (Treći trg, 2019), prepoznatu i od strane Vitalovog žirija, dobila je nagradu „Dušan Vasiljev”.
Kada bi mogla da bira, za naš portal kaže da bi idealno mesto za čitanje njene poezije bila šuma, a da ako bi već trebalo da bude neko okupljanje, onda bi to bila stara poslastičarnica.
Radmila Petrović je rođena u Užicu 1996. godine. Po obrazovanju je ekonomistkinja, a po pesničkom izrazu revolucionarka. Dobitnica je nagrada za neobjavljene pesme, a najnovijom knjigom „Moja mama zna šta se dešava u gradovima” (PPM Enklava, 2020) zauzela je značajno mesto u srpskoj poeziji.
Za Zoomer kaže da više voli da poeziju čita na ulici: „U biblioteke dolaze ljudi koji su ,knjiški moljci.“ I onda im ti izneveriš očekivanja, jer neki očekuju da nešto rimuješ, ili recituješ rodoljubivu poeziju, a ti čitaš o nekakvim perorezima. Ja nisam čovek koji voli da stane pred ljude i da im izeverava očekivanja. Bolje da to uradi knjiga, nego ja. A kada si na ulici, onda možeš sve. Mislim da poezija treba da „uđe“ u ljude, jer to je zapravo život, i zašto bismo je mi onda ograničavali na biblioteku ili bilo koje mesto.“
Kako danas razumemo poeziju, gde je njena pozicija u društvu i kome je namenjena, pitanja su koja se često postavljaju i o kojima se razmišlja. Jer, naše mame zaista znaju šta se dešava u gradovima i da mi nismo povremni poput vikend naselja.
