Luke Black: „Samo mi se spava” govori o letargiji našeg društva

Šta simboliše crveni jastog, i zbog čega smo kao društvo postali letargični i, nekako, pospani? Za ZOOMER u pospanoj epizodi podcasta „U susret Evroviziji“ sa Nemanjom razgovara autor pesme „Samo mi se spava”, koji je već dobio etiketu „alternative” i „Konstrakte 2.0″ ovogodišnje „Pesme za Evroviziju” – LUKE BLACK!

Znam da si pospan jer si jutros imao snimanje jutarnjeg programa, ali ipak glavno pitanje sada je, zapravo – kako je tvoj jastog?

Hahahaha, evo ga ovde pored mene, ali trenutno spava i priprema se za jedno putovanje koje imam krajem dana i mora da se regeneriše za to. A ja kao što se možda čuje nisam baš super spavao sinoć, tako da apsolutno funkcionišem na 10% svojih podešavanja.

Jastuk je tvoj simbol, nalazi se na cover fotografiji, krenuo je sa tobom i u promociju na ulicama Beograda. Šta simboliše jastog?

Mislim da je simbolika jastoga dosta otvorena za interpretaciju. Meni su prijatelji slali da su ljudi na društvenim mrežama već pričali o simbolici koju jastog predstavlja i moram da kažem da je za neko moje poimanje to bilo jako blizu. Jastog nije imao neku preteranu svrhu na početku, ali često kao umetnici radimo stvari kojih nismo svesni i uzimamo neke reference koje smo prikupili u toku svog stvaralaštva i poštovanja umetnosti i koje možda i ne vidimo da smo preneli na platno, ili u pesmu ili fotografiju. I onda uz pomoć ljudi koji su ujedinjeni i njihovih interpretacija mi nešto učimo o sebi. Tako da definitivno mogu da kažem da je simbol Regeneracije ovaj moj dragi prijatelj koji spava ovde pored mene.

Ono što je, pored jastoga, postalo glavna reč koju čujemo kad čujemo tvoje ime jeste reč „alternativa“. Ti godinama već nižeš uspehe i ekskluzivac si velikih izdavačkih kuća, ali zapravo tek sada šira javnosti ima prilike da malo bolje upozna i tebe i tvoju muziku i, naravno, traži se neka fioka u koju možemo da te stavimo i da definišemo to što stvaraš i to je ta neka reč „alternativa“. Šta bi ti rekao, koji je to žanr u pitanju i da li se može definisati kao jedinstveni žanr?

Pa, alternativa po nekom prevodu verovatno znači „neka druga opcija“, ali ono što je alternativno u muzici može biti bilo koji žanr, može da se prožima kroz rok muziku, kroz pop muziku. Moja omiljena muzika je pop muzika i volim je baš zato što može da koketira sa raznim vrstama umetnosti i da se predstavi kroz razne medije. Možda sam alternativan samo zato što nisam toliko popularan, više nego što je moja muzika alternativna. Ali ne mogu da budem objektivan prema tome šta ja stvaram i da to nešto preterano analiziram. Ja sam do sada mislio da pravim generičku pop muziku, ali očigledno to nije bio slučaj kroz moju karijeru. Takođe, drago mi je da se srpska publika i publika u regionu upoznaje sa mojom muzikom. Ja jesam dugo godina stvarao na ovim prostorima, ali nisam bio preterano budan što se tiče prilika koje sam možda i dobijao, ili nisam dobijao, mislim da sam više bio fokusiran na to da svaku pesmu koju stvorim ispoštujem, da napravim spot, da napravim koncept. I onda kada sve to završim ja sam prelazio na druge projekte, nisam se bavio preterano nikakvom promocijom i marketingom da bi to došlo do ljudi. Tako da je na neki način i moja krivica, ali evo sad sam malo promenio koncept prijavom za „Pesmu za Evroviziju“.

To sad zvuči kao da „alternativa“ znači sve što nije mejnstrim, iako možda muzički nije mnogo drugačije od mejnstrima i onoga što je „generički pop“, ali se kod nas ne čuje često. Kao da je Konstrakta prošle godine otvorila čitavo to polje i na društvenim mrežama ljudi često pišu „od ove godine slušam pažljivo svaku pesmu i tražim neku novu Konstraktu“. I često se baš tvoje ime pojavljuje u tom kontekstu kao „nova Konstrakta“, kao neko ko može da iznenadi sa nečim potpuno neočekivanim. Kako ti vidiš njen uticaj na muzičku scenu i da li smo zaista od „In corpore sano“ postali otvoreniji za neke drugačije stilove?

Ja se potpuno slažem da ona jeste otvorila put za mlade, ili starije, artiste koji nisu bili toliko afirmisani. Ne mogu da budem potpuno objektivan što se nje tiče s obzirom na to da sam ja sa njom, odnosno sa bendom Zemlja gruva, sarađivao dosta dugo i ona je uvek bila moj favorit. Pretpostavljam da kada se prijavila, ona uopšte nije očekivala bilo kakvu pobedu i podršku, ali mislim da je lepota u njenoj izvedbi i u njenoj muzici to što je dokazala da ljudi nisu zapravo svesni za šta su spremni u datom trenutku. I to je igra kod svih umetnika i muzičara i iz drugih medija – mi svi kao nešto radimo i onda radimo, radimo, to što kao radimo – da citiram Konstraktu – ali u jednom trenutku će ljudi samo postati spremni, iako nisu bili svesni da su za to spremni. Mislim da je ona dostigla taj momenat u svojoj karijeri da ljudi postanu spremni za njenu muziku, a zato što je i izvrstan pesnik mislim da je ostvarila katarzu kod ljudi i otvorila možda neke nove vidike o tome šta može biti kul, prihvaćeno i šta može biti ujedinjenje ljudi odavde i ljudi širom sveta.

Kada govorimo o tim različitim alternativnijim stvarima i otvorenosti ka drugim žanrovima, ono što je zanimljivo je da si ti 2016. godine takođe bio deo RTS-ovog internog izbora sa pesmom „Demons“, kada nas je predstavljala Sanja Vučić. Kako izgleda taj proces i kad uporediš „Demons“ i „Samo mi se spava“, šta misliš da bi bile jake strane jedne, a šta druge pesme?

To je jako zanimljivo pitanje, iako ne deluje tako prošlo je zaista stvarno puno vremena i ja kao umetnik sam nekako porastao i postao sam bar malo spremniji od tog trenutka kada sam dobio poziv od RTS-a sa pitanjem na čemu trenutno radim, pa sam im, između, ostalog predstavio i „Demons“ koja se njima jako dopala. Već postoji jedan momenat kod njih, gde se to njima to dopalo, što je meni bilo zeleno svetlo, ali mislim da srpska publika i ja nismo bili u simbiozi i da nije bilo zrelo tlo za jedan takav neki poduhvat. Žanrovski, iako volim pesmu „Demons“ više favorizujem pesmu „Samo mi se spava“, baš zbog toga što je prošlo dosta godina od te pesme i mislim da ona više nije toliko moderna za ovo vreme, kao što je „Samo mi se spava“. I nivo dramatike je dosta različit jer je „Demons“ jako dramatičnija, emotivnija, a „Samo mi se spava“ je prosto pesma o spavanju, nema toliko drame. Mislim da je možda malo prihvatljivija i za mene kao nekog ko nastupa.

Ono što je tvoja velika prednost je to što si do sada pevao isključivo na engleskom jeziku i snimaš muziku na engleskom jeziku. Ovogodišnja pesma ima dosta engleskih delova, iako znamo od ranije da su RTS-ova pravila bila takva da je moralo da se peva isključivo na srpskom jeziku, što se malo prošle godine olabavilo i Konstrakta je imala delove na latinskom, ove godine i tvoja i još jedna pesma imaju engleske delove – da li bi u Liverpulu nastupao na engleskom, ili bi zadržao ovu verziju?

Nisam razmišljao preterano o tome zato što nisam razmišljao da li ću otići na kraju. Jako mi je bitan fokus da nastup koji sam osmislio bude odrađen na najbolji mogući način i da se moja vizija dobro prikaže i da ja budem u punoj snazi kao performer. Pesma je originalno bila na engleskom, može da se desi, ali ne mora. U ovom procesu, kada sam dobio ideju da pišem i deo na srpskom, mislim da sam dobio neku određenu dubinu za koju nisam ni znao da ova pesma ima i mislim da je srpski dosta doprineo tome da se ta dubina lepo izrazi. Zapravo, ima posebniju poruku za koju mislim da je i meni više značila nego kad je pesma samo bila na engleskom. Možda postoje delovi pesme koji su trenutno na srpskom, a koji mogu da imaju veću prodornost kad bi bili na engleskom, tako da videćemo.

Pominješ poruke, a tvoj singl koji te je proslavio jeste „DeGeneration“ koji je inspirisan „degeneracijom današnjeg društva“ i tom „generacijom D“. Koja je to generacija koja se ne uklapa u kalup i koje to „degeneracije“ vidiš u današnjem društvu, sa ove vremenske distance?

Kao što si rekao, od trenutka kada sam napisao tu pesmu sada je prošlo već deset godina i super je možda uraditi neku perspektivu o tome. Ta pesma je nastala iz nekog pobunjeničkog duha, ponosa i samokritike – i samog sebe i mog društva u kom sam se nalazio. Da li je ista kritika društva danas i tad, mislim da ne. Prerano je za analizu pesme od pre deset godina, tako da se izvinjavam, ali pokušavam i ja sam da shvatim da li se promenilo to mišljenje. Mislim da u suštini i nije, ali ne mogu da kažem da je društvo degenerisano. Mogu da kažem da su se neki aspekti u ovih deset godina promenili i koji možda i ukazuju na neku degeneraciju društva, a i ukazuju i na napredak. Mislim da i napredak ne može da ide bez nekih promena koje su možda i pogrešne. Nekako mora da se balansira taj momenat u društvu. Ali ono što je glavna tema ove nove pesme jeste letargija društva na svakakve unutrašnje i spoljašnje okolnosti.

Kada govorimo o kalupima, da li je danas lakše funkcionisati izvan kalupa ili se i dalje ide ka tome da se dešava to ukalupljivanje i otkud ta letargija – da li smo postali letargično društvo, ili je to neka individualna stvar?

Mislim da jesmo postali, ali šta raditi kada, recimo, napretkom tehnologije dobijamo više informacija koje nam olakšavaju život, ali takođe i informacije koje je jako teško svariti na  svakidašnjem nivou. Uvek se nešto dešava što je negativno. Tako da ćemo dobiti i negativne i pozitivne informacije. I to je taj i napredak i unazađivanje. Same stvari koje se dešavaju su loše i pogrešna, ali i naša svesnost o tim stvarima na svakodnevnom nivou. Mislim da je nekako prirodno kada krene taj haos da se dešava, ljudi žele da pobegnu u nešto što im je lepo, čisto i sigurno – kao što je san. Ali, da li bi trebalo samo da spavamo? Pa ne znam, meni se trenutno jako spava i stvarno mi se samo spava. Da li treba da se probudim? Da. Da li svako treba da se probudi? Da. OK je i utopiti se u neki komfor, nije to baš toliko strašno.

Pošto nam se motiv spavanja provlači od samog početka razgovora, što je i logično jer je motiv pesme – ja ću ti postaviti samo još jedno pitanje i puštam te na spavanje. Koga ti smatraš najvećom konkurencijom ove godine i kome bi ti dao svojih 12 poena?

Ja konkurencijom ove godine najviše smatram moje mentalno stanje, mislim da će mi to biti najveća konkurencija. Koliko god da ovo sve deluje grandiozno, taj mali uspeh koji je ova pesma imala, takođe postoji i moja unutrašnjost o kojoj i pevam u pesmi i koja ume lako da sabotira stvari. Tako da ću se boriti zapravo najviše sa samim sobom. A dao bih 12 poena Filipu Balošu jer me jako podseća na mene kada sam bio u tim godinama, pun tog drajva i energije, ali sa mnogo boljim tehnološkim napretkom koji donosi internet, sa mnogo boljim znanjem o produkciji i boljim uslovima za kreiranje pesme koja mnogo dobro zvuči. A 10 poena bih dao Džipsiju, zato što mislim da je njegova muzika jako potrebna na ovim prostorima i stvarno se vidi autentičnost i energija kod njega. To su dve pesme koje mogu da zamislim da ih pustim kod kuće i da uživam u njima, iako su svi super. Možda će da bude jako čudno, ali recimo Zejnin glas mi je super. Ne slušam tu vrstu muzike, ali volim tu neku sirovost koju ona ima. Neću pustiti tu pesmu kod kuće da igram, ja nikad ne igram, nikakav ritam nemam, ali super mi je.


CEO PODCAST SA LUKOM SLUŠAJTE NA ZOOMER.RS I SVIM STREAMING PLATFORMAMA

Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još