Selo, priroda i solidarnost: tako bi se ukratko mogli opisati ovogodišnji letnji feministički susreti koje BeFem organizuje u Bezdanu po… pa nisu ni one tačno sigurne koji put 🙂 Ono što jesu sigurne jeste da su po brojnosti – ovi najbrojniji. Ja ću dodati – i najinkluzivniji, iako je BeFem odavno poznat po tome što zagovara inkluzivni feminizam (što je, naravno, pleonazam jer feminizam mora biti inkluzivan) u kome za svaku ženu ima mesta. A kao što vidite – i za ponekog muškarca.
Ove godine smo, u ulozi novinara, bili nas dvojica, a prošli put kada sam bio gost BeFema… bilo je to pre skoro deset godina… bio sam jedini – u ulozi istraživača na temu rodne socijalizacije putem animiranog filma. I BeFemice još uvek pamte kako sam pola programa propustio jer me je ujela osa (ili pčela, „gradsko dete“ to ne razlikuje), a ja paranoisao da sam alergičan i da mi je prva ambulanta predaleko 🙂 Ove godine su me svi insekti zaobišli jer #autan #ovonijeplaćenareklama, tako da mogu da prenesem na ove stranice neke osnovne utiske.
Krenuću od ličnog, jer ako me je nešto feminizam naučio to je da je lično političko 🙂 Ja ne znam kada ste vi poslednji put uhvatili priliku da se izmestite iz grada i odete na mesto na kome bukvalno nema ni telefonskog signala (a kada ga ima postoji ogromna opasnost od rominga 😀 ) ni saobraćaja, te zapravo čujete prirodu oko sebe, ustanete ujutru i udahnete zaista svež vazduh, jedete pravu domaću hranu i zaspite uz zvuke ptica i bez ikakvih uređaja ili bilo čega što svetli – ali ja nisam u skorije vreme, gotovo pa nikad. I zato kada je predivna koleginica Lana Nikolić govorila na skupu o burnout-u – svima nam je bilo u glavi samo „ODMOR JE OTPOR“. I tek tada, tek tu, shvatiš koliko zaista jeste. Ne samo odmor od posla, odmor od celog kapitalističkog sistema koji melje, od divljeg urbanizma, saobraćajnih gužvi, bučnih komšija… od modernog života u celosti. I možda najvažnije – od interneta i medija i toksičnosti društvenih mreža. I dok je Lana govorila, uviđao sam da pravi odmor nisam imao nikad, pa čak ni posle operacije kada sam radio sa bromilom u ruci jer sam usvojio taj obrazac da bez mene ništa neće da se održi, čak ni kada sam otišao na letovanje i neprestano skrolovao storije jer ću, jelte, sigurno nešto bitno da propustim. Odmor od informisanosti – to je najveća privilegija vikenda u najudaljenijem (i verovatno najlepšem) selu u Srbiji. Ako ste u medijima, okruženi medijima i proizvodite medijski sadržaj – pravi odmor je jedino ako vas odseku od svih tih medija. I dok ćete u prvih par sati dobiti bar pet „nervni krizi i panik ataki“ – posle toga će vam biti jako dobro. Pokušajte nekad.
OK, toliko iz ovog „I am Nemanja, and I am internet addict“ dela.
BeFem je dakle osmislio program koji ne samo što slavi žene, ili pruža mogućnost za umrežavanje, podršku i osmišljavanje novih feminističkih politika (i još hiljadu NVO projektnih reči, ali koje zaista jesu važne) – BeFem festival pruža mogućnost za ODMOR. Pravi odmor. I pored odličnog i intenzivnog programa. A nema te osobe u NVO sektoru koja ne zna šta je burnout i kojoj to nije apsolutno neophodno. I nije da ga iko od nas stavlja u svoju agendu.
Druga važna stvar zbog koje lično cenim ovaj program je to što se odvija na selu. Ne u skupom hotelu, nego na selu – u domaćinstvima sjajnih seoskih žena koje su se udružile i rade sjajne stvari. Idemo ponovo lično/političko – ali fenomenalan osećaj mi je bio da se vratim na Nananin salaš koji je sada pa jedno tri puta razvijeniji nego pre nekoliko godina, a koji je zadržao sve blagodati boravka na selu. Ambijent gotovo da nisam prepoznao, ali gazdarica je jednako predivna i srdačna – tako da ukoliko odete na krajnji sever naše zemlje, topla preporuka da potražite baš ovo mesto. Rekao bih da ćete se osećati kao kod kuće, ali ovo je zapravo bolje jer ja vama tu domaću hranu ne mogu da opišem, nemamo mi to u Lidlu 🙂 I time završavamo ovaj drugi „I am Nemanja and I am travel blogger“ deo.
Pomenuo sam inkluzivnost na početku i sam ambijent dokazuje koliko se BeFem trudi da susreti budu otvoreni za sve žene, bez obzira na njihova različita životna iskustva, a to smo imali prilike da vidimo i u samom programu. I tu dolazimo do onoga što je, zapravo, suština.
U pitanju su susreti žena, a mogućnost da se nađem među njima tih nekoliko dana i budem potpuno prihvaćen mogao sam da iskoristim samo na jedan način – da učim. I zato ovaj tekst nije klasičan „izveštaj“ o tome koliko se dana pričalo i šta je rečeno – u ovom teksu želim da pošaljem drugu poruku koju zaboravljamo – OSVESTITE SVOJE PRIVILEGIJE, svakog dana. Naravno da će, ako krenemo iz #ličnog , svakog od nas prvo zaboleti sve ono po čemu smo deprivilegovani u društvu, a tek onda ćemo se okrenuti oko sebe i videti na kojim se mi pozicijama moći i privilegija nalazimo u odnosu na neke druge ljude. Ali moramo. Jer mene niko nije šutnuo na radnom mestu, kao anesteziološkinju sa kojom smo pričali, sa mnom niko nije odbio da deli klupu jer mi je malo drugačija boja kože, ili mi se obraćao u studentskom domu na engleskom jer mu je nepojmivo da neko ko je Rom bude na fakultetu – pa to mora da je ipak neki stranac! BeFem je za tri dana doneo kako priče koje sve žene nažalost dele – češće nažalost jer većina govori o diskriminaciji, ali ponekad i na sreću jer govore i o podršci i sestrinstvu – tako i priče o kojima malo znamo, a moramo da ih čujemo. O onima koji su manjina unutar manjine, ili kako bi to rekla feministkinja bel hooks – margina margine.
Svi mi koji u svom identitetu imamo bar jedan deo koji nas čini manjinom znamo da je svaka manjina za većinu nevidljiva – ali manjina za drugu manjinu mora biti vidljiva. Sedeći na istom prostoru, slušajući jedni druge, prepoznajući sebe u drugim pričama i iskustvima možemo doći do jednog zaključka – svi mi koji smo na bilo koji način manjina imamo zajedničku borbu. I svi mi „manjinski“ smo zapravo jedna velika većina. Ogromna većina.
Aktivizam nije „takmičenje u deprivilegovanosti“ i sva naša iskustva nas samo spajaju. Svi smo deo iste borbe. Bez feminizma desetogodišnjak u meni koji je trpeo vršnjačko nasilje ne bi razumeo uzroke svog traumatičnog školskog iskustva. Bez feminizma dvadesetogodišnjak u meni ne bi shvatio da su mu neka od prvih emotivnih iskustava bila višestruko partnersko nasilje. Bez feminizma tridesetogodišnjak u meni ne bi razumeo da je koren svih tih iskustava isti. I koren svih iskustva diskriminacije sa kojom se suočavaju svi pripadnici svih manjina uvek je isti – patrijarhat i fašizam. I zato je feminizam važan i oslobađajući i za male i malo veće dečake. Zato feminizam apsolutno jeste za sve, kao što kaže jedna od mojih omiljenih Instagram stranica.
Svako iskustvo je različito, svaki iskustvo je jednako vredno, ali suštinski – među svima nama mnogo više sličnosti nego razlika. I zato je borba za prava romske zajednice i moja borba, zato je borba za prava trans žena i moja borba, borba za prava seksualnih radnika/ca – i moja borba…
Stalno citiramo ono „prvo su došli po XXX, a ja sam ćutao jer nisam XXX“… i znate kako se ta priča završava. Hajde da obrnemo igricu. Hajde da kažemo „prvo su došli po XXX, a ja sam se pobunio, IAKO nisam XXX“.
Solidarnost, pre svega.
I na tome, hvala BeFemu.
Na svemu što su me naučile kako ovog vikenda, tako i godinama unazad.
PS: Ne mislite da se programom i pričama koje smo tu čuli nećemo baviti. Na našim društvenim mrežama biće dosta sadržaja nastalog u Bezdanu, ili inspirisanog Bezdanom i BeFemom. Što bi se reklo – stay tuned 🙂
