Kako se skraćuju dani, odmiče jesen i približava Noć veštica, interesovanje za horor žanr raste i kod onih koji ga se tokom ostatka godine klone. Organizuju se maskenbali, postavljaju uklete kuće, bioskopi nude pun repertoar horor filmova, ali književnost ostaje u drugom planu.
Naslovi poput „Drakule“ Brema Stokera i „Frankenštajna“ Meri Šeli već decenijama važe za klasike, a i pojedini savremeni pisci, kao što je Stiven King, uživaju svetsku slavu. Ipak, horor je u književnoj kritici često zanemaren i okarakterisan kao „drugorazredna“ vrsta, dok ga se pisci klone iz sasvim suprotnog razloga – on važi za jedan od najtežih žanrova za pisanje.
Kada čitamo kvalitetnu komediju, retko će biti bitno to što su šale napisane, a ne izgovorene. Isto tako, nije nam potreban vizuelni prikaz dvoje ljudi u romantičnom momentu kako bismo i sami osetili njihove emocije. Neki mediji umetnosti će ostaviti jači ili slabiji utisak u zavisnosti od individualnih ukusa, ali ne postoji vid umetnosti koji je superioran u odnosu na ostale po svojoj sposobnosti da dotakne publiku. Zašto je horor onda, naizgled, izuzetak od ovog pravila?
Kako nas horor, zapravo, plaši?
Strah je, u svom osnovnom obliku, mehanizam za preživljavanje. Neuropsihološka istraživanja su još početkom prošlog veka definisala dve vrste straha: naučeni i urođeni. Naučeni strahovi, poput straha od neuspeha ili javnog nastupa, retko su tema horor žanra – urođene strahove je znatno lakše aktivirati.
Postoji hipoteza da ljudi i životinje imaju samo dva „prirodna“ straha, strah od pada i strah od glasnih zvuka. Ljudski mozak automatski reaguje na sve iznenadne i jake stimulacije, a najbrže kada su u pitanju zvuci, spremajući se da se odbrani od potencijalne opasnosti. Iako smo svesni da ništa sa ekrana ne može da nas životno ugrozi, naše reakcije na horor filmove su u velikoj meri biološki uslovljene.
Osnovna emocija koju horor teži da proizvede je strah, a horor filmovi, serije i video-igre, zbog ove biološke prednosti svoj cilj postižu znatno lakše nego svi ostali žanrovi. Uz dobro postavljene prepade (tzv. „jumpscare“), većini gledalaca će se ubrzati puls čak iako film nije prvoklasno režiran. U pisanom obliku, pak, horor ne može da se osloni na jačinu zvuka, element iznenađenja i evolucione mehanizme.
Kako se horor razlikuje u književnosti i u filmovima?
Horor književnost, sa istim ciljem izazivanja straha ili gađenja, slične teme obrađuje na potpuno drugačiji način od audio-vizuelnih horora. Umesto da bude osiromašena, horor književnost upravo zbog ovog izazova dobija na kreativnosti.
Većina ovakve književnosti zato pripada tzv. psihološkom hororu, podvrsti koja čitaoca uznemirava prikazima mračnih strana ljudske psihe. Likovi su najčešće u poremećenom stanju svesti, nestabilni ili paranoični, što čitaocu otežava da razluči stvarno od nestvarnog. Prikazuju se njihovi unutrašnji konflikti, deluzije i spirale iz normalnosti u potpuno ludilo. Psihološki horor funkcioniše, i u poslednje vreme uživa veći ugled od „tradicionalnog“ horora, upravo zato što publika može lakše da se poistoveti sa ovako kompleksnim ljudskim likovima nego sa fiktivnim bićima poput vampira i zombija.
Koja je najkompleksnija vrsta horora?
U već izazovnom žanru, pisci, kritičari i čitaoci jedan podžanr izdvajaju kao posebno zahtevan za pisanje. U pitanju je kosmički, odnosno lavkraftijanski horor.
Kosmički horor ne fokusira se, kao što ime sugeriše, na svemirsko i vanzemaljsko, već bi preciznije bilo reći – nezemaljsko. Ovaj podžanr horora bavi se strahotama nepoznatog i nepoimljivog, pri čemu je bliži psihološkom hororu nego pričama o krvoproliću i duhovima. Dok tradicionalni horori obrađuju različite opipljive predmete straha, kosmički horor zanima sâmo osećanje straha, potpuni užas glavnog junaka pred neizbežnim. Ono što ga plaši često je nedefinisano, bezoblično i nevidljivo svima osim njega.
Naziva se još i „lavkraftijanski“ po svom začetniku i najpoznatijem predstavniku, američkom piscu Hauardu Filipsu Lavkraftu (poznatiji kao H. F. Lavkraft). On je tvorac kosmicizma, književne filozofije prema kojoj su ljudi potpuno beznačajni u poređenju sa nesagledivim univerzumom. Njegovi junaci se plaše upravo svog beznačaja i nemogućnosti da na bilo šta utiču. Dve njegove najpoznatije priče su „Zov Ktulua“ i „U planinama ludila“.
Premda težak za definisanje, kosmički horor pokriva možda i najšire polje od svih vrsta horora. Od crnih rupa do morskih dubina, izvor straha može biti bilo šta što okrutno podseća čoveka i čovečanstvo da je ništavno pred njegovom veličinom. Kod Lavkrafta su ovo često zagonetna, groteskna bića kolosalnih dimenzija, koja se prema ljudima ponašaju kao neka vrsta bezosećajne više sile. Ako želite da se upoznate sa horor književnošću uopšte, Lavkraftove pripovetke su nezaobilazna stanica.
Naslovna fotografija: Pixabay
