Uroš Dimitrijević je jedan od najduhovitijih ljudi koje poznajem. Radili smo zajedno na portalu VICE Srbija, i iako nikad nije hteo da postanemo foto model duo jer smo se par dana u kancelariji sasvim slučajno oblačili u iste stvari, a ja sam želela da pronađem novo zanimanje, uradio je nešto mnogo važnije. Napisao je svoj prvi roman!
Kao neko ko i sama ima listu započetih „genijalnih“ i na dvadesetoj stranici ostavljenih „romana“, znam koliko je to teško. Pa ipak, on ne samo da je istrajao do poslednje stranice već je napisao nešto najromantičnije što sam u skorije vreme pročitala. Da, to su vam danas muškarci u Srbiji, umesto da piše rodoljubive pesme i pridruži se Beogradskom sindikatu u kulturnoj odbrani Kosova, on piše romantične komedije. Kakav razmaženi milenijals!
No, da ne davim, nadam se da će vam nakon ovog intervjua biti jasno o kakvom čoveku govorim. Uživajte i nakon ovog teksta obavezno pročitajte „Sirote male ratove“.
Koji je tvoj savet za preboljevanje teškog raskida?
Uz rizik da zvučim kao Petar Bojović, mislim da je ključ da se dobro isplačete. Da ridate dok ne dehidrirate, zdravo je. Za to mogu da preporučim finale druge sezone Stranger Things, poljubac Pitera i MJ u Spiderman: Far from Home, Šeldonov govor na dodeli Nobela u finalu Bing Bang Theory ili kad Hauard na sintisajzeru svira pesmu Bernadet koja je u bolnici, venčanje Peralte i Ejmi u Brooklyn 99 i prvu epizodu druge sezone End of the F***ing World. Prijatelji mogu da vas posavetuju koju seriju da gledate, ali ako počnu da vam pričaju šta da radite, zovu vas u grad ili vam diktiraju šta da napišete bivšoj/em, onda raskinite i sa njima. A ako poznajete slučajno nekog Mitra (jednog od junaka romana) – bežite.
Šta je najromantičnija stvar koju si ikada uradio?
Verovatno to što sam napisao knjigu. Da, dosta je romantična, možete da je čitate voljenoj osobi pod balkonom, uz pratnju na akustičnoj gitari. Mada ne funkcioniše dobro ako je muzička podloga Galija. Ne znam da li se smatra romantičnim, ali jednom sam rezervisao sobe u dva različita hotela i propale su obe rezervacije. Pored pisanja romana, možda je ipak najromantičnije to što sam se preselio u Pariz. Grad svetlosti, francuski poljubac, baget.
U tvom romanu muški likovi neobično mnogo govore o svom ljubavnom životu. Da li je takav samo tvoj junak ili kod nas muškim likovima nije dozvoljeno da budu romkom junaci?
Pa ne znam, neki ljudi su mi zamerili što se u romanu nisam dotakao „problema naše generacije“, kao i da moji likovi „ne znaju šta je muka“. A zapravo mislim da ljubavni problemi mogu da budu Tantalove muke, ali eto, možda se zbog takvog stava oni često guraju pod tepih. Ali, opet, nisam baš siguran da je to generalna slika muškaraca u Srbiji u 21. veku. Barem se u mom društvu mnogo govori o ljubavnom životu, a tu baš ima svakakvih ljudi. Džeja Pričeta polako menjaju Kem i Mičel.
Otkud naslov knjige?
Mislim da za nijansu više volim da čitam stripove nego knjige. I postoji taj italijanski strip Siročad, Roberta Rekionija, čiji prvi broj nosi naziv “Siroti mali ratnici”. Jako mi se dopao strip, ali i naziv te prve epizode i godinama mi se taj naslov motao po glavi. Kada sam počeo da pišem roman, znao sam da će se zvati “Siroti mali ratovi”, jer govori upravo o tome – sirotim malim ratovima milenijalsa. Mislim da kao generacija imamo tu tendeciju da svaki problem vidimo kao opštu katastrofu, ali ako malo zagrebete, shvatite da to nisu nikakve nerešive stvari, već je potrebno samo da ustanete ujutru i počnete da obavljate svakodnevne obaveze. Barem meni to jako teško pada.
Kako je tvoja ljubav prema britanskoj kulturi oblikovala ovaj roman?
Mislim da ga je oblikovala najviše po saundtreku koji se kroz njega provlači. Kada bih radio seriju po romanu, ponašao bih se kao Hodorovski za njegovu nikad snimljenu Dinu – bila bi to mini serija od osam epizoda sa najskupljim saundtrekom na svetu. Naravno, ta ljubav prema britanskoj kulturi je radnju drugog dela romana smestila u London. Odlepio sam na taj grad kada sam ga konačno posetio 2018. godine. Osećao sam se kao da sam ne nekom ludačkom hodočašću. Da šetaš gradom i u istom danu naiđeš na hotel u kom je Konan Dojl potpisao ugovor za prvi roman o Šerloku ili na zgradu gde je Pink Flojd snimio ploču, ili gajbu gde je Jan Fleming živeo. Naravno, sve te ulice i perkovi iz Hornbijevih, pa i Parsonsovih romana… Ne znam, dosta sam ja nadrkan i mali broj stvari me oduševi, ali London me je baš potpuno raspametio, mnogo više nego što sam očekivao. Nadam se da se to barem malo vidi u romanu.
Opis tuče u tvom romanu je spektakularan. Moram da pitam, da li si ikad učestvovao u tuči i može li podmetač za piće da se koristi kao šuriken?
Zavisi u kojim. U tučama u video igri Tekken 3 sam učestvovao veoma aktivno, dok sam u ostalim učestvovao pasivno, u smislu da sam uvek dobijao batine. Nije kao da sam u tim slučajevima izbegavao nasilje, nego obično ni ne stignem da udarim protivnika, jebi ga. Što se tiče podmetača – ne znam da li može da se koristi kao šuriken. Mislim da treba da ostavimo profesionalcima da to utvrde. Mythbustersima ili tako nekome.
Knjiga je zapravo strašno romantična ali kada glavni junak vodi ljubav, ti napišeš da se jebe. Zašto?
Zato što sam viktorijanski džentlmen. Ne znam, opisi seksa su mi jako problematični, naročito kada to rade muškarci, naročito domaći pisci. Kada muškarci opisuju seks, deluje kao da ga nikada nisu imali ili kao da su transkribovali prvi klip na koji su kliknuli na Pornhabu i to iz neke malo problematične kategorije, a nisam želeo da proizvedem isti efekat kod čitalaca. Takođe, neki ljudi su me poistovetili sa glavnim likom, zamisli da su me još i poistovetili sa njim u krevetu. Što kaže Familija – Anbelivabl.
Čitajte SMR, hvala na razgovoru i srećno sa bagetima!
