fbpx

Šta je kič, a šta šund? I šta je, pobogu, KEMP?!

Od sutra možemo da PRONAĐEMO KEMP U SEBI u okviru projekta „Camping the trash out” koji sprovodi „Pop-SubUP” – Muzej popularnih i subkultura. Jedna izložba je već otvorena, a glavni događaj počinje sutra u KC Magacin. U pitanju je interaktivna izložba na temu kempa, a u toku sedam dana svakodnevno će biti održavane radionice na različite teme u vezi sa ovim fenomenom. Zoomer će ispratiti ovaj događaj, ali pre toga hajde da malo prodiskutujemo o tim čuvenim terminima kič/šund/treš/kemp.

KIČ I ŠUND (NI)SU SINONIMI?!

Koliko ste samo puta čuli da je nešto „čist kič i šund“? Koga god da ste čuli da to izgovara kao sinonime – verujte mi, nema pojma o čemu priča. Reč „treš“ će se vrlo često koristiti u cilju degradacije nekog oblika, uglavnom moderne, umetnosti. A reč kemp većina nije ni čula. Jer se svi frljaju samo sa prva dva pojma.

Hajde da pokušamo da razložimo malo stvari.

Prva i glavna stvar koju moraju da nauče „kritičari“ po društvenim mrežama koji se frljaju sa terminima kič i šund za sve što je danas popularno – ovo nisu sinonimi. Šund se odnosi samo na književnost, samo na pisanu reč. Tako da neka nova popularna pesma ili nečiji spot ne može nikako biti „kič i šund“, može biti samo kič. Jedino bi tekst određene pesme mogao da se posmatra kroz kategoriju šunda, ako se gleda izvan drugih elemenata koji tu pesmu čine. Dakle, šund – pisana reč, kič – sve ostalo.

Foto: Vlad Alexandru Popa / Pexels

Kič: između degradacije i demokratizacije umetnosti

E sad, hajde da malo porazmislimo o kategoriji tog „strašnog, užasnog kiča“. Na prvom mestu, kič u užem smislu predstavlja komercijalizaciju i degradaciju umetnosti, a u širem se dovodi u vezu sa masovnom kulturom i poistovećuje se sa neukusom. Smatra se da se formirao u procesu industrijalizacije, kada je došlo do prelaska ljudi iz sela u gradove i gde se stvarao novi sloj stanovništva – radnička klasa. Smatra se da se tada seljačko stanovništvo udaljilo od narodne umetnosti, koja mu je do tada zadovoljavala potrebe, te je sad bio potreban novi vid umetnosti za klasu koja živi u gradovima, koja je pismena, ali još uvek nedovoljno obrazovana da može da prihvati visoku kulturu. Tako nastaje nova, kič kultura.

Dakle, „visoka kultura“ je itekako imala za cilj da bude dopadljiva onome ko za nju izdvaja novac, isto kao i „masovna” i „kič”, samo je njena ciljna grupa bila drugačija – bogata elita. Dakle, ako je i ona težila dopadljivosti, ona je takođe kič? Ali očigledno da kič koji se pravi za dvor ima veću umetničku vrednost nego kič za običnu radničku svadbu, kao što barokni kitnjasti ukrasi imaju veću vrednost nego kič lavovi na kapijama naših gastarbajtera. Šta je za radnika – to je nisko i profano, ako je za elitu – to je uzvišeno.

Šta je najmanji zajednički sadržalac svega ovoga? Pogodili ste – elitizam.

Pretpostavka da imamo visokoobrazovnu elitu koja konzumira određenu kulturu koja se smatra „uzvišenom“, za koju je potreban izuzetan kapacitet za razumevanje, za razliku od prostog radnika. Smatra se da je za radnika potrebna kultura koja je morala da bude laka za konzumiranje, da ne zahteva nimalo duhovnog ili intelektualnog napora i da bude dopadljiva čulima – ona kultura koju će svaki umorni radnik imati kapaciteta da konzumira nakon napornog dana. Za elitu 19 i 20. veka, koja ne radi ništa i živi na plećima umornog radnika rezervisana je visoka kultura i opera. I upravo ta elita i proizvodi kič, a kroz tu distinkciju radničko:kič – elitno:umetnost se samopotvrđuje, reafirmiše svoj položaj i održava klasnu poziciju moći.

Šta je ovde još jedan ključni problem? Dopadljivost.

Osnovna karakteristika kiča prema njegovim kritičarima jeste to što deži dopadljivosti. Za razliku od visoke kulture koja je sama sebi cilj? Hajde da razmislimo šta je visoka kultura? Ono što se danas smatra visokom kulturom su umetnički radovi koje je naručivala društvena elita, mahom monarsi i imperijalisti, da krasi njihove salone. Portreti raznih slikara, koji su danas visoka umetnost, a nastali su tako što su trebali da se svide onom ko za njih plaća (novcem od eksploatacije radnika, ili robova, zavisno od epohe). Muzika koja je naručivana za dvorove da bi se uz nju plesalo na zabavama i koja je isto tako trebalo da se dopadne onima koji uz to plešu. Dakle, „visoka kultura“ je itekako imala za cilj da bude dopadljiva onome ko za nju izdvaja novac, isto kao i „masovna” i „kič”, samo je njena ciljna grupa bila drugačija – bogata elita. Dakle, ako je i ona težila dopadljivosti, ona je takođe kič? Ali očigledno da kič koji se pravi za dvor ima veću umetničku vrednost nego kič za običnu radničku svadbu, kao što barokni kitnjasti ukrasi imaju veću vrednost nego kič lavovi na kapijama naših gastarbajtera. Šta je za radnika – to je nisko i profano, ako je za elitu – to je uzvišeno. Simple as that.

Foto: Romeo / Pexels

Sama elitistička postavka kiča je pogrešna jer sva umetnost teži da se nekome dopadne. Namera autora pećinskih crteža je da se oni nekom dopadnu. Dostojevski, Dikens, pećina Lasko, Braća Karamazovi, Bitlsi, Endi Vorhol, Televisa presenta serije ili Grand Parada – svi oni imaju za cilj da se nekome dopadnu.

O kiču kao takvom je danas besmisleno pričati jer je on sveprisutan. I kič dolazi i od dobrih i od loših umetnika. Ništa nije samo po sebi „umetnost“, a nešto drugo „kič“.

upravo elita i proizvodi kič, a kroz tu distinkciju radničko:kič – elitno:umetnost se samopotvrđuje, reafirmiše svoj položaj i održava klasnu poziciju moći.

Kič je izraz demokratije

Kič je, u neku ruku, izraz demokratizacije kulture. Kič kulturu od starta stvara i plasira viša klasa da bi na njemu zaradila, dok istovremeno zadržava elitistički odnos ka svemu što je „narodno“ i „radničko“, a „visoku kulturu“ drži nedostupnom. Ne zato što radnik neće razumeti „Labudovo jezero“, već zato što za njega neće imati da plati.

A onda se dešavaju masovni mediji i masovna kultura i sve dolazi na izvolte. Kič se iz sfere umetničkog probija u svakodnevnicu – šta je muzej Madam Tiso, ako ne jedan svojevrsni kič? Tu su i popularne teorije i nauka u magazinima, replike Van Gogovih „Suncokreta“ koje ima svaka treća kuća, a „Monaliza“ se sada smeje i sa upaljača. I sve je to kič, ali je taj kič omogućio da umetnost postane svima dostupna, da je demokratizuje i izvuče iz strogih okvira visoke društvene elite.

Dok se danas Gitarijada smatra kulturnom manifestacijom, pre nego što je rok postao „zvanična muzika mladih“ propagirana od strane države, 1966. godine Gitarijadu je „Politika“ nazvala „kolektivnim šizenjem“ i „revijom majmunijade“, a NIN „dekadentnim ludovanjem“

Kič je politički pojam

Šta je kič uvek će zavisiti od onoga koga pitaš. Osim što je elitistički, kič je često i politički pojam. U jednom specifičnom istorijskom periodu dela Pola Gogena, Van Goga ili Pikasa proglašena su za „degenerisanu umetnost“, a spaljivanje dela Karla Marksa, Roze Luksemburg, Remarka, Frojda i Tomasa Mana na nemačkim trgovima nazvano je „visokim pećima nemačkog duha“.

Za vreme Hladnog rata na istoku je sve što je dolazilo sa zapada bilo „dekadentno i štetno za socijalističko društvo“, a na zapadu je važilo obrnuto. Dok se danas Gitarijada smatra kulturnom manifestacijom, pre nego što je rok postao „zvanična muzika mladih“ propagirana od strane države, 1966. godine Gitarijadu je „Politika“ nazvala „kolektivnim šizenjem“ i „revijom majmunijade“, a NIN „dekadentnim ludovanjem“. Tek kasnije su mladi putem listova „Borba“ i „Mladost“ izborili rokenrolu pravo građanstva, a kasnije će to postati jedini prihvatljivi pop izraz mladih.

Danas će retko ko reći da su Prljavo kazalište ili Toma Zdravković kič, ali nekada su na njihovim albumima bile etikete „šund ploča“. To nije bilo samo za Zoricu Brunclik i komercijalne autore. Pojedini muzičari su tvrdili da je „šund ploča“ kao etiketa prišivana albumima da bi, zbog veće cene, teže stizali do publike, ali sa druge strane – uz tu etiketu bar su bile objavljivane. I opet imale milionske tiraže. Vlado Divljan je smatrao da bi se tom etiketom „cenzorska komisija ogradila za slučaj neprilika političke prirode“.

Dakle, kako će istorija pokazati – šta će biti okarakterisano kao kič i šund češće je bilo političko, nego umetničko pitanje. I to treba imati na umu kada se govori o „muzičkoj policiji“ koja prema nekima treba da se uvede, da se ne bi više snimale pesme kao što je npr „Bunda od nerca“.

Foto: Steven.I / Visualhunt

Ako smo završili kič i šund, da kratko pređemo na treš – iako sama reč jasno ukazuje na šta se misli. U muzici, treš će biti muzika koja je ispunjena psovkama, seksom i kriminalom, kao i muzika koja se bazira na prozivkama, najčešće drugih izvođača. Treš popom se smatra muzika koja koristi površne reči, elektronske instrumente i autotune, a u tekstovima je karakteriše hiperseksualizacija, alkohol, hedonizam i površnost. I upravo na primeru seksa se može videti koliko je ovo duboko moralizatorski koncept. Sve što je seksualno i teži bilo kakvom zadovoljstvu – to je površno, dok su ljubav i emocije visoko intelektualne i umetničke teme. Ljubav je čista i uzvišena, seks je prljav i površan. Pa možemo imati istu pesmu Enrikea Iglesijasa koja ima potpuno drugačiji prijem sa tekstom „Tonight I’m loving you” i „Tonight I’m loving you”, ili Xtine sa “All I wanna do is love/fuck your body”. Danas, posle seksualne revolucije i u hiperseksualizovanom društvu, govoriti u ovim kategorijama je čisto jeftino moralizovanje.

I na kraju dolazimo do NJEGOVOG VELIČANSTVA KEMPA

I ovo je pojam koji je potpuno nemoguće definisati. Neuhvaljtiv, nametljiv, grandiozan, glamurozan, fabulozan, senzacionalan… veličanstveni kemp. Mogu sad teoretisati i kao većina teoretičara krenuti od čuvenog eseja Suzan Zontag, ali hajde da pokušamo da to kažemo prizemno. Kemp znači prenaglašenost. Koju god teoriju da uzmemo o poreklu pojma, da li je to „camper“ na francuskom (pozirati na upadljiv način) ili akronim K.A.M.P (known-as-male-prostitute) – u osnovi je prenaglašenost i u osnovi je kršenje društvenih normi. Kemp je ono što je too much za mainstream. To su dve odlike kempa. Ako baš hoćemo rečničku odrednicu, Oksfordski rečnik ga je definisao kao „razmetljiv, prenaglašen, izveštačen, feminiziran ili homoseksulan“.

U svojoj osnovi, kemp je zapravo aseksualan i jedna od najvećih ikona kempa – Endi Vorhol, reći će da je seks „najveće ništa svih vremena“. Ali, ipak, poreklo kempa neodvojivo je od homoseksualnog konteksta, odnosno LGBT+ zajednice, pre svega jer ta prenaglašenost dolazi iz crossdressing i dreg kulture, kulture ballroom-a koji je bio siguran prostor za muškarce u fabuloznim toaletama i perikama koji su osvajali podijum, kao i sve rodno nebinarne osobe i osobe koje su istraživale i dekonstruisale rodne uloge. Kemp je bio prostor slobode za manjinske grupe koje su zbog svoje ekstravagancije, ekscentričnog ponašanja, neobičnog izgleda ili nekih drugih seksualnih ili fizičkih odlika koje su odstupale od normativnih – bile predmet podsmeha. Kroz kemp svi oni dobijaju konfirmaciju i osećaj pripadnosti i prihvatanja. U osnovi je, rekli smo, prenaglašavanje, pa se tako kemp igra sa rodnim ulogama, na primer dreg prenaglašava feminine odlike. Zato je često bio dvojako shvatan – za jedne fantastični kvir prostor za preispitivanje roda, a za druge mizogini konstrukt koji naglašava rodne stereotipe. Pored prenaglašenosti, kemp karakteriše i površnost, ali je ona vrlo svesna. Za razliku od kiča, ovde se ne radi o ukusu, nego o stilu. Stil dominira nad sadržajem, sadržaj je sekundaran. Kemp je pobeda estetskog nad moralnim. I vrlo svesno, smišljeno prenaglašavanje, čak karikiranje i parodiranje. Za razliku od kiča, koji nije svestan svog odsustva ukusa – kemp je vrlo smišljen i promišljen.

I tu dolazimo do jednog od najvećih razdora u teoretisanju o kempu – da li je on političan ili ne. Lično podržavam struju koja tvrdi da kemp jeste političan. Da nosi određenu društvenu poruku, ili političku poruku. Da je neophodno da bude subverzivan – da bi bio kemp. Da vrlo svesno preispituje društvene norme i ruši društvene tabue. Suzan Zontag, pak, smatra da je kemp nenameran i isključivo apolitičan. Ali to je sve u redu, jer na kraju krajeva kemp je „sve i ništa” i tako neuhvatljiv uvek plodonosan za dalja ispitivanja i shvatanja.

I već vidim da možda nije sve najjasnije u teoriji. Možda bi bilo jasnije na primerima. Gledate li Ru Paul’s Drag Race? Većina toga, bar ona smislena većina, što dreg kraljice u tom rijalitiju rade je kemp. Vizuelno, Frida Kalo je prilično kemp. Najveća ikona kempa je Endi Vorhol, a onda su tu i holivudske zvezde Greta Garbo, Rudolf Valentino, ili film „Neki to vole vruće”, a u muzici vrlo jasno – Elvis! Zatim Dejvid Bouvi, Fredi Merkjuri, Lana Del Rej… i naravno Oskar Vajld. Estetika aristokratije je vrlo često kemp.

Za kemp umetnike kod nas smatraju se Oliver Mandić (spot „Ljuljaj me nežno“), Josipa Lisac ili Bebi Dol, mnogi su stil Isidore Bjelice doživljavali kao kemp, a ono što recimo meni prvo padne na pamet kada čujem kemp jeste prenaglašenost u stilizovanju – posebno prenaglašeno isticanje stila po uzoru na nekoga, a taj neko obično bude Merilin Monro. U tom kontekstu, kemp bi bilo Merlinka izdanje Jelene Karleuše u spotu „Upravo ostavljena”, a i promo fotke za novi duet Sare Jo i Edite su prilično campy. Karleušin spot je, kada se analizira i prilično političan. Međutim, kada je političnost u pitanju – moja prva asocijacija na kemp je dreg, jer tu su mu i koreni, a kako ne smatram da postoji apolitičan dreg – sumnjam i u apolitični kemp. Jer kemp, čak i kada to nema za cilj, uvek ruši neki tabu. To mu je u osnovi.  

Uostalom, ako želite da vizualizujete kemp – tu vam je Met Gala 2019.

Cover photo: Brett Sayles / Pexels

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Veliki i malo manje veliki uspesi na Olimpijskim igrama

Veliki deo medijskog prostora ove nedelje posvećen je Olimpijskim igrama, a pre svega izveštavanju o uspesima sportista i sportistkinja koji predstavljaju Srbiju....

Lović: Verujem da je budućnost izazovna, ali lepa

Novi je zanimljivi gost u Backstage-u je Lazar Lović, jedan od članova organizacije „Obrati pažnju" koja se bavi humanitirnim aktivističkim radom. Ova...

Presek nedelje: ništa bez ulice

U moru medijskih informacija, prebukirani drugim obavezama, ne stižemo sve da ispratimo, pogledamo, pročitamo. Zato je tu PRESEK NEDELJE, da vam pruži...

ljubba: fraza je da autor beži od sebe kada stvara

Volim da pišem uvode intervjua i kratke biografije svojih sagovornika. Skuvam sebi kafu i sastavim početak, želeći da ih čitaoci što više...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još