Seksualno nasilje: ne želim da pričam o nečemu što nisam iskusila

Ne želim da pričam o nečemu što nisam iskusila. Stoga ne mogu reći kako je biti seksualno zloostavljana, kako je o nasilju ćutati ili koliko ga je teško prijaviti. To treba, ako mogu, da kažu one koje su to osetile na svom telu. Ali mi volimo da verujemo i borimo se za to da telo bude naše. A budimo iskrene, nije. Očito na njega polažu pravo oni koji u patrijarhalnom društvu imaju moć i koji misle da im pravo na raspolaganje ženskim telom pripada jer su muškarci.

Ali mogu da pričam o „kulturi“ koja nas je dovela dotle da je devojčice, devojke i žene strah i stid da pričaju. Da muškarci vrše nasilje i prolaze nekažnjeno. Da je potreban (iako često nedovoljan) čitav sistem podrške da bi neko prijavio narušavanje sopstvenog telesnog integriteta, psihičkog zdravlja i ponekad, ugrožavanje egzistencije. Pričaću o tome koja ponašanja trpimo, koja nisu zločin i maltretiranje ali su svakodnevno prelaženje granice i dokazivanje odnosa moći.

Seksualno nasilje je ekstrem, eskalacija patrijarhalne moći muškaraca.

Ono međutim ne mora da se desi da bi se ova moć iznova proizvodila, a kulutra koja do njega dovodi potvrđivala kao dominantan oblik odnosa polova na kojima se temelje rodne uloge. Mnogi muškarci zapravo nikad i ne pređu granicu dovoljnu da se krivično gone. Mnogi uživaju sve privilegije patrijarhalnog društva skrivene u raznim gestovima, pa bili oni i „mikro gestovi“, kojim kupe kajmak sa datih odnosa moći – to je njima njihov patrijarhat omogućio. Niko neće robijati za češanje svog uda o moju zadnjicu u prevozu. Za zaustavljanje kola pored mene dok trčim. Niti za blag dodir u želji da me pomeri ili upozori. Ili hvat oko struka za grupnu fotografiju. Ili ruku na ramenu u želi da skrene pažnju na nešto. Ili za dodir po kosi. Niti za svu gomiletinu pogleda na moje telo kao robu, kao seksualni objekat ili u najblažoj varijanti objekat estetskog uživanja. Retko i kratko robijaju i ovi što su počinili zločine kamoli ovi što se samo „očešu“ o polaganje prava na naše telo.

Kultura u kojoj su ovi mikro gestovi tolerisani je kulutra koja vodi do opravdavanja silovanja. Ja prva nisam rekla naglas za svaki „usputni“ dodir ili „bezazleni“ pogled ili „zavodljiv“ ton koji su mi prešli granicu. Zašto? Zato što mrzim da nekog vaspitavam. Mrzim da postavljam granice svaki dan i da nešto što je meni podrazumevano objašnjavam. Mrzim da dokazujem i tražim da mi neko veruje. Mrzim da dižem dramu i tenziju tamo gde mislim da namere nisu loše. Ipak, mislim da grešim. Koliko god da je neprijatno, treba govoriti. Jednom sam poznanici Afroamerikanki pipnula lokne bez pitanja da bi ih pohvalila posle. Ona je odmah reagovala – nisam tražila dozvolu, prvo, a drugo to fetišizovanje lokni Afroamerikanki trigerovalo je i u kontekstu sopstvene i kolektivne istorije. Eto, pozicija moći koje nisam bila svesna. Iako sam bila sigurna da je ničim ne ugrožavam jer su mi namere dobre, ne muvam je pritom, poznanice smo, obe smo žene, ipak postoji granica – uslovljena i kolektivnim i ličnim. Granica je uvek i lična i politička. Privilegije i pozicije moći uvek postoje samo na njih treba ukazivati i iznova ih prepoznavati i preispitivati. Namera nije važna, važan je čin poštovanja koji podrazumeva to preispitivaje sebe. Zato više ne pipam ljude bez pitanja. Ali njen čin govora o mom „mikro gestu“ je mene učinio svesnom i promenio moj oblik ponašanja. Iako je moj instinkt bio egocentričan („moja namera nije bila loša kakva američka smaračica ne moš čoveka da pipneš više jbt sad sve mora da se pita itd“) moje poverenje da joj je zaista nelagodno zbog mog čina odnosno empatija je prevladala. Treba preispitivati sopstvene postupke jer smo svi proizvodi kulture u kojoj smo odrasle – a ona je patrijarhalna. To što smo mi kao „sestre“ u borbi apsolutno ne znači da treba da me maziš bez pitanja. To što smo npr obe pripadnice LGBTQ populacije ne znači da smo lišene patrijarhalnih obrazaca. Kao društvo smo zaglibili baš zato što smo u patrijarhatu normalizovali asertivnost kao šmekerizam, a nasilje kao izraz emocija. Što smo dozvolili da o granici misli „jedna strana“.

Volela bih da sam svakom dečku koji me poljubio a da sam se iznenadila rekla „Koji kurac brate?“. Ne, ja sam se još i nasmejala jer mi je glupo što nekog odbijam. E to vam pričam. Mi i same internalizujemo njihove privilegije. Nas je stid što odbijamo. Ne želimo da budemo neprijatne. A to što je nas neko poljubio a nije preispitao je l želimo i ima li na to prava, njemu nije neprijatno? Njemu je samo sranje što je odbijen. I kako je sad to odbijen ako je „primao signale“ – „što mi je onda davala povod?“. E to pitanje povoda mi prevrne želudac. Povod ne postoji. Povod su izmislili da potvrde svoj ego u nedostatku našeg interesovanja za interakciju. Drugo bre zašto svaka interakcija muškarca i žene mora da se čita kao interesovanje za seksualnu i telesnu bliskost? Zašto bi neko polagao pravo na moje usne zato što mu se one osmehuju? Ne, ako se smejem i imam sise ne znači da tražim išta. Ako mi je haljina kratka i smejem se ne znači slobodno ti spusti ruku na koleno. Kad tražim onda zaista pitam za to. Kad ćutim ne odobravam. Kad se smejem ne potvrđujem da hoću sex nego da mi je nešto duhovito. Vaspostavili smo mušku inicijativu i asertivnost kao poželjnu, a taktičnost i oprez kao kilavost. I iskrena da budem mi žene učestvujemo često u tome. Mogle bismo da batalimo fantazije o mačoizmu kao poželjnom vidu maskuliniteta. Ja razumem da smo odrasle shvatajući muški čin poljupca u sred rečenice kao hot. Ili fizičku nadmoć kao dokaz maskuliniteta. Ali ajmo malo da preispitamo i naša očekivanja od muškaraca. Čak malo i sopstveno licemerje vrste ako neko ko je hot bulji u nas onda je do jaja a ako je neki koji nam nije hot onda je manijak. Iskrena da budem svaka asertivnost koja se ne preispituje je odvratna. Koliko god lik bio hot.

Takođe nisu ti „pipači“ neki manijaci patološki slučajevi pedofili i sl, bar ne uvek. Nekad su random kolege, drugovi ili rođaci. I što su oni „uglađenji“ to je stid da se povuče granica veći. Iskreno kada se jedan beskućnik stropoštao na mene laganije sam viknula „aman čoveče“ nego kad me je na žurci poznanik dodirivao bez mog slaganja. Volela bih da sam svakom muškarcu koji me pipnuo a da mi nije po volji na bilo koji način, rekla „nemoj da me dodiruješ“, ali nisam. Da li je moguće da nam je važnija misao i osećanje da smo nadobudne ako to kažemo, ako kažemo NE i pokažemo granicu, nego što nam je stalo da tu granicu ispoštujemo, da ne dozvolimo da iko radi ono što nam ne prija. Kultura koja nas tera da nam lupa srce kad treba da povučemo granicu je opresivna kulutra. U njoj se osećamo kao da smo nekog „izazvale“, a čak i ako se tako ne osećamo to ćemo čuti ako se pobunimo.

Svi ti osećaji krivice, straha, nelagode, sramote, anksioznosti nisu naši – njih je stvorilo društvo u kome nemamo pravo da kažemo NE

Čak i ne pričam o prvorazrednim strahotama kao što su fizičko nasilje, silovanje, zloupotreba položaja ili psihičko maltretiranje. Pričam o dosta ljudi nevidljivim oblicima ja bih rekla nasilja, jer svako pomeranje granica protiv nečije volje je nasilan čin. O tim „suptilnim“ porukama koje nam društvo šalje time što niko ne reaguje kad se ne tako suptilni gestovi dešavaju. Da li neko treba da naruši naš telesni integritet da bismo rekle ovo je nasilje. Apsolutno mislim da ne. Treba sankcionisati i najmanji čin koji vodi do velikih povreda. Tek onda možemo da budemo slobodne. Ne samo kada se silovatelji nađu u zatvoru, već kada nije normalizovano da neko dodiruje naše telo bez našeg odobrenja.

Volela bih da ukažem i na to da mi često učestvujemo u perpetuiranju nasilja time što ga ne obelodanjujemo, time što ćutimo ili time što shvatamo ove činove „kao komplimente“. Ja nas ne krivim. To je verovatno naš mehanizam odbrane. Lakše je da mislimo da neko „samo želi da kaže da smo lepe“ nego da mislimo „da može – jebo bi me“ a tek „da nije kažnjivo silovao bi me“. Ne samo da nam je lakše da ne vidimo oko sebe monstrume, nego nam ta odbrana omogućava da ispoljimo seksualnost verujući u to da „nisu svi takvi“. Ili ne želeći da zaoštravamo „rat polova“ u želji da ne budemo „smaračice“ „militantne feministkinje“ „frigidne kučke“ i ne znam verovatno na kraju lezbejke, mi najčešće prećutimo, izmaknemo se, pomerimo nečiju ruku, skupimo se, povučemo se, ponekad se čak i sledimo i ne pomeramo. A tvrdim vam i da nekad prihvatimo to i damo feedback isključivo iz straha da odbijemo, iz nelagode odbijanja i iz nelagode dokazivanja i opravdavanja koje se za odbijanje očekuje. Prećutimo mislći da „nije strašno“, „neće otići dalje“, „neće se ponoviti“, a u najgorem slučaju „ma istripovala sam slučajno je“. Povlačimo se i skupljamo misleći da su to znaci čitljivi i dovoljni. Pa, nama jesu. Njima, teži slučaj. Muškarci, za osobe koje tvrde da ne vole dramu, jako često ispoštuju naša osećanja samo kada se zapravo „izdrami“. I tako po hiljaditi put patrijarhat oblikuje naše ponašanje. Ukalupljava nas u dve kategorije – ona koja ne ćuti je histerična. I pod rizikom da me patrijarhat oblikuje biću dramatična pošto se to jedino razume kao NE. Nisam napadna, prosta, agresivna, ali pošto se drugačije ne čuje, biću. Nisam planirala danas da se borim sa anksioznošču, da skupljam hrabrost, da izlazim iz zone komfora ali ako je to jedini način oću. Nisam planirala da dižem glas niti da se izlažem ali ako mora – mora. Zato razumem i sebe i sve žene koje ponekad ili uvek biraju da ne kažu ništa. Čak i „sitnice“, a kamoli krupne povrede. Ljudi, to zahteva energiju. Hrabrost. Snagu. Volju. Veru. Sigurnost. Koja od nas može da kaže da se ne bori svakodnevno da iznova stiče sve pobrojano.

Zato, svaka čast svima koje se ikad odluče da govore. Da se ne povlače. Da svaki put skreću pažnju. Da podele svoje iskustvo. Na kraju da obaveste javnost ili idu na sud. Jer one koje govore, preživljavaju traumu ponovo. Hvala im što uprkos bolu povlače granice za sve nas. Za svaku među nama koja nije imala snage, volje, vere, sigurnosti i uslova da uradi bilo šta. Zbog vas imamo minimalnu nadu da će ova odvratna kulutra ako ne zatrti, onda bar malo izmeniti.

Kontakti za dobijanje pomoći i prijavu nasilja:

AUTONOMNI ŽENSKI CENTAR
0800/100-007; zene.savet@azc.org.rs, pravnapomoc@azc.org.rs

*na sajtu Autunomnog ženskog centra objavljena je baza besplatnih usluga za žene sa iskustvom nasilja i druge građanke i građane

VIKTIMOLOŠKO DRUŠTVO SRBIJE
065/548-6421 ; vdsrbija@gmail.com

ASTRA
011/785-0000 ; SOS@ASTRA.RS

ATINA
061/63-84-071 ; office@atina.org.rs

ROMSKI CENTAR DAJE
060/131-83-55 ; romadae@yahoo.com

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još