U svojoj suštini, televizijski kvizovi propagiraju jednu „egalitarnu stvarnost“ ili ideologiju šansi. Ukoliko poseduješ dovoljno znanja, bez obzira na to ko si, odakle dolaziš, kako izgledaš možeš da osvojiš nagradu. Ovakav sentiment trebalo bi da je primenjen i na pol, dakle bez obzira da li si muško ili žensko, ako poseduješ znanje – osvojićeš nagradu. Zbog čega je onda primetna diskrepancija između broja muškaraca i žena koji ne samo pobeđuju u kvizovima već i u njima učestvuju?
Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan, ali mi ćemo u daljem tekstu pokušati da sagledamo okvire u kojima se primećuju razlike u participaciji i tretiranju muškaraca i žena u lokalnim kvizovima.
PARTICIPACIJA ŽENA
TV Slagalica najpoznatiji je i najgledaniji TV kviz u zemlji. Tradicionalno, u 19h porodice širom Srbije se okupe oko malih ekrana kako bi pola sata testirali svoje znanje. U svom višedecenijskom trajanju, Slagalica je imala ukupno 178 ciklusa. Od svoje prve verzije 1993. godine, sadržaj igri se menjao kako bi došao do svog današnjeg izgleda – možda se jedino Skočko nije promenio.
Za tih 178 ciklusa, sa 178 ukupnih pobednika, pobedilo je samo 16 žena (ukoliko možemo verovati podacima dostupnim na Vikipediji). Provereno znamo, zbog toga što su cele emisije dostupne na zvaničnom Youtube kanalu TV Slagalice, da je od 87. do 178. ciklusa (2015-2024 godine), pobedilo samo 5 žena. Dakle, u 91 ciklusu samo je 5 žena pobedilo, dok je u ostalih 86 muškarac bio pobednik.
Prvi mogući razlog zbog ovako malog broja žena pobednica, može biti i u samoj participaciji. Kako su za Zoomer rekle Ivana Milenković, Nevena Mijailović, Lara Perić i Neda Bralović, studentkinje psihologije koje su radile istraživanje o rodnoj stereotipizaciji žena u srpskoj verziji kviza „Potera“, postoji nekoliko ne međusobno isključivih razloga koji mogu uticati na rodne proporcije učesnika kvizova.
Pre svega, na manju participaciju žena mogu uticati „duboko ukorenjenih stereotipi o nauci kao muškoj oblasti“ ili s druge strane stereotipi koji portretišu kao manje „kompetitivne ili asertivne“. Istraživačice takođe navode da je u različitim istraživanjima pronađeno da „žene češće potcenjuju svoje postignuće na različitim zadacima, dok muškarci češće precenjuju“.
Takođe navode u jedan fenomen koji se zove „pretnja stereotipom“, a odnosi se na situacije u kojima osoba nalazi u okruženju u kojem primećuje da je percepirana na određeni način i da ljudi imaju određene pretpostavke o njoj. „Tada osoba oseća strah da će te stereotipe potvrditi, što može uticati i na njen učinak“, kažu istraživačice.
U Slagalici je bilo i ciklusa u kojima se nije pojavila čak ni jedna žena. Takav je slučaj sa ciklusom koji trenutno traje (za sad), ali i sa prethodnim ciklusom. Takođe, dešava se i da u ciklusima u kojima se i prijavi po nekoliko žena one upravo budu usmerene jedna protiv druge, što rezultira u tome da ostane samo jedna žena nakon te emisije. Međutim, bilo bi prenagljeno da svodimo ikakvu pravilnost u ovakvim slučajevima.
SEKSIZAM U EMISIJAMA
Kada smo sagledali razloge zbog kojih se manje žena prijavljuje za učešće u kvizovima, dalje ćemo posmatrati kako izgleda kada se ipak prijave. Da li postoji razlika u tretiranju muškaraca i žena tokom samih emisija? Da li se patrijarhalne prakse i seksizam preslikavaju u domenu TV kvizova?
Ove aspekte sagledaćemo kroz istraživanje o kojem smo pričali sa studentkinjama Ivanom Milenković, Nevenom Mijailović, Larom Perić i Nedom Bralović. Kako smo ranije spomenuli, one su istraživale rodnu stereotipizaciju žena u kvizu „Potera“, koji se emituje svakog ponedeljka u 21h na RTS-u.
Za ljude koji nisu upoznati sa konceptom „Potere“, ovaj kviz je sastavljen iz tri dela. U prvom delu jedan od 4 takmičara pokušava da odgovori na što više pitanja u jednom minutu. Ukoliko odgovori na barem jedno pitanje tačno prelazi na sledeći segment. U drugom segmentu takmiči se protiv jednog od četvorice „tragača“ (1 po emisiji) – pokušava od njega da odmakne.
Suma koju je skupio u prvoj igri je njegova srednja suma, a tragač mu nudi još dve, nižu – korak dalje od tragača i jednu višu korak bliže tragaču. Sume postavlja sam tragač. Svi od četvoro takmičara koji su prošli prvu i drugu igru na kraju emisije imaju 2 minuta da odgovore na što više pitanja timski, koje onda „tragač“ pokušava da sustigne. Ukoliko ih tragač ne stigne za svojih 2 minuta, ekipa takmičara osvaja novac i pobeđuje.
Kako navode, ovaj kviz su izabrale kao predmet svog istraživanja zbog velike količine interakcija između takmičara i „tragača“, ali i takođe zbog toga što tragači sami postavljaju sume. U ovim interakcijama, pronašle su različite obrasce, a ti obrasci su pokazali drugačije tretiranje muškaraca i žena u ovom kvizu.
Prvenstveno, žene su percepirane kao izuzetak, dok su muški takmičari standard. Iz tog razloga često se u emisijama čuju komentari poput „jedina žena u timu”, “volim videti damu preko puta sebe”, “najžalije mi je kada izbacujem mlade i žene”. Tragači i voditelj se na drugačiji način obraćaju muškarcima, a drugačije ženama, kako kažu istraživačice „bez očiglednog razloga“.
Vidljivost sličnih komentara navodi i Su Holmes u svom tekstu iz 2005. pod nazivom „It’s a woman!’: the question of gender on Who Wants to be a Millionaire“ gde navodi da u britanskoj verziji emisije „Želite li da postanete milioner“ pojavljivanje žene izaziva nekakve burne reakcije voditelja i komentare poput „Evo je žena!“ što se ne dešava kada se muškarac pojavi u emisiji.
Pored toga, najprimetnije razlike u slučaju „Potere“ se uočavaju u samim ponuđenim sumama. Kako su primetile istraživačice, muškarcima se neretko nude „značajno nepredvidljivije niže sume što čini igru neizvesnijom“, dok se s druge strane ženama najčešće daju izrazito povoljnije niže sume. Na primeru dole možete videti šta je ponuđeno muškom, a šta ženskom takmičaru koji su osvijili iste sume u prvoj igri.
Ženi je ponuđena niža suma od 30 000, dok je muškarcu ponuđeno samo 6 000. Takođe treba spomenuti da se često dešava da žene koje osvoje dosta niže sume (20 000 ili 30 000), često dobijaju ponudu niže sume koja se možda razlikuje samo par hiljada od srednje. Pogledajte primer ispod.
Kako naše sagovornice navode: „upadljive razlike u sumama mogu da dovedu do toga da žene na sebe gledaju kao drugačije od muških saigrača, ili kao da ne pripadaju u tom okruženju.“ Dakle, najbolja namera se može pretvoriti u kontraproduktivni efekat i zapravo demoralizaciju žena. Žarko Stevanović, jedan od „tragača“ je u Zoomer intervjuu rekao da:
„To je u početku bila pozitivna diskriminacija, koja je kasnije krenula da se krivi u javnom mnjenju, tako da je sada ova praksa napuštena“.
Žarko Stevanović
Kada žena pak izgubi i ispadne iz emisije, istraživačice su primetile da su komentari i pristup znatno drugačiji nego prema muškarcima. „Imali ste nezgodna pitanja, bili ste pod pritiskom”, “ovo je vrlo dobro i jako hrabro”, neki su od primera koji naše sagovornice navode kao primere „toplijeg“ pristupa prema ženama kojeg obuhvataju „različiti oblici bodrenja, pohvala i uteha, izraženiji je prema žena nego muškarcima“.
Sve prethodno navedeno naše sagovornice nazivaju terminom „benevolentni seksizam“ koji „označava sklop stavova i ponašanja prema ženama koji su ukorenjeni u stereotipinim viđenjima žena, ali su pozitivnog tona, i tipično prosocijalnog karaktera“. Ovakav vid seksizma se ređe primećuje, ali se i neretko karakteriše kao „kavaljerstvo“ ili „pozitivna diskriminacija“. Takođe se može nazvati i „dobronameran seksizam“.
Istraživačice ističu da mise da je barem udelom u „Poteri“ ovde reč o dobroj nameri, kako bi se i već mali broj žena bodrio i osnažio. Međutim, ovde je važno uvideti i da ovakav tretman može prouzrokovati kontraefekat i negativno uticati na takmičarke. Iako ohrabrivanje voditelja i davanje povoljnih nižih suma mogu biti iz istinske želje da se postigne prijatnija atmosfera „oni ujedno mogu da deluju patronizujuće i mogu stvarati sliku o ženama kao grupi kojoj je neophodna dodatna pomoć, a dešava se da i same žene ovakve stavove pounutre – što pokreće niz novih poteškoća“.
ZAKLJUČAK
TV kvizovi samo su jedan od primera na kojima možemo videti kako orodnjene prakse i patrijarhat utiču na sve aspekte našeg društva. U svetu prividne „jednakosti“ polova, neophodno je raditi na tome da ona postane realnost. Kako navode naše sagovornice:
„Postojanje drugačijeg tretmana može delovati i otuđujuće, patronizujuće, dok promovisanje ove prakse na javnom servisu, zbog dostupnosti velikom broju ljudi, u određenoj meri je legitimizuje i u drugim sferama funkcionisanja gde su žene brojčano manje zastupljene.“
Dakle, najbolje namere mogu imati negativne uticaje, iz tog razloga je neophodno njih osvestiti i razumeti kako bi društvo moglo da napreduje i iskoreni negativne prakse.
