Saša Dragojlo: Istina boli mnoge ljude, ali to je čini samo snažnijom i lekovitijom

Lajtmotiv celog našeg serijala povodom kampanje 16 dana aktivizma je – hrabrost… a danas imamo tu čast da razgovaramo o novinarskoj hrabrosti sa novinarem koji je nedavno za to dobio i zvanično priznanje. O hrabrosti novinara da zagrebu ispod površine i otvore nepodobne teme, kao i opasnostima koje to nosi danas razgovaramo sa novinarom BIRN-a Sašom Dragojlom.

Jedan si od višestruko nagrađivanih novinara, što dok si radio u Krik-u, sad u BIRN-u… Da li još uvek brojiš – koja ti je ovo po redu nagrada i šta ti one lično znače?

S obzirom na svoj karakter, ali i porodično-socijalni milje iz kog dolazim, oduvek sam sebe posmatrao kao nekakvog underdoga, marginalca koji nikada neće naići šire društveno odobravanje. Zbog toga sam sve što sam radio, a vezano je za društveno-kritički angažman, radio beskompromisno – po cenu gubitka zdravlja ili izvora prihoda. Međutim današnje profesionalno novinarstvo je potcenjena i unižena profesija sama po sebi, tako da smo se izgleda našli. 🙂

Nagrade mi nikad nisu specijalno značile, niti sam se njih prijavljivao, sve dok pre nekoliko godina nisam shvatio da u vremenu u kom vladaju mediokriteti i egocentrični podmetači nogu, možda i nije loše dobiti malo socijalnog kapitala.

U poslednje tri godine moja istraživanja su bila nominovana za NUNS-ovu nagradu „Dejan Anastasijević”, a takođe sam svake godine među nekim od dobitnika EU nagrade za istraživačko novinarstvo u Srbiji, Crnoj Gori ili regionu. Međutim, najdraža nagrada mi je svakako „Dušan Bogavac” koja se dodeljuje za lik i delo, jer je došla u vreme kada sam, razočaran stanjem u novinarstvu, već pomišljao da bi trebalo da se katapultiram iz profesije. Imponuje i spisak prethodnih dobitnika te nagrade. Znam ko sam i šta sam (koliko je to uopšte moguće znati) i nije mi potrebna preterana spoljna validacija, ali to priznanje jeste dalo smisao svemu što sam prošao do sada, i učinilo da pomislim da nije bilo uzaludno.

Kada su tvoji tekstovi u pitanju, čini se da je posebno odjeknuo slučaj Banjska, a u poslednje vreme BIRN-ova istraživanja zloupotrebe javnih sredstava, kao i sada CINS-ovo u kontakt centrima… poprilično dižu prašinu. Naravno da je takvih tekstova bilo i ranije i mnogo (Petnica, Jovanjica…), ali, možda je to samo moj utisak, nekako se čini kao da istraživačko novinarstvo sada dolazi do mnogo šireg broja ljudi, posebno mladih. Šta misliš, zbog čega je povećano interesovanje za ove teme, ukoliko jeste?

Mislim da je razlog za tako nešto pre svega politička situacija u zemlji i kvazi-ideološka polarizacija koja podseća na onu koja se već godinama dešava i u SAD. Kada imate dominantnu vlast koja je uzurpirala sve institucije, a sa druge strane slabu i  – što je još gore – bezidejnu opoziciju koja nudi samo još istoga (samo u „samo urbano” pristojnity oblandi) onda građani jedini pravi otpor vide u novinarima koji nisu deo vladajuće propagandne mašinerije. Kada je nešto retko onda je i zanimljivo i traženo.

Jedan od temelja ove vlasti jeste kontrola narativa kroz medije, zbog toga se upinju da umanje uticaj novinara koji nisu pod njihovom kontrolom, pre svega istraživačkih redakcija. S druge strane, sve te afere koje mi otkrivamo jesu od suštinskog značaja za ovo društvo. One precizno opisuju nepravdu u kojoj živimo i prokazuju moćnike koji su za to krivi.

Ne znam da li je sve više mladih koji prate istraživačko novinarstvo, ali se iskreno nadam da je tako. Iako nemamo para, kupamo se u stresu, a institucije retko reaguju na naša otkrića, možda mladi pod uticajem krimi serija sa Netflixa osećaju da tu za njih ima nešto „kul” i „buntovnički”. Koliko god ti termini bili komodifikovani (a šta to nije?), važno je da su važni.

Na koji način se može postići da se takve teme i tekstovi probiju kroz mulj tabloidnog novinarstva, dirigovanih spinova i cenzure?

To je pitanje na koje malo ko zna odgovor. Zalažem se za de-elitizaciju ozbiljnog novinarstva, uključujući i istraživačkog. Ranije su istraživački novinari često pisali prekomplikovane tekstove – ja bih pre rekao loše napisane – kojim su se više obraćali svojim urednicima ili kolegama, a ne široj javnosti. Međutim, u poslednjih nekoliko godina mislim da je došlo do ozbiljnog napretka, i pohvaljujem sve kolege koje sve više rade na narativnoj snazi teksta, a ne samo činjenicama.

Korišćenje društvenih mreža, uključujući i TikToka, ali i rad na stvaranju „zajednice čitalaca” su neke od stvari koje vidim kao način da se tekstovi prošire.

Naravno, s obzirom da su naši tekstovi objektivno ozbiljni, dugi, a šeme pljačkanja našeg napaćenog naroda kompleksne, potreban je i svojevrsni dajdžest koji dobijamo tako što televizije prenose i predstavljaju u vizuelnom TV formatu. Za sada tu saveznike imamo jedino u N1 i NOVA, ali tu ne možemo mnogo da utičemo, jer je to već domena političkih igara moći.

Da li si zbog svog rada doživljao pretnje i neprijatnosti, bilo u online ili offline svetu i kako se nosiš sa tim?

Doživljavao sam pretnje i neprijatnosti, ali ništa previše ozbiljno. Na početku karijere, kada sam pisao autorske tekstove o identitetskim pitanjima – nacionalizmu, ljudskih pravima itd. – bilo je mnogo više tih napada po društvenim mrežama. Kasnije sam se bavio uglavnom pitanjima klase, socijalne pravde, korupcijom i kriminalom, i toga gotovo da nije bilo u velikoj meri.

Dobijao sam indirektne pretnje trgovaca oružjem upakovane u „savete”, soft-power pokušaje stranih ambasada da utiču na moje pisanje, čudne događaje koje povezujem sa svojim istraživanjima o krijumčarima ljudi, ali ništa što bih smatrao toliko ozbiljnim da uputim apel javnosti.

To objašnjavam na dva načina. Sve redakcije u kojima sam radio su krem de la krem našeg novinarstva. One imaju međunarodni ugled i moćnici znaju da bi svaki napad na nekog od novinara bilo kontraproduktivno. Drugo, znaju da smo nepotkupljivi i da bi svaka pretnja otišla u etar. Nažalost, tu privilegiju novinari van Beograda u većini slučajeva nemaju. Imao sam negativne poruke u inboks nakon istraživanja o poreklu oružja Radoičićeve grupe koja je izazvala incident u Banjskoj, ali smo to dijalogom razrešili. Istina boli mnoge ljude, ali to je čini samo snažnijom i lekovitijom.

Sećam se da si u jednoj objavi na mrežama, povodom smrti kolege, napisao da si pre rada sa njim bio „autistično piskaralo“. Da li ti više leži da budeš za kompjuterom i u svetu slova, ili pred kamerama i koji bi savet dao mladim novinarima koji treba da izađu iz te iste zone komfora?

Ja sam oduvek bio čovek pisane reči – od poezije, proze, pa do novinarstva. Tek kada sam počeo da radim u Insajderu 2016. godine naučio sam i razumeo šta je kamera i kako takva forma funkcioniše. Ona može biti površna, ali istovremeno i neverovatno efikasna. Tera te da od manjeg napraviš više. To je ozbiljna umetnost. Dokumentarističke TV forme su mi sjajne, radio sam sada već na dosta takvih projekata, i nadam se da ću ubuduće. Dnevno TV novinarstvo mi ne prija, ili pak voditeljski posao gde stalno moraš da budeš cakum-pakum ispeglan i politički korektan. Ali sve ima svoje.

Govorio si, na osnovu svog rada, i o izbeglicama prvog, drugog i trećeg reda – uporedivši odnos prema izbeglicama sa Bliskog istoka i iz Ukrajine. Sada kada se drugi rat na Bliskom istoku intenzivirao, čini se da je potpuno potisnuo priču Ukrajine kojom smo se izuzetno bavili proteklih godina. Postoji li veza između ovih dešavanja, i koliko je potrebno da jednu „goruću temu“ potpuno zamenimo drugom, da li smo već „oguglali“ na ratove (dok nisu u našem dvorištu direktno)?

Ovo što se dešava u Gazi je svojevrsni genocid i etničko čišćenje. Do sada je taj proces bio tih, a sada je zločin dostigao nezamislive razmere.

E sad, da odgovorim konkretno na pitanje. To što tako brzo prelazimo sa jednog zločina na drugi, strukturna je „normalnost” globalnog medijalizovanog sveta u kome sve više ljudi – posebno na Zapadu – stvari doživljavaju posredno, putem interneta. Tehnologija je toliko uznapredovala – prostor, vreme i količina informacija je maksimalno kompresovana – da ljudi biološki to ne mogu da proprate. I onda se po svom subjektivnom nahođenju prebacuju sa jednog mesta zločina na drugi, overavajući ih „lajkom” ili „šerom”, misleći da su nešto konkretno učinili.

Takođe, postoji i medijski pritisak „novog”. Uvek se traži nešto novo, nešto sveže, da se zapakuje i proda kao roba kako bi se zgražavali trenirajući moralnu superiornost ili besneli. To je kapitalizam.

Kada je izbio rat u Ukrajini, izbeglice iz Azije i Afrike su postale nebitne. A i pre toga su bile, ako izuzmemo manje ili više eksplicitnu ksenofobnu „brigu” o njima. Sada je Ukrajina u zapećku, a Izreal i Palestina su u prvom planu. To je najaktuelniji pakao i zato je i logično da se ljudi prioritetno bave njima. Takođe, za tumačenje ovih događaja važna je i medijska dominacija kolektivnog Zapada.

S obzirom da je poslednji konflikt formalno počeo brutalnim napadom Hamasa, mediji su prirodno skočili da izveštavaju o tome. Posle nije bilo moguće zaustaviti to. Zašto se o Ukrajini manje piše? Zato što je došlo do zasićenja, jer rat već dugo traje, ali i zato što SAD neće moći da potpomaže Ukrajinu kao do sada. Oči kamere na takvom mestu nisu više toliko potrebne.

Naravno, dok mi pričamo o ta dva visoko-medijski propraćena događaja, dešavaju se masakri po Africi i mnogim drugim državama Azije. Sudan, Jemen, centralna Afrika – lista je beskonačna. Kao i dubina dna civilizacijskog licemerja.

Kome bi ti dodelio nagradu za hrabrost, odnosno pošto je kampanja 16 dana aktivizma u toku – nominuj tri osobe za koje smatraš da su obeležili 2023. godinu svojim aktivističkim radom ili javnim istupima?

Foto: Srđan Ilić / Insajder (1), @diariara / IG printscreen (2), RTS printscreen (3)

1. Dušan Mitić, policajac koji je učestovao u otkrivanju „Jovanjice” i zbog toga bukvalno rizikuje svoj život i život svoje porodice.

2.Lana Bastašić, koja je glasno pisala i govorila o zločinima nad Palestincima umanjujući šansu za razvog svoje karijere u Nemačkoj.

3. S obzirom na to da smatram da je kolektivna akcija ono što nam nedostaje, pre svega radničko organizovanje – predlažem radnike JP Pošta.

Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još