Rođen je u Užicu 28.08.1994. godine. Upisao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Borisa Isakovića u junu 2015. godine.
Aktuelne predstave: “Život provincijskih plejboja”, Pozorište Promena Novi Sad, “EKSTREMIZAM – Kako ja ovo sinu da objasnim?”, Reflektor teatar Beograd, “Šesti oktobar”, Narodno pozorište Niš, “I to se zove ljubav”, Narodno pozorište Užice.
- Kada se desio tvoj prvi susret sa glumom?
Desio se na početku osnovne škole u jednom dramskom studiju u Užicu. Tada sam se zarazio glumom.
- Šta za tebe znači bavljenje glumom?
To je način da se izrazim, to je razmena, to je ljubav, to je adrenalin, to je istina, to je sloboda…
- Šta izdvajaš kao svoj najveći adut kao glumca?
Upornost je moj najveći adut.
- Rečenica iz neke predstave koja za tebe ima veliko značenje a podelio bi sa nama?
“Biti čovek, kako je to veličanstveno!”
- Postoji li neka uloga koju nikako ne bi prihvatio i zašto, a koju ulogu priželjkuješ?
Nema uloge koju priželjkujem. Maštam o radu sa nekim ljudima koji me posebno inspirišu. Loše napisane i banalne uloge me ne interesuju.
- Koja je najapsurdnije sećanje koje si prizvao u sebi da bi proživeo neku emociju na sceni?
Još uvek nisam radio na ulozi tako što sam prizivao sećanja.
- Šta za tebe znači biti deo ekipe “Reflektor teatra” kao nezavisne scene?
Rad u “Reflektor teatru” garantuje susret sa pametnim i načitanim ljudima sa stavom. To je velika dragocenost danas.
- Kako se kulturna scena, i ti kao deo nje, bori sa situacijom usled pandemije COVID-19?
Grčevito, kao i ostale profesije. Nije moj fazon da kukam, pa mi ostaje da verujem da će se sve ubrzo vratiti u normalu.
- Šta sledeće možemo da očekujemo od tebe?
Kada se sve vrati u normalu, očekuje me snimanje jedne serije i jednog filma. Početkom februara i premijera jedne predstave u užičkom pozorištu.
- I za kraj, naravno – omiljena predstava “Reflektor teatra”?
“EKSTREMIZAM – Kako ja ovo sinu da objasnim?” nema konkurenciju. To je moj prvi profesionalni angažman.
