Relativno skoro se završila serija „Succession”, premda sa njom se fanovi definitivno nisu oprostili. Reddit diskusije, mimovi, kao i tvit o tome kako lik iz serije liči na Tomu Monu ne jenjavaju.
Da, ovo je pravi tvit i ne, ne znam da li je zebancija. „Succession” je izazvao zanimljive razgovore i interpretacije o Roj familiji. Pored toga, jedan maleni ćošak Tiktoka nikako ne umire za razliku od drugih mikrotrendova odatle. Štaviše, čini se da je serija uspela da podstakne dodatne diskusije na tu temu, na tzv. „old money” estetiku. Trend je evoluirao i dobio je još jednu dimenziju koja govori o tihom luksuzu i tome kako se mi plebovi možemo ugledati na pripadnike visokog sloja društva.
„Old money” je estetika koja se pojavila još pre više od godinu dana i u suštini, generalna ideja estetike podrazumeva Ralph Lauren košulje, džempere i kardigane u belim i krem nijansama; one nijanse usled kojih imate sećanja iz detinjstva kada vam majka nije kupovala bele i krem stvari jer su se prljale lako. To je odeća skupih materijala, čiji nosioci ne poseduju brigu habanja i čuvanja. Tihi luksuz generacijski bogatih ljudi govori da su oni na prvi pogled skromni i sofisticirani, za razliku od onih što su se skoro obogatili. Skorojevići, poznatiji pod terminom „new money” među mladima, ljudi su koji su relativno skoro stekli bogatstvo. Stereotip važi da oni nemaju pojma da raspolažu sa novcem, kao i da ga troše na trivijalne stvari. Njihova odeća je prepuna logoa i kitnjastih detalja, oličenje su kiča i neukusa zato što očito nemaju neki pedigre koji dolazi od porodičnog imena i zaostavštine. Kim Kardašijan se često gleda kao klasičan primer ove novokomponovane klase, ali koliko je zapravo „new money” fenomen iz 21. veka i da li je uopšte bitan kada posmatramo visoku klasu?
Bogati će prvenstveno međusobno sarađivati, veće su šanse da će bogatun starog kova imati veće poštovanje prema nekome ko je svakako bogat, nego prema nekome ko nema ništa. Čak i samo pitanje toga da li ti je čukundeda ili „tek” deda bio bogat je nebitno zato što većina ljudi koji su bogati su već dugo vremena u takvoj materijalnoj poziciji, s tim da su se u nekom trenutku još više obogatili. Što se tiče noviteta pitanja novih i starih bogataša, knjiga „Great Gatsby” se bavila time. Objavljena pre skoro 100 godina u vremenu poznatom kao burne dvadesete (na engleskom „roaring 20s”), između ostalog se bavila plitkošću bogatog sloja društva koji razbija snove mnogih generacija.
Mnogi ljudi veruju u meritokratiju i nadaju se da će jednoga dana da se izvuku od onoga u čemu su trenutno. Oni vide trenutnu inflaciju, nagli skok cena i generalnih troškova života; pitaju se kako bi stvari izgledale da imaju veća primanja, šta bi sve kupovali i kakav bi život imali. Spisak želja nekad deluje prenatrpano kad se nijedna stavka ne može precrtati. Zato i gledaju one koji su *uspeli*, iliti prešli igricu. Žele da postignu isti cilj, ali i da pronađu prečicu u tome jer ovo što trenutno rade im ne ide od ruke.
Kada je emuliranje bogatih u pitanju, #oldmoney na Tiktoku ima preko 6 milijardi pregleda, a #quietluxury skromnih 160 miliona pregleda. Sada su rešenja stigla pred nama smrtnicima, u vidu kratkih tutorijala za oblačenje, self help knjiga za motivaciju, kao i analize ponašanja ljudi koji su deo 1% društva. Prosečan čovek koji vredno radi želi pošteno da se obogati i zato ne želi da se ugleda na onu jeftinu buržoaziju što se hvali svojim perjem. Ne, oni gledaju na one koji nose obične majice, rolke i džempere. Oni se oblače kao mi, sasvim jednostavno i skromno. Primeri ležernog odevanja se mogu videti kod ličnosti iz Silicijumske doline, poput Elona Maska, Bila Gejtsa, Džefa Bezosa i pokojnog Stiva Džobsa koji se posebno pamti zbog njegovih crnih rolki. Kada pogledaš bilo koju sliku Elona Maska, deluje kao da je redovni posetilac Lidlovog odeljka za odeću, a onda otkriješ da mu i ta jednostavna majica košta više od sve tvoje odeće + ormara zajedno. Bitno je da održava utisak skromnosti, ideju da se ne mora nikome dokazivati.
Zato je i fascinantno divljenje ljudi prethodnih meseci ovakvim načinom života, iako realno da si istinski siromah, milion drugih stvari bi pre kupio za tu sumu novca koju je neko dao na jednu pamučnu majicu. Uprkos tome, ideja je opet inspirativna. Zašto i mi ne bismo usvojili mantru da se ne dokazujemo drugima? Na papiru to zvuči primamljivo, dok se ne vratiš na samu okolnost da si ovakvu misao stekao/la zato što imitiraš fiktivan način života bogate osobe na osnovu projektovane ideje skromnosti. Tihi luksuz je oksimoron. Nema ničeg tihog u privatnim avionima koji se koriste svakodnevno ili u sumi novca koja je nezamisliva količina za sve nas zajedno. Taj novac nije pošteno zarađen, u većini slučajeva je već uveliko nasleđen i/ili neko je nastradao u lancu zarada dok su radili za onog iznad njih. Nije to stvar nepoštenog biznismena, ovo je sašiveno unutar niti današnjeg načina rada, bilo da pišaš u flašu kao radnik Amazona, štrajkuješ u Francuskoj jer ti je godina penzionisanja odložena ili radiš „još samo danas” prekovremeno dok dobijaš mejlove van smene u 10h uveče od nadređenog.
Uprkos indirektnom tlačenju, mi im se divimo. Ne verujemo da ćemo biti baš kao oni, ali opet zašto da se ne iscimaš i radiš na sebi? Zaradiš i koju kintu, praviš se da si sav onaj rad na sebi tokom godina uložio usput i onda kad se konačno sve nagradi, kada se sve kockice slože, možeš mirno da živiš. Samim tim, moraš imati bolji mentalitet, ipak svi mi delimo istih 24 sata. Koliko ih ti produktivno raspoređuješ je skroz na tebi. Ovi sentimenti nisu novi, ali se s vremena na vreme ponove novim naraštajima. Mladi takođe veruju da socijalna mobilnost zavisi ISKLJUČIVO od njih samih, iako to praksa ne pokazuje već decenijama. Zato kreću sa promenom svoje odeće i mentaliteta jer makar to mogu da odrade za početak.
Koja li je poenta oponašanja bogatijih od sebe? Koga tu lažemo više, sebe ili njih? Možda ćemo ubediti nekog na ulici sa istim primanjima da smo bolje situirani nego što nam u praksi novčanik govori, ali onog kog želiš impresionirati nećeš prevariti.
Pesma „S one strane ulice” od benda Zabranjeno pušenje pokazuje da ova potreba nije nastala ove, prošle ili one tamo godine. Tekst, uprkos manama, odlično ilustruje dotičnu temu:
Uzalud glancaš svoje špicaste cipele
uzalud otkopčavaš zadnje dugme košulje
one se neće nasmijati na tvoje loše folove
neće se osvrnuti na tvoje dobacivanje
Možeš im lagati da ti je babo direktor
ili da si treća godina prava
one će znati da si niko i ništa
Nada za bolju budućnost nikada nije loša osobina, ali se ona ne sme tražiti u ljudima koji nikada nisu morali da je poseduju.
