Majonez, pola hleba, deterdžent i sintagma „sram te bilo” su reči koje odzvanjaju kod kuće ovih dana. Nakon što je igrica „Jedi parizer” izašla na Google Play prodavnici, igrala sam je povremeno i stigla do skromnih 127 bodova. Probala bih još malo da povećam, ali mrsko mi je da se cimam kad vidim rang listu sa 250 i kusur bodova. Uprkos tome, Vučićev glas je odzvanjao u prostorijama kuće. Čini se da je izlaganje predsednika tokom kog vadi DIS-ove proizvode neizbežna tema diskusije među ljudima. Čak sam čula nasumične likove kako se sprdaju o tome u kafiću. Smejanje na račun tzv. parizera (reči koja lepo pakuje salamu) i vlasti je bilo u svakom sokaku interneta i prostora van istog.
U prošlonedeljnom ciklusu mimova, crvena korpa sa artiklima se mogla videti na deset različitih mesta. Iako se bez razmišljanja skroluju objave, one svakako ostaju tu negde u glavi. Istovremeno, u toku tih sati korišćenja društvenih mreža, ne razmišlja se aktivno o tome šta se posmatra. Velika količina informacija se upija podsvesno zato što se ljudi time opuštaju i/ili zabavljaju.
Mladi ne prate mim stranice zarad informisanja, ali ukoliko su delimično ili u potpunosti nezainteresovani za politiku, jasno je da su im mimovi jedini uvid u to šta se aktuelno dešava u poljima izvan njihovih interesovanja. Time mim stranice mogu uticati na mišljenja onih koji nemaju kontekst prilikom gledanja njihovih objava. Pristrasnost je neminovna, ali prosečnoj osobi se granice mute kada neko ko stoji iza platforme humora aktivno plasira određenu vrstu agende tokom koje prenosi informacije sa izvrnutim činjenicama ili iste potpuno izostavlja.
Negujmosrbski je primer koji mnogima prvo pada na pamet i u jeku teorija da šuruju sa vlašću, poklonili su majicu Vučiću koju je on, potom, iskoristio kao mali „hehe rilejtabl sam” momenat omladincima koji ga ni ne prate. To je bilo pre tri godine, a sada jedva i da se provlači SNS u mimovima Negujmo stranice. Čak i u trenutku kad svako od 3 do 103 priča o pAriZerU non stop, oni objavljuju samo jedan mim sa korpom koji ni nema veze sa vlašću. Iako to može biti benigno i bez ikakve namere, uklanjanje konteksta i dodavanje novog može i ono najbanalnije pretvoriti u nešto što izgleda simpatično ili lepše od onoga što je prvobitno nastalo.
Imam nekoliko poznanika koji standardno govore da ih ne zanima politika, a u diskusijama vezanim za predsednika Srbije tvrde kako on „nije najgori”; makar gradi puteve i otvara fabrike, bolji je od opozicije i nije toliko korumpiran u odnosu na ostale u sadašnjosti i prošlosti. Da su ove individue u potpunosti informisano došle do ovih zaključaka, o ovome ne bih ni pisala. Međutim, odbijam da verujem da bi išta o ovome ovako govorili da su iole obavešteni o brojnim postupcima koje je vlast učinila u poslednjih 10 godina. Za Savamalu, naselje koje je srušeno tokom noći od strane ljudi sa fantomkama, predsednik Vučić je rekao prvo da su oni koji su rušili „kompletni idioti”, potom da je vlast kriva i da će određeni pravno odgovarati da bi na kraju u aprilu ove godine saopštio da je on naredio rušenje crno na belo, usred konferencije za medije. Ukoliko nekome ko je mlad to promaklo, onda najverovatnije ne zna i za njegove prilike kada je bio u Srpskoj radikalnoj stranci, kao Šešeljevo čeljade koje je izreklo u Skupštini da Srbija u ratu sa BiH treba da ubije 100 muslimana za jednog Srbina.
Bitno je da je ON gradio i pravio fabrike i puteve, po načinu kako se neretko formuliše retorika vlasti. Tu se ne vidi slika radnika koji su mrcvarili snagu pored maltera i šuta kako bi odradili projekat koji država finansira. Ne; govori se jedino na način koji ukazuje da je on (Vučić) jedan jedini koji radi sve ovo, za naše sitne duše.
Tako se gradi slika nezamenljive političke garniture bez koje narod ne može, usled vođa koji se na pijedestal stavljaju zbog svoje veličine i moći. Kult ličnosti se može posmatrati kao nekritičko idolizovanje određene ličnosti zbog načina na koji uspostavlja autoritet. Ovakav vid vlasti se jedino može postići strahopoštovanjem, ali se istovremeno javlja simbioza naroda i čoveka na vlasti koja uspostavlja plastičnu toplinu u odnosu između autoriteta i ljudi.
Izdvojila bih citat iz teksta „Bogovi među nama” nedeljnika Vreme, autora Andreja Ivanjija:
„Vođa se izjednačava sa narodom; svako ko je protiv vođe je shodno tome neprijatelj naroda; vođi niko nije ravan, vođi se svi klanjaju, sve manje od toga bi ugrozilo predstavu božanstva kojoj se teži.”
Tekst „Bogovi među nama”, nedeljnik Vreme, autor Andrej Ivanji
Neke od karakteristika takvog posmatranja autoriteta su nekritičko posmatranje ličnosti, preterana pokornost prema istoj, kao i preterana prisutnost amblema vlasti u privatnim domovima, ustanovama i ponajviše, u medijima. Poslednja stavka je posebno važna zato što se lice predsednika ne javlja samo u medijima koje on kontroliše, već se preliva i na internetu.
Medijsko znanje mnogima počinje i završava se algoritmom i nalozima koji nisu tu za informisanje, već za zabavu. Mimovanje vlasti, koliko god bilo smešno, nekad umanjuje težinu njihovih postupaka. U kom trenutku se ismevanje pretvara u neironično gotivljenje ili hvalospevanje? Ne mogu, a da se ne zapitam da li će mlađi stanovnici Srbije sa nostalgijom posmatrati današnju državu, a sa njom i predsednika. Nije teško zamisliti buduće odrasle ličnosti koje se setno prisećavaju njega kako lupa banane deci, maše papirima u koloru, priča na kineskom itd. Sa ružičastim naočarama, možda će i delovati bezazleno. U današnjim prilikama, doduše, niko ni ne razmišlja o budućnosti.
Nema poente u kritikovanju mimova zato što sam takav format komunikacije nema nikakvu lošu osobinu. Zabava je legitiman izvor popunjavanja dana i samim tim, mimovi nisu znak dekadencije mladih generacija ili posrnuća „pravih vrednosti”. Istovremeno, treba posedovati svest pri gledanju sadržaja koji nas interesuje i da se interesovanje za određenu temu ne zadržava na gledanju nečega što je izolovano od konteksta. Na takav način, stvari se drugačije kapiraju (a nekad i sam humor ima više smisla).
