Netflix & chill: film „Mank“ Dejvida Finčera

„Mank“ (Menk) je dugoiščkeviani film Dejvida Finčera (Borilački klub, Sedam…) koji je svoju premijeru na Netfliksu imao pre samo nekoliko dana, a već se vodi kao ozbiljan, potencijalni kandidat za Oskara za sledeću godinu.

Netfliks je i ovaj put pred nas postavio zagonetku, ne u vidu samog filma, već svoje uobičajene prakse da velikim rediteljima (i rediteljkama) omogućava apsolutnu produkcijsku slobodu da naprave sve što požele. Zavisno od rezultata ovog procesa mi možemo zaključiti ko je istinski genije, a kome pri stvaranju filma treba ruka vodilja. Na kraju ove nepredvidive godine, malo šta me je iznenadilo kao otkrice da Dejvid Finčer, reditelj čije filmove generalno volim, možda, ipak, pripada ovoj drugoj grupi.

„Menk“ govori o Hermanu J. Menkevicu koji piše scenario za kultni film Građanin Kejn (1941. godina). Oskarovac Geri Oldman, iako stariji dve decenije od svoje uloge, dobro nosi težinu svog lika – duhovitog pijanca, koji je u svom poslu dobar jednako koliko je loš kada je u pitanju odnos sa drugim ljudima. Menkevica prvi put upoznajemo 1940. godine kada stiže u odmaralište gde će nakon 60 dana rada izbaciti „prvu ruku“ scenarija. Međutim, pošto nema ničeg preterano uzbudljivog u gledanju nekoga kako piše, reditelj nas vraća u 1930-e prateći oscilacije njegove dekadentne karijere.

Ova nelinearna priča predstavlja omaž kultnom filmu „Građanin Kejn“. Ali, Finčerova ambicija da se igra sa razlicitim vremenima otišla je u potpuno drugom pravcu. On uopšte ne pozajmljuje pravu strukturu „Kejna“ već samo skače izmedju dve vremenske linije, tako da se na kraju čini da je sve to pomalo isprazno, bez razigranosti. Ipak, kada scenario pogodi, zaista pogodi. Ta jedna scena u dnevnoj sobi gde piju koktele pršti od odlično skrojenih dijaloga, potkrepljenim izvanrednim radom kamere i montaže.

Takođe, ciničan pogled na filmsku industriju je vrlo zanimljiv, ali ne bih sada ulazila dublje u to da ne završim sa dugom, nepotrebnom analizom.

Pomenula bih samo da to što film slavi i devijacije i razne kontradiktornosti Holivuda kojima je u isto vreme i zgrožen, nameće pitanje da li Finčer ovim puca sam sebi u noge ili je zapravo baš to najjača karakteristika filma?

Ono što ipak  sa sigurnošću mogu da tvrdim jeste da je Amanda Sejfrid odlična kao mlada Menkova prijateljica Merion Dejvis i da je zaista podarila nešto autentično svom liku, što se baš i ne može reći za njene kolege Lili Kolins i Toma Burka (koji možda nije ni imao mnogo materijala s kojim bi mogao da radi – procenite sami).

Crnobela fotografija i nameštene filmske ogrebotine su simpatične, ali ne vidim da su i neophodne; kao ni stavljanje akcenta na političku priču naspram odnosa glavnog junaka i reditelja Orsona Velsa, što je pomalo ironično, ako se setimo od čega film polazi.

Pokušavajući da prikaže koncept koji je zamislio, Dejvid Finčer je pustio da mu scenario vijuga. Takvo postavljanje i okretanje svega prema ideji, rezultiralo je time da mu priča bude bezdušna. Iako će mnogi reći da je on i u ovom filmu uspeo da uradi ono što mu najbolje ide od ruke – napravi nezaboravne likove za koje se lako vežemo, ja nisam saglasna sa tim. Ne mislim ni da je „Menk“ loš film, mada ću na kraju ipak sebi dati za pravo da kažem da je u celom svom kreativnom haosu, pa… ipak dosadan.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još