Geštalt je egzistencijalistički i fenomenološki pravac u psihoterapiji koji razvijaju od 1940-ih i 1950-ih godina Fritz Perls, Laura Perls, Paul Goodman i Ralph Hefferline. Teorijski koreni ovog pristupa su raznorodni, od psihoanalize, geštalt psihologije, egzistencijalizma, fenomenologije, američkog pragmatizma pa sve do teorije polja, zen budizma i anarhizma. Sve je to imalo uticaja na širinu i bogatstvo ovog modaliteta, koji se kritički odnosio prema klasičnoj psihoanalizi, integrišući različite koncepte i tehnike u radu sa klijentima. Za one koji se do sada nisu sretali/e sa ovim pristupom izdvojiću neke od vrednosti i principa u geštalt terapiji (iako individualni stilovi terapeuta/kinja mogu dosta da se razlikuju) :
– Pristup ličnosti u geštaltu je holistički, obuhvatajući emotivni, kognitivni i telesni aspekt kao i odnos sa sredinom.
– Cilj geštalt terapije nije direktno usmeren ka promeni već ka povećanju svesnosti o našim osećanjima i potrebama, kako bi mogli da budemo više autentični i spontani u svom životu. Promena dolazi kao posledica osvešćivanja i novih izbora koje osoba pravi.
– U geštaltu posebno se neguje dijalog i relaciona dimenzija u radu sa ljudima – autentičan susret dve osobe koji znači uzajamnost, ugledavanje obe strane u odnosu kroz ono što one zaista jesu, bez svakodnevnih maski. Odnos klijent-terapeut zauzima centralno mesto u terapiji. Takođe, terapeut je aktivno prisutan u terapiji, on nije neutralan i distanciran, već na empatičan i otvoren način pokušava da razume kako se klijenti osećaju, sa kojim značenjima dolaze i kako kreiraju svoj svet. Primarni zadatak terapeuta/kinje je da istražuje (Gary Yontef).
– Jedan od osnovnih pojmova je kontakt – ono što se pojavljuje na granici između organizma i sredine, nas i drugih. Geštalt terapija istražuje načine na koji se kontakt prekida i kako to utiče na kvalitet nečijeg života.
– U geštaltu koristimo koncepte kao što su „nezavršeni posao“ ili „fiksirani geštalti“ što se odnosi na situacije iz prošlosti, posebno traumatske i problematične, koje su ostale na neki način nerazrešene (Joyce & Sills, 2014). Često osoba nije svesna da je energija ostala „zakočena“ u prošlosti, a ono čega je možda svesna su simptomi u sadašnjosti „koji se čine nepovezani ili misteriozni“ (Ibid.). Cilj terapije jeste da se ceo ovaj proces osvesti i da se napravi razlika između prošlosti i sadašnjosti, kako bi klijent/kinja mogla da svoju energiju usmeri na nove procese, umesto što se investira ponovo u staru šemu. Zadatak terapeuta je da klijentima pruže podršku, da im obezbede da se emotivno izraze, da osveste svoj unutrašnji proces što će im omogućiti da budu više spontani i fleksibilni u načinu na koji reaguju.
LGBTIQ osobe na terapiji
Stigmatizacija, odbacivanje od stane porodice ili društva, teškoće u procesu autovanja i generalno diskriminacija samo su neka od iskustava koja mogu negativno uticati na fizičko i mentalno zdravlje LGBTIQ osoba. Prema izveštaju Američke psihijatrijske asocijacije, LGBTQ osobe imaju dvostruko veću verovatnoću da u toku života iskuse probleme u vezi sa mentalnim zdravljem u odnosu na heteroseksualne osobe, dok istraživanja pokazuju da je manjinski stres u vezi sa većim stopama anksioznosti, depresije, upotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci i pokušajima suicida kod LGBTIQ osoba u odnosu na opštu populaciju (Substance Abuse Report, 2015; Semlyen et al.,2016; Herman et al., 2019; Trevor Project, 2022). Međutim, to ne znači da biti LGBTIQ automatski znači i imati probleme, jer postoje i pozitivni aspekti u LGBTIQ egzistenciji koji mogu uticati na mentalno zdravlje, kao na primer osećaj pripadnosti kvir zajednicama, kvalitetni odnosi sa prijateljima, samopouzdanje usled prihvatanja sopstvenog identiteta, itd.
Kada se radi o psihoterapiji, LGBTIQ osobe često svedoče o različitim oblicima diskriminacije ili nerazumevanja. U Srbiji, terapeuti/kinje koji se obučavaju za rad sa ljudima različitih seksualnih orijentacija i rodnog identiteta, uglavnom na svojim edukacijama ili nemaju uopšte pokriven deo rada sa lezbejskim, gej i trans temama ili toga nema u dovoljnoj meri. Oblasti koje se tiču seksualnosti i identiteta su ostavljene njihovoj samoedukaciji. To je razlog zbog koga često savetujem LGBTIQ osobe koje su u potrazi za terapijom, da ne podrazumevaju senzibilisanost terapeuta/kinja već da biraju osobe po preporuci.
Značenje seksualnosti i roda je u radu sa LGBTIQ osobama važna tema, iako to najčešće nije glavni motiv zbog koga klijenti/kinje dolaze na terapiju. Ove teme postaju centralne u terapiji kada se oko toga formira neka vrsta zastoja, kada se svakodnevni problemi prepliću sa temom seksualnosti ili rodnog identiteta, odnosno kada postoji nemogućnost da se taj identitet slobodno ispolji i razvija. Nekada osoba nema problem samoprihvatanja ali to može da se pojavi kao tema u partnerskim odnosima kada npr. partneri/ke nisu autovani, ili kada naiđu na brojne zakonske i institucionalne prepreke, koje su realne u kontekstu u kome živimo. Takođe, i članovi porodice LGBTIQ osoba mogu da se suočavaju sa homofobijom i transfobijom, bilo da se bore sa sopstvenim negativnim uverenjima ili da iskuse diskriminaciju okoline.
U smernicama Američke psihološke asocijacije koje se odnose na psihoterapiju sa lezbejkama, gejevima i biseksualnim osobama, navodi se da psiholozi treba da nastoje da osveste svoja uverenja, vrednosti potrebe i ograničenja kada rade sa ovom populacijom. Naime, procena i tretman klijenata mogu biti pod uticajem eksplicitnih ili implicitnih stavova koji mogu uticati na efikasnost terapije: „Kada heteroseksualne norme vezane za identitet, ponašanje i odnose, primenjujemo na lezbejke, gejeve i biseksualne klijente, njihove misli, osećanja i ponašanja mogu biti pogrešno protumačeni kao nešto nenormalno, devijantno ili nepoželjno“ (APA, 2000). U smernicama APA koje se odnose na trans osobe, navodi se da je rod nebinarni konstrukt koji je istraživan tokom više decenija i da neosuđujući stav od strane psihologa može pomoći trans osobama da se suoče sa sveprisutnom stigmom i da im osigura bezbedno okruženje u kome mogu da istražuju svoj rodni identitet (APA, 2015). Takođe, ne treba mešati konstrukte rodnog identiteta i seksualne orijentacije koji se teorijski razlikuju (rod se za većinu ljudi formira pre seksualne orijentacije) iako trans osobe mogu da imaju privlačnost prema „istom“ polu.
Kao terapeuti, mi ne znamo unapred da li na terapiju dolazi strejt, cisrodna ili LGBTQ osoba. Neki primeri govore zašto je važno osvestiti predrasude: ako na terapiju dolazi osoba koja nije autovana, koja je u nekom procesu samootkrivanja seksualnog ili rodnog identiteta i može imati ima brojne strahove, terapeuti/kinje bi trebalo da vode računa da ne podrazumevaju unapred heteroseksualnost osobe, već da budu otvoreni i da prate jedinstven razvoj osobe. Takođe, pritisak da se osoba prebrzo „odredi“ ili autuje, može dodatno da uplaši ili zbuni klijente. Iskustva internalizovane homo/bi/transfobije utiču na ove procese, u smislu da LGBTIQ osobe mogu da usvoje negativne stavove i uverenja društva i da ih primenjuju u odnosu na sebe, što dovodi do osećaja krivice prema drugima, obezvređivanja sebe, negiranja sopstvene seksualnosti i roda, nelagode u prisustvu drugih LGBTIQ osoba, besa koji imaju prema sebi ili prema drugim LGBTIQ osobama, itd. (Herek et al.,2009; Verbeek et al., 2020)
Svest o tome kako društvo reguliše našu seksualnost, koja vrsta seksualnosti je privilegovana a koja marginalizovana, posebno je potrebna je za rad sa temom seksualnosti i rodnog identiteta. Naime, različite seksualne prakse, korišćenja dating aplikacija, eksperimentisanje sa rodnim ulogama i izražavanjem, samo su neka iskustva LGBTIQ osoba koja mogu biti neviđena, dovedena u pitanje ili patologizovana, često i od strane psihijatara i/ili psihoterapeuta. Mnogi slojevi homofobije i transfobije koji već postoje u društvu mogu se lako prelivati i u terapijsku seansu. Zbog toga treba imati u vidu da LGBTIQ osobe imaju određen stil života i nemogućnost da razumemo te izbore može imati uticaja na njihovo mentalno i fizičko zdravlje. Čak i onda kada su teme povezane sa seksualnom orijentacijom i rodnim identitetom u pozadini (jer su razni drugi problemi u fokusu) i tada su senzibilisanost i informisanost potrebni kako bismo razumeli na koji način su oblikovani životi naših klijenata/kinja. Ovo se generalno odnosi na problem razlike u terapiji i na različite projekcije i introjekte vezane za različitost – u tom smislu, nisu u pitanju samo projekcije terapeuta, već i klijenata jer i LGBTIQ osobe mogu imati stereotipe.
Ako govorimo o trans osobama na terapiji, posebno je važna podrška u smislu verovanja u iskustva i emocije koje trans osobe imaju u vezi sa telom i svojim identitetom. Na primer, trans osobe su često u situaciji da moraju da potvrđuju svoj identitet ili da se drugima dosta objašnjavaju, što je sve naporno i iscrpljuće. Treba imati u vidu da postoji ceo spektar razlika unutar “trans” odnosno da iskustvo rodnog identiteta koje odstupa od cis, može biti vrlo raznoliko, pa osoba može da se određuje kao trans muškarac, trans žena, rodno-fluidna, ne-binarna, genderqueer, itd. Ovo su važna znanja za terapijski rad sa LGBTIQ osobama, jer neko ko je u fazi preispitivanja može imati dosta konfuzije u vezi toga kako sebe određuje. U tom smislu, ključno je poverenje u okviru terapije i savez sa terapeutom, kako bi se klijenti/kinje osećali sigurno da istražuju slobodno ove teme.
Ako seksualnost shvatimo kao kontinuum, isto kao i rod, potrebno je biti otvoren za različita objašnjenja i imenovanje sopstvenog identiteta. Ne koristimo svi istu terminologiju, pa značenje i ponašanje koje leži iza svakog termina može biti drugačije od osobe do osobe. Za neke osobe, iako su deklarativno strejt, to ne isključuje mogućnost eksperimentisanja, fantazije u vezi sa istim polom, dok neki ljudi osveste svoju homoseksualnost ili biseksualnost kasnije u životu. Trans, interpolne i rodno varijantne osobe u terapiji mogu unapred očekivati neprepoznavanje svog iskustva, preispitavanje nekih izbora i skepsu zato što to društvo već radi. Međutim, terapeuti/kinje ne bi trebalo da barataju gotovim kategorijama jer ni sama seksualnost ili rod nisu fiksirani, dok je „kategorisanje“ odraz društvene homofobije i transfobije koja definiše identitet kroz binarne podele (heteroseksualno/homoseksualno, muško/žensko, većinski/manjinski, itd.)
Takođe, ostavljanjem prostora klijentima/kinjama da oni sami objasne emocije i razloge svog ponašanja, mi pratimo jedinstven proces razvoja osobe, uz otkrivanje gde ona možda čini nešto što nije funkcionalno za njen ili njegov razvoj. Najčešće, sami klijenti/kinje dođu do onih odluka i strategija koje su najbolje za njih, pa uloga terapeuta nije da usmerava i bira umesto klijenta/kinje, već da poveća svesnost osobe kroz rad na njihovim temama i kroz podršku.
O terapijskoj seansi
Kada ste u potrazi za terapeutom, možda je bolje birati osobu koja vam odgovara, pre nego terapijski modalitet. Takođe, preporuka je birati između više terapeuta jer vas prvi razgovor ne obavezuje da nastavite sa terapijom, posebno ako niste sigurni nakon prvog susreta da li ste na pravom mestu. Ako se odlučite za online terapiju, dobro bi bilo ako ste u prilici da bar prvi susret ili neki kasniji imate uživo, jer to stvara drugačiji osećaj povezanosti koji je koristan u daljem radu. Ponekad postoji odlaganje da se započne terapija, iz različitih razloga. Događa se i da klijenti započnu terapiju i nakon prvih 4 ili 5 razgovora stignu do mesta koje je njihova suštinska tema i onda odustaju jer ne mogu da nastave (previše je bolno, osete da ne mogu da se suoče sa tim). I to je Ok, jer svako uzima onoliko koliko mu je dovoljno za taj momenat.
Na prvoj seansi od vas se ne očekuje da imate definisanu temu. Dosta problema sa kojima se suočavamo nekada nemaju ime ili imamo samo nejasne telesne simptome koji se ogledaju kroz umor ili nesanice, zatim teškoće u svakodnevnom funkcionisanju, osećaj da nismo isti kao ranije, imamo niže samopouzdanje, konfliktne odnose sa drugima, itd. Prva seansa služi upoznavanju i najčešće se ne otvaraju duboke teme. Nekada klijenti i imaju potrebu da ispričaju detaljno zbog čega su došli i to je takođe Ok. Takođe, ne morate da date sve informacije o sebi, svojoj porodici ili partnerskim odnosima.
Takođe, prva seansa služi tome i da terapeut/kinja objasni svoj način rada etička pravila koja se tiču zaštite privatnosti klijenata, uspostavlja se dogovor oko dolazaka i načina zakazivanja i otkazivanja, plaćanja, itd. Seanse traju u proseku 50min (trajanje seanse može da varira kod različitih terapeuta).
Pitanje koje se često postavlja jeste koliko često treba dolaziti na terapiju. Ne postoji pravilo – neko dolazi i po dva puta u toku sedmice ako ima potrebu u određenom periodu, a neko tri puta u toku meseca. Treba uzeti u obzir da više dolazaka mesečno ne mora da znači i brže rešavanje problema jer terapija generalno zahteva vreme i ona svakako “deluje” i u tom vremenu između seansi, dok promišljate o sebi, svojim temama ili delite nešto od toga sa bliskim osobama,
Geštalt pravac psihoterapije, iako prvenstveno funkcioniše kroz dijalog između klijenta i terapeuta, ima svoje specifičnosti u odnosu na druge pravce, odnosno ima posebne tehnike (kao što su istraživanje polarnosti u ponašanju, završavanje “nezavršenih poslova”, rad na unutrašnjim nesvesnim uverenjima, itd.) i različite eksperimente, ali se dosta prilagođava potrebama osobe koja dolazi na terapiju. U tom smislu, seanse sa različitim klijentima mogu dosta da se razlikuju, a terapijski proces zavisi i od samih klijenata jer su oni glavni kreatori promene. Mnogi klijenti/kinje nakon nekog vremena u terapiji, shvataju ne samo da terapija ima smisla i da “deluje”, već da uvidi do kojih su došli postaju sada njihove unutrašnje terapijske tehnike koje nose sa sobom. Terapija je samo početak rasta i rada na sebi.
Autorka: Marija Radoman
Tekst je uz saglasnost uredništva preuzet iz magazina „Trans Feministička Platforma“ koji izdaje Trans Mreža Balkan
