Katarina Vićentijević je istaknuta domaća glumica, široj javnosti prepoznatljiva po legendarnim ulogama Zaze Patrnožić i Dude Svilarević iz serija „Porodično blago“ i „Srećni ljudi“. Kako se na internetu ne mogu pronaći relevantne informacije o tome gde se sada nalazi i čime se bavi Katarina već samo tabloidni naslovi, stupio sam u kontakt sa glumicom i razgovarali smo o njenoj karijeri i aktuelnim dešavanjima.
🟡 Kako saznajemo, diplomirali ste glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Branka Pleše. Kako ste došli na ideju da studirate glumu i da se bavite glumom? Kako su izgledali Vaši studentski dani, imajući u vidu da ste imali priliku da učite (od) i radite sa legendarnim Brankom Plešom?
Da, u klasi Branka Pleše i Ane Cvijanović Jajčanin. U suštini, na ideju je došao Miroslav Trifunović – Ćiša, ljudima iz Valjeva, ali slutim i ljudima sa Akademije poznat kao čovek koji je najveći „krivac“ za toliki broj glumaca iz valjevskog kraja.
Jedini moj konkretniji dodir sa glumom, u detinjstvu bila je predstavica koju smo napravili u dvorištu zgrada, gde su mi živeli teča i tetka. Mislim da sam uzimala tekstove iz Mikijevog i Politikinog zabavnika. U toj grupi glumaca, između ostalih bili su i Slobodan Ninković i Nenad Jezdić. Za dobijen novac od karata, kupili smo slatkiše.
Posle prve godine književnosti, upisujem Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Mi smo na toj klasi prošli jednu klasičnu školu Stanislavskog i to ne samo kroz rad sa profesorom Plešom. Bio je to ozbiljan rad sa sjajnim profesorima. I večito sam im zahvalna na svemu čemu su me naučili.
🟡 Debitovali ste filmom „Sve će to narod pozlatiti“. Nedugo zatim, usledio je film „Svadbeni marš“, kao i serije „Srećni ljudi“ i „Porodično blago“. Upravo po ulogama iz ovih serija, čuvenoj Zazi Patrnožić i Dudi Svilarević, stekli ste opštu prepoznatljivost u današnjem društvu. Kakva sećanja nosite sa snimanja ove dve serije?
U stvari, moje prvo pojavljivanje pred kamerama bilo je kod Petra Zeca u Znakovima. To je nemerljivo iskustvo. Snimanje serija je opet, priča za sebe, u suštini različita od teatarske priče. Posebno kada govorimo o ovim serijama, gde se radilo temeljno, gde se jedna epizoda snimala nekoliko dana. Imala sam sreće da sarađujem sa velikim Danilom Lazovićem i čitavom svitom fenomenalnih glumaca. Slobodno vreme u pauzi snimanja, provodila sam u priči i upijanju priča velikih imena. Ipak, najviše vremena provela sam sa Dačom i sa gospodinom Počekom.
🟡 Nakon ovih serija, povlačite se sa malih ekrana. Kako i zašto ste odlučili da sa televizijske glume pređete na pozorišnu glumu?
Priča je išla paralelno, radila sam i radim pozorišne predstave, a što se tiče serija ili nije bilo poziva, ili su uloge za koje sam pozivana, bile van onoga čime bih se bavila u bilo kom smislu. Posle mnogo godina, pojavila sam se u jednoj sezoni serije „Igre sudbine“, kao Ana Mračeta. A sa posebnom radošću igrala sami teta Miru u filmu Dejana Đurašinovića „Trideset minuta ili besplatno“. Takođe, sa nestrpljenjem iščekujem rad na jednoj seriji, planiran za 2024., ali o tome ne smem ni da zucnem.
🟡 Brojni mediji na otprilike svaka tri meseca izdaju tekstove sa naslovima „GDE JE I ŠTA SADA RADI ZAZA/DUDA FOTO+VIDEO“. Kako komentarišete takve tekstove?
I ne zaboravi: kako danas izgleda? Veruj mi da ne znam ni šta bih rekla, takve vrste objava i dalje su mi misterija. Posebno delovi gde sam ja nešto izjavila, a ništa od svega toga nisam rekla, jer me niko od ljudi nije ni pozvao da me pita bilo šta. Pre nekoliko meseci, izašao je intervju sa mnom, ali zaista pravi intervju, pozvao me novinar i razgovarali smo. Tu se govori o mom radu, životu, planovima, svemu što je aktuelno, a onda se posle dva dana pojavljuje tekst, u kojem se govori kako sam se povukla iz glume, kako ne odlazim u Beograd, itd.
Ne znam zaista kome ta i takva vrsta priče znači. Zar nije jednostavnije pozvati i pitati?
🟡 U Valjevu držite časove glume za decu, ali i za odrasle. Kako izgleda rad sa decom? Koliko su deca zainteresovana za glumu? Kakav je odziv odraslih?
Rad sa decom je čista radost, koja traje. Prilagodila sam časove njihovom uzrastu, u toku nekoliko godina prođu ono što se radi i na Akademiji. Oni, koji glumu i upišu često mi govore, da su toliko toga već prošli na našim glumačkim druženjima.
Pri „Abraševiću“ vodim školu glume za odrasle, što podrazumeva polaznike od 20, pa do 40+ godina. I to je zasebno iskustvo, ali je prelepo videti i kod dece i odraslih, kako se menjaju, kako se otkrivaju i izlaze iz zona ličnog komfora.
🟡 Igrali ste u predstavi „Srećno mesto“ autorke Milice Živković. Predstava govori o jednom velikom društvenom problemu – nasilju (odsustvo empatije, odbačenost). Da li su predstave dobar način komunikacije o ovakvim temama?
Pozorište mora da se bavi i važnim temama. I da nas poduči ili bar natera da se zamislimo nad problemom. Problem nasilja, odsustva komunikacija, disfunkcionalnih porodica čije žrtve su najčešće deca, nešto je čime se konstantno moramo baviti, ne samo kada se desi neka tragedija. Vi nikada ne znate kada u publici sedi mlada osoba kojoj je potrebna pomoć.
🟡 Pored glume, bavite se i pisanjem. Autorka ste brojnih dramskih tekstova, među kojima su „Parče srca mog“, „Ako kosu pustim“, „Prijatelji iz kontejnera“, itd… Kako ste se pronašli u ulozi spisateljice? Za neke tekstove ste dobili i nagrade, o kojim tekstovima je reč?
Pišem oduvek, ali zaista. Naučila sam da čitam i pišem sa tri i po godine i mislim da sam sa pet već pisala neke pesmice. U srednjoj školi sam dobijala neke nagrade za poeziju, a onda sam postala stidljiva. Svi tekstovi su odlagani po policama, po kutijama. Čitala sam ih samo odabranima. Onda sam počela ponešto da objavljujem na Facebook-u, ali to bi bilo to. Prošle godine, prolazeći kroz izuzetno težak period u životu, spas sam potražila u pisanju. I to se nastavilo. U međuvremenu sam poslala nešto od svega na konkurse. I za godinu dana: jedna priča, tri monodrame, četiri nagrade.
„Prijatelji iz kontejnera“ su najbolji tekst monodrame za decu, u ovoj godini. Govori o prijateljstvu jedne Staše, dečaka Luke Buve i mačka Čađe. Bavi se temom poštovanja različitosti, kao i vršnjačkim nasiljem. Prošle godine sam dobila istu nagradu za tekst „Ne mogu da se ljubim“, on govori o problemima prve ljubavi, jednog dečaka koji je i u porodici okružen sestrama, od kojih je jedna beba, druga brbljiva bliznakinja, a treća u pubertetu.
Među ovim monodramama, nalazi se i jedna za odrasle „Ako kosu pustim” na regionalnom konkursu Inbox-a, proglašena je za najbolji tekst. Jesenas sam bila u Travniku i dobila nagradu.
🟡 Pre nekoliko nedelja bila je premijera predstave „Do guše u pelenama“ u Akademiji 28 u kojoj Vi igrate. O čemu govori ova predstava? Kome je namenjena? Kakvu poruku šalje? Zašto bi ljudi trebali da je pogledaju?
Da, tekst je napisala Ružica Vasić, a režirala Tea Puharić. Irena, koju ja igram priprema gender reveal na svoj način, nadajući se da će njena snaja Ana (Isidora Milinović) želeti da otkrije pol bebe. Suprotno njenom oduševljenju u pripremi žurke, muž Petar (Milan Čučilović), potpuno je zgrožen, tim novotarijama i menjanjem ustaljenog redosleda življenja. Proslavi se priključuje i Irenin brat Viktor (Predrag Damnjanović), Irenina suprotnost. Stefan Uroš Tešić tumači lik Luleta koji će potpuno zavrteti točak dešavanja i doprineti da vidimo da nije sve baš tako, kako na prvi pogled izgleda.
U pitanju je komedija, dođite da se opustite i lepo ismejete. Ali bavimo se i nekim temama muško ženskih odnosa, kao i nekim novim (ne)potrebnim trendovima koji se pojavljuju zajedno sa dočekom i dolaskom bebe.
🟡 Za kraj, kakvu poruku biste poslali današnjem društvu? Da imate priliku bilo šta da kažete, na bilo koju temu (politika, umetnost, ljudski odnosi, itd…), šta biste rekli?
Čuvajte sebe, ne odustajte od sebe, ni od onoga što vas čini. Dozvoljeno je zameniti prioritete u životu izvesno vreme, ako vam to nametne tako neki zapis. Ali, zvučalo vam kao kliše ili ne, ne propuštajte ni mrvu dana, koliko god imali godina. Ako zaspite nad sobom, nećete imati vremena za radost koju zaslužujete. A vreme je nepromenjljiva stavka.
I volite svet, uprkos svemu. 💛
Naslovna fotografija: Đorđe Đoković
