Kada bismo informacije dobijali samo iz mejnstrim medija, vrlo je moguće da bismo mogli da zaključimo kako je Kosovo prostor u kome je stalno opsadno i ratno stanje, nebezbedno za izlazak na ulicu i učestvovanje u bilo kakvim slobodnim aktivnostima. Čitajući medije sa Kosova, tamošnji mladi bi verovatno stekli istu sliku o Beogradu. Onda i ne čudi što je prvi osećaj kada se pomene prelazak te čuvene linije, koju sa jedne strane zovu granica, a sa druge administrativna linija – strah.
„Kao kosovska Albanka, rođena nakon rata, odrasla sam uz priče o užasima koji su se dešavali tokom rata mojoj porodici i našem narodu. I dok sam te priče slušala od članova porodice, mediji su uglavnom govorili o političkim odnosima, i povremeno emitovali dokumentarne filmove o ratu. Shodno tome, bila sam vrlo skeptična i uplašena kada je prvi put trebalo da dođem u Beograd, zbog svih vesti o problemima na granici i nacionalističkim stavovima sa obe strane“, podelila je za Zoomer Tanusha, koja je prvi put Beograd posetila pre dve godine. Ona dodaje i da je to logično jer su „ratne rane još uvek sveže, a politička situacija previše tenzična“.
Slično iskustvo deli i njena prijateljica Medina, koju upoznajemo baš u Beogradu gde trenutno radi kao stažistkinja u Inicijativi mladih za ljudska prava.
„Naravno da nam je kreirana ideja o tome da se radi o opasnom mestu bez ikakvog reda“, kaže Medina i dodaje da je to nije sprečilo u odluci da dođe u Beograd. „Ne volim da stvaram stav, dobar ili loš, o bilo čemu dokle god sama ne odem i uverim se. Do tada mi je sve maglovito, te uvek dam šansu da sama steknem zaključak“, dodaje.
Ni mladima srpske nacionalnosti prvi odlazak na Kosovo ne prolazi bez ideje o nebezbednosti, ili dobronamernih upozorenja porodice i prijatelja da „treba da se paze“.
„Pre nego što sam prvi put otišla u Prištinu, prijatelji su mi rekli da se pazim”, kaže za Zoomer mlada aktivistkinja Isidora Petković, te naglašava da joj to ipak nije smanjilo entuzijazam. Slično kao Medina, ni Isidora nije želela da stav kreira pre nego što lično poseti Prištinu.
„Iskreno, nisam imala mišljenje o Kosovu, iako sam odmalena vukla znatiželju ka istom. Odrasla sam uz Skupštinu i vesti na televiziji sa političarima koji su uvek ponavljali jedno te isto i uvek me je interesovalo zašto je to glavna tema. Na mene nisu uticali mediji, iako su vesti uglavnom bile negativne. Čvrsto sam se držala toga da ću imati svoje mišljenje nakon što odem na Kosovo”, priča Isidora.
Pored tog osećaja straha, ili poruka o bezbednosti od najbližih, naše sagovornice imaju još jedno zajedničko iskustvo – sve su se na prvo putovanje odlučile uz podršku neke od organizacija koje sprovode treninge i programe razmene upravo sa ciljem da mladi putuju, dele iskustva, povezuju se i uče jedni o drugima. Kroz jedan takav program koji je pre par godina sprovela Regionalna Kancelarija za saradnju mladih (RYCO), Isidora je prvi put posetila Kosovo, a nakon par godina bila je i delegatkinja na šestoj Skupštini mladih Ujedinjenih nacija na Kosovu. Za Medinu i Tanushu glavna veza sa Beogradom bila je Inicijativa mladih za ljudska prava.
Kada su alumnisti jednog programa razmene u Prištini dobili priliku da posete Beograd tokom festivala „Miredita, dobar dan“ koji organizuje Inicijativa mladih, među njima našla se i Tanusha, koja je, oduševljena Beogradom, nakon toga postala redovan gost.
„Domaćini su nas sjajno dočekali, pokazivali grad i potrudili se da se svi držimo zajedno i imamo ugodan boravak. Bilo je jako zabavno razgledati, ali i izbegavati nacionalističke grafite po gradu (smeh). Znam da je za moje vršnjake na Kosovu još uvek tabu da uopšte pomisle na dolazak u Beograd, ali za mene je to već opuštena redovna poseta„, priča Tanusha koju su najviše u Beogradu oduševili tramvaji.
„Obožavam vaše velike zelene parkove, sunčanje na Adi Ciganliji, čoko-plazmu, barove i naravno – travaje! Kod nas ih nema. Takođe, volim Kalemegdan i to što imate mogućnost da uživate u pivu bilo gde“, priča oduševljena Tanusha i naglašava da, uprkos svim strahovima i upozorenjima, ona nikada nije doživela nikakve neprijatne situacije u Beogradu, pa čak ni tokom pomenutog festivala koji svake godine prati uzavrela atmosfera i pretnje desno-orijentisanih grupa koje se protive njegovom održavanju. Štaviše, takve situacije sa festivala prepričava kao anegdote: „Dvojica starijih muškaraca su tokom festivala pevala pesme pune mržnje prema Kosovu, ali da mi prijatelji nisu preveli tekst ja bih đuskala uz to jer je melodija bila zaista zarazna“, priča kroz smeh, ali dodaje i da se tokom festivala desila i lažna dojava o postavljenoj bombi, što joj je prvo takvo iskustvo u životu.
Potpuno slučajno, na nagovor prijateljice, Medina se prijavila na program stažiranja u Inicijativi mladih za ljudska prava, te sada živi u Beogradu koji joj je postao druga kuća. Ipak, doza opreza i dalje postoji.
„Tim Inicijative me je dočekao sa puno pažnje i podrške, tako da mogu slobodno reći da mi je ovo drugi dom. Nikada nisam imala neprijatna iskustva u Srbiji, međutim, i dalje sam oprezna kada su u pitanju nepoznati ljudi, koji mogu reagovati na to što sam Albanka drugačije nego svi koje sam do sada upoznala. Nekada se dešava da oklevam da kažem odakle sam, kada me neko pita“, iskrena je Medina.
Ova doza opreznosti prisutna je i zbog činjenice da stažira u organizaciji koja je stalno na meti napada. Podsećanja radi, aktivistkinje Inicijative mladih nedavno su bile izložene pretnjama zbog stava o rezoluciji o Srebrenici, a za festival „Miredita, dobar dan“, koji će se ove godine održati krajem juna, uvek je potrebna policijska zaštita. Medina se divi hrabrosti kolega i koleginica, ali je sve to ujedno i podseća da mora biti na oprezu.
„U Srbiji se kao strankinja osećam sigurno, ali kao Albanka već moram da budem svesna okruženja. Moje kolege i koleginice su zaista jaki i hrabri i na tome im se divim. Svesna sam teškoća sa kojima se suočavaju i užasava me to što moraju da se nose sa tolikim pritiskom i napadima na slobodu govora“, zaključuje Medina.
Ovi napadi nisu pokolebali ni Isidoru, koja je još odlučnija u svoj aktivizam i zajednički rad sa Inicijativom.
„Svaki napad koji se odnosio na Inicijativu mi je pomogao da se držim čvrsto onoga što radim samostalno, a i sa Inicijativom. Nisam je nikada napustila ili okrenula glavu, uvek sam se trudila da budem podrška. Napad koji se nedavno dogodio na aktivistktinje u Srbiji nije bio nimalo prijatan. Društvene mreže su tada poludele i bilo je svakakvih komentara i pretnji. Za sada se osećam sigurno, a isti takav osećaj imam i kada sam na Kosovu“, kaže Isidora i dodaje da nikada nije doživela nikakve neprijatnosti.
„Nikada nisam imala neugodno iskustvo na Kosovu. Ne osećam se drugačije nimalo. Okružena sam prijateljima koje volim, pozitivnom energijom i uvek sam na Kosovu zbog aktivizma. Ja ne vidim razlike, ali zajedničko što imaju Beograd i Priština jeste veliki broj omladine, dobra energija, razvijenost i adrenalin“, priča Isidora i dodaje da joj se u Prištini najviše dopada omladina, hrana, kao izlasci.
„Omiljeno jelo mi je Flija, a mesto za izlazak Bubble Pub. Jako volim i spomenik „Heroinat“ – Heroina me nikada ne ostavlja ravnodušnom i često prođem tuda“, završava Isidora.
Na kraju, zaključak im je da, na Balkanu generalno, razlike gotovo i da ne postoje.
„Mladi na Balkanu generalno imaju sličan životni stil – volimo da uživamo u kafi na suncu, dinamičan noćni život, i navikli smo da živimo u haosu“, kaže Tanusha za kraj, podvlačeći još jednom ono sa čim se sve sagovornice slažu – programi razmene su ključni za stvaranje trajnih veza i prijateljstava mladih na prostoru Balkana.
Fotografije u tekstu i naslovna fotografija: Medina Krasniqi
Sadržaj je nastao u okviru projekta „Dalji razvoj civilnog dijaloga između Srbije i Kosova“, koji sprovode Centar za regionalizam i Humanitarno Dobrotvorno Udruženje Kosova „Majka Tereza“ uz podršku Evropske unije.
