Nakon tramvajske nesreće u Sarajevu, u kojoj je jedan mladić poginuo, a više osoba povređeno, deo građana, uglavnom mladih, izašao je na ulice tražeći odgovornost nadležnih. Nesreće poput ove postaju test profesionalnosti medija, za koji nam iskustvo pada nadstrešnice u Novom Sadu pokazuje da su mnogi nažalost nedorasli.
„Prvi izveštaji o tramvajskoj nesreći bili su korektni, uglavnom profesionalni“, navodi za ZOOMER Slađan Tomić, novinar iz Sarajeva koji je od samog početka pratio razvoj situacije.
Kada je 1. novembra u Novom Sadu pala nadstrešnica, satima nije bio poznat stvaran obim nesreće, a viski zvaničnici su vrlo brzo pokrenuli narativ o tome da samo nadstrešnica nije bila rekonstruisana. Sve to je pratilo širenje velikog broja nezvaničnih informacija, koje su potom stvarale vrtlog dezinformacija na društvenim mrežama.
Slična situacija se dogodila i u Sarajevu. Izveštavanje je pratilo mnogo nezvaničnih i poluzvaničnih informacija, koje Tomić vidi kao posledicu institucionalnog odgovora na krizu. Taj odgovor opisuje kao „katastrofalan, amaterski i vrlo zatvoren – od bolnice do predstavnika izvršne vlasti koji su se skrivali od medija i javnosti“.
U najvećoj meri, mesto na kojem su se dezinformacije stvarale bile su društvene mreže. „Išlo se od toga da je vozač bio drogiran, da je dobio srčani udar, da je možda doživeo moždani udar… Ništa od toga na kraju nije bila istina“, objašnjava naš sagovornik.
U Srbiji je, nakon pada nadstrešnice, dezinformacije u medijima pratio i senzacionalizam. Tabloidi su vrlo brzo nakon nesreće počeli da objavljuju detalje o identitetima i privatnim životima poginulih, kao i o njihovim porodicama.
U slučaju Sarajeva, kako objašnjava Tomić, bilo je takozvanog „lešinarenja“, ali u znatno manjoj meri nego u slučaju Novog Sada.
„Srećom, mi nemamo tabloide po kojima je Srbija poznata, pa je i šteta nastala neprofesionalnim medijskim izveštavanjem dosta manja“.
Diskreditovanje protesta
Ubrzo nakon tragedije u Novom Sadu, počeli su i protesti širom Srbije koji su prerasli u široki studentski i građanski pokret. Od samog početka pratila ih je uvežbana tabloidna mašinerija koja je na svaki način pokušavala da ih diskredituje i ocrni.
U Bosni i Hercegovini deo uloge u pokušajima diskreditacije protesta preuzeli su internet botovi.
Deo njih koristi dobro poznatu strategiju u regionu – optuživanje susednih zemalja za orkestriranje unutrašnjih kriza. Tako su pojedini botovi tvrdili da proteste organizuje BIA i da demonstranti imaju podršku iz Beograda, jer je u pitanju „isti rukopis“.
Pored toga, naš sagovornik objašnjava da je jedna od uloga internet botova i diskreditovanje pojedinih učesnika protesta: „Anonimni profili u svojim objavama diskreditovali su određena lica za koja tvrde da su nasilnici, zavisnici i slično“.
Pored aktivnosti botova, Tomić ističe da i sama vlast pokušava da oblikuje narativ prema kojem je vozač jedini krivac za nesreću. U javnosti se naglašava da su izgrađene nove tramvajske pruge i nabavljen određeni broj novih vozila. Istovremeno, demonstranti se nazivaju botovima opozicione Stranke demokratske akcije i porodice Izetbegović.
Slične strategije viđane su i tokom prvih dana studentskih protesta u Srbiji, dok se pokret još nije jasno ogradio od opozicije. Pored toga, iako je javnost tražila istragu o korupciji u vrhu vlasti u Srbiji, najveće posledice su doživeli inženjeri i stručnjaci koji su radili na projektu rekonstrukcije. Time je fokus sa političke odgovornosti delimično prebačen na pojedince koji su učestvovali u projektu.
Specifičnost konteksta BiH
Govoreći o političkom kontekstu u Bosni i Hercegovini, Tomić podseća na složenu strukturu vlasti.
„Mi nemamo vrhovnog vođu niti prvog potpredsednika vlade. Imamo tri člana Predsedništva od kojih, spletom okolnosti, nijedan nije jedan od tri lidera etnonacionalnih grupa. Uz to, postoje dva entiteta, deset kantona i veliki broj političkih aktera“, objašnjava on.
Za razliku od Srbije, gde je centralizacija moći izraženija, u Bosni i Hercegovini je zbog složene političke strukture mnogo teže koncentrisati moć na jednom mestu.
Naš sagovornik dodaje da je jedini politički akter koji ima potpunu kontrolu nad nekim medijem Milorad Dodik u Republici Srpskoj, koji kontroliše javni servis RTRS. Ipak, navodi da su i oni u ovom slučaju izveštavali korektno.
Međutim, podseća na narativ koji je ista televizija gradila tokom protesta „Pravda za Davida“, koji su izbili nakon smrti mladića u Banjaluci 2018. godine. O celom slučaju detaljno je pisao Radio Slobodna Evropa.
Tomić se priseća da je ovaj medij tada banalizovao smrt mladića i označavao ga kao narkomana, dok je demonstrante karakterisao kao teroriste.
Upoređujući tadašnje izveštavanje sa trenutnim, zaključuje da se može videti „da su mediji slobodni sve dok njihovo izveštavanje ne ugrožava onoga ko ima stvarnu kontrolu nad tim medijima“.
Razvodnjavanje i promena fokusa
Iako je u Bosni i Hercegovini primetno slobodnije i profesionalnije medijsko izveštavanje nego u nekim drugim slučajevima u regionu, i dalje postoje pokušaji da se promeni fokus javnosti.
Tomić navodi da se u pojedinim medijima može primetiti razvodnjavanje cele priče i indirektno diskreditovanje protesta.
Kao primer navodi situaciju u kojoj medij napravi korektan prilog o protestima, nakon čega u emisiju dolazi ministar koji sat vremena ima prostor da govori bez ozbiljnog propitivanja. Istovremeno, u drugim medijima pojavljuju se informacije o sličnim nesrećama u Evropi, čime se stvara utisak da je reč o izolovanom incidentu, a ne o mogućem nemaru.
Zaključuje da medijski narativ koji prati tramvajsku tragediju u Sarajevu ima „dosta sličnosti sa Novim Sadom, ali se sve to radi suptilnije, podmuklije i možda čak opasnije“.
„Kada je neko otvoreno uključen u kampanje diskreditacije, to se lako vidi. Ali kada se to radi skriveno, publika može nesvesno da nasedne“, navodi Tomić.
Naslovna fotografija: Slađan Tomić
