U novogodišnjem specijalu osvrnuli smo se na sve ono što je Zoomer uredio kroz tri godine svog postojanja. Ko je pratio naš portal, ime Jelena Jaćimović – Jachim mu neće zvučati strano. Jachim je dizajnerka i ilustratorka koja u svojim radovima kritički pristupa i analizira ratne zločine na našim prostorima. Ilustracija je njen način za aktivizam. Sa Jelenom smo se prisetili kako je izgledao trogodišnji rad na Zoomer portalu, zašto joj je Srebrenica važna i šta je ono što mlade osobe koči u sticanju znanja o ovoj temi.
Koristite ilustraciju kao način kritike narativa o negiranju genocida i glorifikacije ratnih zločinaca zastupljenih na prostoru Srbije. Kada je ovaj vid izražavanja počeo da se koristi u političkom aktivizmu i koliko je danas zastupljen?
Ilustracija je moj nacin da obrađujem teme koje duboko pogađaju naše društvo. Bez obzira na to da li je društvo svesno toga da su temelji vrednosti na kojim bi trebalo da se zasniva duboko uzdrmani. Tako je, na primer, sa negiranjem genocida i suočavanja sa prošlošću – ali, i sa svim ugrožavanjima ljudskih prava i pokušavanja da se identiteti i oni koji_e su drugačiji_e od opšteprihvaćene `većine` negiraju i nad njima izvršava sistematsko nasilje. Meni je nekako uvek u svesti moj prvi susret sa aktivističkom umetnošću bio Led Art i Saša Marković Mikrob. Politički aktivizam je možda uži pojam od društveno angažovanog aktivizma – što je u suštini aktivizam sam po sebi. Nesebično davanje i nuđenje sopstvenih umeća, kakava god ona bila, s tolerancijom prema „drugačijem” i željom da se drugačije suštinski razume i brani. Tako bih ja objasnila mlađima od sebe. Kao jedinke društva naša je moralna obaveza da suživot nikome ne otežavamo, ali je posebno važno da pomažemo kad možemo i ističemo probleme kada ih uočimo da bi ih udruženo rešili – ništa ne možemo sami. Ja znam da nisam sama. To je ono sto me čini večitom optimistkinjom.
Pre tri godine ste otvorili ozložbu ilustracija “ArchiWar: Priče i sećanja o genocidu u Srebrenici“. Odakle je potekla ideja za rad na genocidu u Srebrenici, s obzirom na to da ste kada se on dogodio imali svega tri godine?
Krenula sam od sopstvenog preispitivanja, htela sam sama da naučim sve o čemu nisam mogla da čujem na časovima istorije u školi ili objektivno oko sebe za vreme mog umetničkog razvoja. Godinu dana pre dvadesetpetogodišnjice genocida mi se konstantno u glavi vrteo kratak video o priči Amre Begić Fazlić i njenom snu o pronalasku posmrtnih ostataka njenog oca. Iako se videi I intervjui koje sada definišemo oralnom istorijom poslednjih godina mnogostruko kreiraju radi suočavanja sa prošlošću kroz lične priče preživelih i priča o onima koji više nisu među nama, meni je Amrina priča bila neko polazište za kreiranje ovih radova. I sada, nakon što sam i sama izgubila oca, mogu samo delić te patnje da razumem malo bolje. Na nivou ljudskosti – morala sam da se suočim sa time da se tada desio genocid, da su se genocidi dešavali pre i da se,eto, i sada dešava. Volela bih da svaka nova generacija, makar bili i neki pojedinci_ke, nekako tu rečenicu „da se nikome i nikada ne ponovi” shvate iskonski i upotrebe kao alat pokretanja promena.
Odakle ste učili o ovim događajima? Mogu li roditelji i građani Srbije biti relevantan izvor informacija zbog svoje pristrasnosti prema događajima? Može li se to reći i za stanovnike Bosne i Hercegovine?
Učila sam i čitala iz materijala Fonda za humanitarno pravo, Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, knjiga, ličnih priča, pesama, filmova. A tako bi valjda trebalo da se uči o svemu – višeslojno prolaziti kulturološke, društvene, političke, socijalne, religijske, naučne i sve druge faktore. Ja nisam završila nikakvu društvenu nauku, ali sam od svojih roditelja naučila da se sve moze rzumeti iz više uglova – nikada ne treba bespogovorno prihvatati definicije i mišljenja ako ne razumemo suštinu. Mladi znaju koliko je teško naučiti napamet neke stvari jer tako nešto posle ne možemo da primenimo u životu. Onda kao da ne učimo – učenje sa razumevanjem, bilo da se radi o periodima školovanja ili samostalnog života jedne odrasle osobe, podrazumeva rušenje predrasuda, razumevanje i prihvatanje činjenica, ali i rad na sopstvenom razvitku. Mislim da vecina roditelja i staratelja_ki, odakle god da su, za svoju decu žele da žive u društvu gde su prihvaćeni_e i gde mogu nesmetano da se razvijaju.
Jeste li nekada posetili Srebrenicu?
Jesam. Više puta. I tamo imam prijatelje, kao i svuda gde sam bila. Išla sam dva puta i na Marš mira pešaka sa drugom Ramizom Berbićem i još prijatelja. I planiram da idem svake godine. Ali, bitno je da istaknem da Srebrenica meni znači mnogo – to je mesto u kome žive divni, raznoliki ljudi, priroda je predivna, tamo odrastaju deca i dalje. Tako da je meni Srebrenica vrlo draga. Isto je sa Sarajevom, Mostarom, Tuzlom… Biti negde podrazumeva stopiti se sa ljudima koji na tom mestu žive, oslušnuti okruženje, razumeti da svuda ima mnogo ličnih priča, da je svako mesto puno patnje i ljubavi, raznoliko i slično, nepoznato i poznato upravo zavisno od toga koliko smo otvoreni_e prema drugome_oj.
Na našem portalu imate preko stotinu ilustracija posvećenim različitim temama koje su važne za mlade. Kako mladi doživljavaju ovu vrstu izražavanja?
Nekad mislim kako su te teme važne i za starije. Važne su za sve. Ali, lepota mladosti je u tome što radoznalost i buntovnost imaju potencijal da prošire vidike. Možda neki moj crtež ume da bude iskrica koja nekoj mladoj osobi, pa makar bila i jedna po ilustraciji, otvori put ka nekom ličnom saznavanju i promenama na koje će uticati. Sve kreće od nas, jedinki društva, ali meni je važno da mladi znaju da je bunt i želja da se bude slobodan_a nešto što treba dopustiti sebi kao iskustvo i borbu na isti način kao i onima oko njih. A kako oni doživljavaju ovo što sam navela – volela bih ja da saznam od njih.
Vaše ilustracije na Zoomeru su bile posvećene ključnim temama u društvu koje su se dešavale od perioda osnivanja portala. Da li će biti organizovana izložba Vaših radova kojom bi se napravila hronologija našeg društva?
Nadam se da ću, nakon ovog nekog sivkastog perioda u mom životu, organizovati tu izložbu. Mala je to zbirka za hronologiju, ali je dovoljna za komemoraciju trenutaka. Volela bih da ne bude samo izložba koju ljudi posete i onda odu – smisliću nešto drugačije. Često te aktivističke radove doniram za prodaju u humanitarne svrhe, poklanjam ih i tako. Oni su moji, ali su i zajednički. Tako da bi ta izlozba bila trenutak za sve nas koji možda menja nešto sitno na bolje.
Šta je važno u prilagođavanju ilustracije tako da poruka bude jednaka i jasna i mlađoj publici koja o temi ratnih zločina ne zna mnogo, ali i starijim ljudima koji su svedočili događajima?
Bitno je što temeljnije istražiti neku temu koja nas pogađa ili koja nam je važna iz nekog drugog razloga. I onda je nekako moja praksa da ne reviktimizujem i ne izmaštavam tuđa iskustva o toj temi, već da se navodim ličnim pričama i društvenim kontekstom. Naravno, dese se greške ili se nekad možda osvrnem na nešto što bih sada uradila drugačije – ali, shvatim da je bitna namera u tom trenutku stvaranja i taj trud da se nešto što bolje razume da bi I drugi_e razumeli_e. Možda ovo nekome pomogne, a možda je ovakav naćin razmiljanja i proces stvaranja već poznat mnogima. To primećujem u tuđem stvaralaštvu i aktivizmu, pa mi je nekako drago jer svakako nisam ni posebna ni najpametnija. Čini me srećnom što ima dosta nas sličnih – čime god da se bavimo. To je ljudska konekcija.
Koliko su mladi zainteresovani za temu ratnih zločina i koliko znaju o tome?
To je pitanje za mlade, ali je odgovornost na nama starijima da damo sve od sebe da teške i kompleksne teme približimo i odgovorimo na pitanja koja postoje.
Šta je ono što je Vaša pouka koju ste izvukli iz rada u okviru ove tematike?
„Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio”.
To je odlomak iz Bašte sljezove boje Branka Ćopica. Nadam se da je to dovoljno da opiše moj sveukupan osećaj o životu i radu do sada, koji nije ni mlad, ni star – ali, postojim zbog drugih i za druge, te bih volela da svi imamo slobodu da se tako, makar malo, damo i razumemo. Možda ćemo zajedno doznati kakve je boje sljez i učiniti da se, stvarno, jednom nikome i nikada ne desi i ne ponovi.
Foto: Naslovna fotografija: Novi Magazin; Fotografije u tekstu: Jutjub – 24 Minuta sa Zoranom Kesićem (printscreen); Danas: Vladan Pavlović; Novi Magazin
