Nakon kratke pauze vraćamo se u redovni program Dnevnik jedna filmofilke i dobijte jun i jul u jednom. Moram da se pohvalim stigla sam do 43 filma tako da 100 filmova do kraja godine biće ispunjeno.
Terrifier, 2016, Damien Leone
Ovaj film je stekao veliku popularnost u Guts & Gore žanru. Iskreno, ne razumem zašto je toliko popularan, osim što je klovn postao meme. Prva polovina filma je bila zabavna, ali kada se iste stvari ponavljaju kroz ceo film bez dinamike, napetosti i neizvesnosti, brzo postane dosadno. Prva stvar koja mi smeta je to što film nema nikakvu logiku u vezi sa načinom na koji klovn bira svoje žrtve. Da je to nasumično, kao u filmu The Strangers (2008) gde je objašnjenje bilo savršeno jednostavno „Samo zato što ste bili kod kuće“, bilo bi zanimljivo. Međutim, ovaj klovn je jednostavno iritantan.
Druga stvar koja mi je smetala je nelogičnost lokacije. Radnja se ovija u zgradi koja spolja deluje mala, ali unutra je kao ogroman lavirint ili katakombe. Postalo mi je frustrirajuće jer nisam mogla da ispratim kude se kreću likovi i kako jedni mogu da uđu u zgradu a ovi drugi ne mogu. Izgleda kao da je krug oko Ade kraći od rute kojom su žrtve bežale od klovna u toj zgradi.
Volim da povremeno pogledam horor film čiji je fokus samo na plašenje i gadosti, ali ovaj film me ubio u pojam koliko je bio dosadan. Inače, obožavam B horor filmove jer imaju neki šarm koji mejnstrim horor filmovi nemaju. Jedinu stvar koju moram da pohvalim je kvalitet prostetike i praktičnih specijalnih efekata. Izvanredno je urađeno i vidi se da je uloženo dosta novca i vremena. Da su toliko truda uložili u priču koliko u prostetiku, ovaj film bi mi bio genijalan.
Ako vam se baš gleda Guts & Gore film preporučujem The Wizard of Gore (1970)
Good Bye, Lenin!, 2003, Wolfgang Becker
Obavezno gledaj! „Good Bye, Lenin!“ je u svojoj srži priča o ljubavi koju sin ima prema svojoj majci i o tome koliko je spreman da sve učini za nju. Radnja je smeštena u DDR neposredno pre pada Berlinskog zida. Alexova majka je uvažena članica komunističke partije. Ona doživi srčani udar kada ugleda svog sina na protestima protiv komunističkog režima i upada u komu. Dok je ona u komi, Berlinski zid pada, kapitalizam preuzima Istočnu Nemačku, a Alex se prilagođava novom životu. Kada se njegova majka probudi iz kome, lekari upozoravaju da bi stres mogao da izazove još jedan srčani udar. Alex je vraća kući i trudi se da stvori svet u kojem DDR još uvek postoji. On ide do krajnjih granica da zaštiti majku od istine, stvarajući najluđe laži kako bi je sačuvao od šoka koji bi mogao biti fatalan.
Zašto treba odgledati film? Prvo glumačka ekipa je izvanredna! Daniel Brühl u ulozi Alexa prenosi kompleksnost njegovog lika i duboku ljubav prema majci kroz snažnu i emotivnu izvedbu. Drugo, humor se koristi kako bi ublažio dramu u filmu, stvarajući savršenu ravnotežu zbog koje bih ja ovaj film stavila u kategoriju „Toplo oko srca“. Bilo da film ima srećan ili tužan kraj, ostaje ti taj topao osećaj u grudima. Poslednju stavku koju bih izdvojila jeste scenografija. Pred našim očima svedočimo kako se Istočna Nemačka menja, kako se stil oblačenja naglo menja u periodu kraćem od godinu dana. Film prikazuje prelaz iz socijalističkog u kapitalistički sistem, što značajno doprinosi vizuelnom pripovedačkom aspektu.
Film nas podseća koliko smo spremni da učinimo sve za ljude koji su nam bitni i koje volimo. Pokazuje kako ništa nije prepreka kada želimo da ih zaštitimo.
Druk (Another Round), 2020, Thomas Vinterberg
Premisa filma – četiri sredovečna prijatelja, koji su prosvetni radnici, odlučuju da testiraju teoriju koja sugeriše da održavanje konstantnog nivoa alkohola u krvi može poboljšati njihov život i povećati kreativnost. Teorija tvrdi da su ljudi rođeni sa 0.5 promila manje, pa odlučuju da stalno održavaju ovaj nivo alkohola u sistemu. Iako su inicijalno videli pozitivan uticaj alkohola, vremenom su počeli da povećavaju, samim tim počinje haos u njihovom svakodnevnom životu.
Film istražuje teme vezane za sredovečnu krizu, zavisnost i potrage za smislom života. Kao i prethodni film, komični elementi ublažavaju teške momente u filmu. Kako film odmiče dalje tako komični elementi nestaju i film postaje sve mračniji. Ova promena u tonu može se protumačiti kao prikaz uticaja alkohola i njegove potencijalne zavisnosti. Alkohol postaje sredstvo bega od stvarnosti, ne žele da se suoče sa svojim nezadovoljstvima i problemima. Sami sebi stvaraju iluziju da su na boljem putu, dok u stvarnosti samo pogoršavaju svoje probleme i štete drugima.
Ono što bih isto napomenula jeste da dobijamo uvid u „opijajuću kulturu“ Danske. Na početku filma, nismo odmah upoznati sa glavnim likovima, već nam pokazuju različite igre za opijanje koji srednjoškolci igraju. Film se završava prikazom pijanim srednjoškolcima, što dodatno ukazuje na to da je kultura opijana duboko ukorenjena u mlade Dance, što sugeriše potencijalne probleme sa zavisnošću.
Maxxxine, 2024, Ti West
Jako sam se radovala ovom filmu, „X“ me oduševio, a „Pearl“ mi se takođe svideo. Priča kao priča, predstavlja lep omaž krimi/horor žanru 80-ih godina. Obožavam scenografiju, kostime i muziku, film je 100% posvećen da se ispoštuje estetika tog perioda.
Ono što cenim kod Ti Westa je to što su filmovi povezani dovoljno da se upotpuni priča, ali nije potrebno prethodno poznavanje prethodnih filmova da biste uživali u svakom od njih pojedinačno. Kada je u pitanju ova triologija, „X“ i dalje ostaje na prvom mestu kao savršen omaž ekploatacijskom hororu kraj 70-ih i početak 80-ih.
„Pear“ je zanimljiv, Psycho ali iz ženskog ugla, doduše u jednom momentu mi je postao dosadan Primećujem da meni ne prijaju filmovi koji su nepotrebno razvučeni, što je u ovom slučaju, zbog čega mu dodeljujem poslednje mesto u triologiji.
„Maxxxine“ mi je odličan i stoga zauzima drugo mesto. Tok radnje nije usporen kao „Pearl“ a lik Maxine fenomenalno napisana. Ona je snažna žena koja se od malena bori za svoje želje i spremna je da uradi sve kako bi ostvarila život koji želi. Ne dozvoljava da je prepreke zaustave i fokusirana je na svoj cilj, iako se suočava sa pretnjama sa strane.
Asterix at the Olympic Games, 2008, Thomas Langmann, Frédéric Forestier
Obožavam Asterix i Obelix filmove. Iskreno mislim da ne možeš pogrešiti koji god film uzmeš da gledaš. Konkretno, ovaj film je bio na TV-u pred početka Olimpijskih igara i nisam ga ciljano birala. Pojavljuju se poznati sportisti na kraju filma, što mi je uvek zabavno, a radnja filma je simpatična i klasična Asterix i Obelix avantura. Nemam puno toga da kažem jer ovo je film koji kategorizujem „Taman za nedelju popodne posle ručka“.
Das Cabinet des Dr. Caligari, 1920, Robert Wiene
Nemački ekspresionizam, iako se nedovoljno govori o njemu u mejnstrimu, ima ogroman uticaj i danas. Generalno, obožavam neme filmove jer nisu vizuelno previše stimulativni („overstimulating“), što mi omogućava da lakše posvetim dva sata gledanju filma.
Film „Das Cabinet des Dr. Caligari“ nudi priču iz perspektive Francesa, koji opisuje kako ludi psihijatar manipuliše svojim pacijentom da izvrši ubistva. Atmosfera filma je izuzetno zastrašujuća, zahvaljujući muzici bez dijaloga, karakterističnoj šminki i kostimima iz toga perioda. Pojedini elementi poput gradskih pejzaža u neobičnim oblicima podsećaju me na grad iz „The Nightmare Before Christmas“.
Jedna interesantna karakteristika filma je ta što iako se scene ubistva ne prikazuju direktno, oseća se duboka uznemirenost. Osećaj napetosti proizilazi iz same ideje da senka prati svoju sledeću žrtvu, ostavljajući nas gledaoce u neizvesnosti o tome šta će se desiti. Najimpresivniji trenutak filma je njegov završetak, koji donosi iznenađujuće razrešenje priče. U trenutku gledanja, značajno sam potcenila pripovedačko umeće reditelja i dramaturga i zato me kraj iznenadio.
Look Back in Anger, 1959, Tony Richardson
Ovo je prva ekranizacija istoimene drame, a nakon dve nedelje i dalje nisam sigurna šta da mislim o ovom filmu. Sociološki gledano, film istražuje život isfrustriranog mladog čoveka iz radničke klase. Iako je stekao visoko obrazovanje u nadi da će napustiti svoju klasu, on ostaje na istom mestu i razočaran je svojim životom. Sav svoj bes usmerava prema svojoj ženi, koju u jednom trnutku obožava a u drugom mrzi. Mrzi je jer je iz više klase, otmena i obrazovana dama koja je izabrala njega i sad dele istu sudbinu. Njoj njihov život ne smeta toliko koliko on zamišlja da njoj smeta. Veliki deo filma su njegove uvrede i neprekidna kritika, želi da su svi nesrećni koliko i on, što postaje izuzetno naporno.
Film jeste kritika engleskog društva i život mladog čoveka ali taj nivo mizoginije, koliko god on realan bio za vreme u kom se odvija film, meni je samo bio previše intezivan. Kraj filma dodatno pojačava moju frustraciju, jer se na kraju pomiruje sa svojim malim svetom ispunjenim mržnjom, prihvatajući život kakav jeste. Ovo se može tumačiti kao čist fatalizam i pesimizam sa njegove strane. Volela bih da pogledam modernije filmske adaptacije drame radi komparacije i boljeg razumevanja kako su se interpretacije razvija tokom vremena.
Asterix i Kleopatra, 1968, Albert Uderzo, René Goscinny
Iznenadila sam se koliko je dosadan ovaj crtani, u odnosu na „Asterix i dvanaest podviga“ „Asterix i Kleopatra“ je veoma spor i nezanimljiv. Momenat koji je mene malo izbacio iz takta je rasističko prikazivanje crnaca u ovom crtaću. Likovi su predstavljeni kroz stereotipe koji su danas neprihvatljivi i uvredljivi. Ovakvi prikazi uključuju karikaturalne crte lice, preuveličane fizičke osobine, i često ih prikazuju kao manje inteligentne ili sposobne u odnosu na druge likove.
Ne gledam toliko često starije crtane filmove, pa me ovakvo prikazivanje drugih rasa iznenadilo jer nisam to očekivala. Ovi zastareli i uvredljivi prikazi bacaju senku na celokupno iskustvo gledanja filma. Pored rasističkih prikaza, ovaj crtani jednostavno nema isti humor i šarm kao „Dvanaest podviga“. Zato, ako želite da gledate crtani film o Asterixu i Obelixu, preskočite ovaj.
The People Under the Stairs, 1991, Wes Craven
Genijalnost Wes Cravena ne prestaje da me oduševljava. Najviše volim kod ovog filma što se većina odvija u jedno kući koja je kao lavirint. Sve ono što Terrifier nije uspeo, Wes Craven jeste.
Radnja filma – rasistička porodica je pokupovala sve stambene zgradu u getu kako bi iselili afro-američko stanovništvo. Iz tih razloga, naš glavi junak, dečak kojeg nazivaju Fool u pratnji Leroya, odlučuju da opljačkaju tu porodicu jer se veruje da poseduju zlatne novčiće, samim tim ne bi morali da se isele. Nakon što su upali u kuću počinje da se odvijaju strašne i neobične stvari.
Ono što najviše volim kod ovog filma je to što je smislen enterijer kuće -svi tajni prolazi i raspored prostorija. To mi je omogućilo da se potpuno unesem u film i da ispratim kako Fool pokušava da pobegne od lude porodice koja je spremna da ubije bilo koga ko se nađe u njihovoj kući.
Wes Craven je uspeo da stvori atmosferu napetosti i straha koristeći samo jedan glavni prostor. Kroz uznemirujuće antagoniste i skrivene prolaze, film nas vodi na putovanje kroz psihološki i fizički teror, čineći da se osećamo kao da smo i samo zarobljeni u toj kući. Film je pun društvene kritike, istovremeno pružajući nama uzbudljivu i jezivu priču.
Pulp Fiction, 1994, Quentin Tarantino
Ne volim ovaj film, mislim da je zbog prezasićenja „Pulp Fiction“ sadržaja na internu. Ima sve što ja volim u filmu – nelinearno pripovedanje, brzi i neobični dijalozi i odlična glumačka ekipa. Kad sam bila mlađa više puta sam pokušavala da gledam ovaj film ali uvek stanem na istom mestu i ne nastavim. Zato sam sad odlučila da pogledam od početka do kraja, jer sam pomislila da će mi se promeniti mišljenje.
U poređenju sa svim Tarantinovim filmovima, „Pulp Fiction“ i „Jackie Brown“ su mi na dnu liste, dok mi je omiljeni njegov film „The Hateful Eight“. Razlog zašto najviše volim taj film iz celog njegovog opusa je taj što se radnja dešava na jednom mestu. Po mom mišljenju, jako je teško napraviti zanimljiv i dinamičan film ako se sve na jednom mestu dešava, a „The Hateful Eight“ to savršeno postiže.
Uprkos tome što „Pulp Fiction“ ima sve karakteristike koje bih inače cenila, poput izvrsnog scenarija, dinamičnih dijaloga i vrhunske glume, jednostavno me nije osvojio. Smetalo mi pre, a i dalje mi smeta glamurizacija lika Mie Wallace. Njen lik je sekundaran u odnosu na Butch, koji mi se čini kao jedini potpuno razvijen lik u celom filmu.
Iako ne mogu tačno da konkretizujem šta mi se ne sviđa kod ovog filma, jedno od obeležja Tarantinovih filmova koje volim i koje se savršeno ogleda u ovom filmu, jeste da radnja vodi likove, a ne obrnuto. Nešto se desi i oni se ponašaju kao da ih „nevidljiva ruka“ gura, kao da su likovi u Sims igrici. Jedini lik u celoj priči koji se bori protiv te „nevidljive ruke“ je Jules, koji odlučuje da je vreme za penziju nakon što je izbegao sigurnu smrt- Zbog toga on najbolje prolazi u celom filmu.
