Bojan Krivokapić, slobodni umetnik iz Novog Sada, je 2023. godine objavio knjigu “Vila Fazanka” koja je zapala za oko književnih stručnjaka. Dobitnik je više književnih nagrada, kao što su Đura Đukanov, Edo Budiša, Lapis Histriae, Biber, Milutin Uskoković, Laza K. Lazarević, kao i nagrade Mak Dizdar za zbirku poezije
Ove godine je nominovan za NIN-ovu nagradu, a takođe i za Evropsku nagradu za književnost. Knjiga je trenutno na izborima za nagrade Štefica Cvek, Meša Selimović i Predrag Matvejević.
Trenutno su u pripremi promocije knjige širom Hrvatske i Slovenije.
Pored poslednjeg romana, Bojan je autor i dela:Trči Lilit, zapinju demoni (kratke priče, 2013), Žoharov let (poezija, 2014), Proleće se na put sprema (roman, 2017), Gnezdo dečaka (poezija, 2019).
Bojan je, pored prve nagrađene zbirke kratkih priča, dva puta bio u finalu Optimistovog konkursa za Najbolju kvir priču. Priče ćete uskoro moći da pročitate u sekciji Kvir priče.
U razgovoru sa Bojanom, saznajemo više o poslednjem romanu, kao i o tome kako je biti samostalni umetnik u Srbiji, i koju poruku Bojan šalje svima koji žele da se bave pisanjem.
Samostalni umetnik si, što mnogi u kapitalističkom svetu smatraju utopijskim životom. Kako se ti snalaziš u tome? Kakav je život umetnika u ovakvoj zemlji, gde smo upoznati da i nemate neku podršku Srbije?
Postajanje samostalnim umetnikom je bila moja odluka, i to jedna od boljih u životu.
Nekoliko puta sam pozivan u stalni radni odnos i svaki put sam na kraju davao otkaz, jer
nisam želeo da trpim nekad mrcvarenje, a nekad teror forme. Radio sam u nevladinom i u
privatnom sektoru. U tim godinama sam se naslušao svega i svačega, od „nepostojanja
hijerarhije“ i „požrtvovanosti zarad ostvarivanja cilja/realizacije projekta“, preko „zajedničkih
vrednosti“, bežanja u mi-formu (ljudi koji stalno govore u množini, na šta sam posebno
alergičan), pa sve do „tim bildinga“, „osnaživanja“, i sličnih budalaština. Sve mi je to bilo
iscrpljujuće. Nisam hteo da bacim godine života na te i slične, pogrešne, a često i vrlo
opasne postavke. Na svu sreću, vrlo brzo sam osvestio šta znači eksploatacija i kako je
povezana sa samoeksploatacijom. Pitanja odnosa prema radu i pitanja radnih odnosa
jedna su od najvažnijih za imanje zdravog i ispunjenog života.
Još kao gimnazijalac sam učestovao na raznim seminarima i obukama, opismenjavanjima
i osnaživanjima. Bilo je tu i demokratija i ljudskih prava, interkulturalnih i sličnih dijaloga,
identitetskih politika i sl. Opismenjen sam i osnažen za razne oblasti, ali ne i za to (kako)
da naplatim svoj rad. Dugo mi je trebalo da se rešim tog srama. I sad mi ponekad zatreperi
nešto iz taloga iskustva neplaćenog rada. Postajanje samostalnim umetnikom došlo mi je
kao korak dalje u uzimanju života u svoje ruke.
Kao piscu, taj mi je status doneo više vremena, što je dragoceno, i manje gnjavatora u
svakodnevici, što je takođe dragoceno. Naravno, doneo je i neizvesnost i izazov: kako se
nositi s turbulencijama. Kao neko ko se ne boji života, naučio sam da uživam u
blagostanju kad ono dođe, ali i da me trenutno nemanje ne sneveseli. Naučio sam i da je
novac sredstvo za ostvarivanje ciljeva, ali nikako cilj po sebi. I to deluje kao nešto
samorazumljivo, kao opšte mesto, ali ne bih rekao da većina živi na taj način. Ja kad imam
– živim za sve pare, a kad nemam – mnogi i ne primete da nemam.
U toj slobodi, s malom dozom neizvesnosti, iz godine u godinu se osećam sve bolje, a to
utiče i na moj odnos prema pisanju, i književnosti uopšte. Pišem sve rasterećenije, u
stvaralačkom procesu sve više uživam, a u kontaktu s publikom sve pršti.
Već si dobitnik brojnih nacionalnih i regionalnih nagrada za svoja prethodna dela.Tvoj poslednji roman, Vila Fazanka, bio je u užem krugu za Vitalovu i NIN-ovu nagradu. Takođe, bio je nominovan i za Evropsku nagradu za književnost. Kako se ovaj roman pronašao na toliko izbora? Šta misliš da je kod ovog romana privuklo pažnju? Da li si negde nazirao da će ova knjiga otići u takmičarskom smeru?
Nagrade su važne, i za knjigu i za autora. Svi koji kažu da nisu – lažu. Nagrade knjizi
daju vidljivost, vetar u leđa, da doleti do čitalaca, a autoru: novac i jednu vrstu potvrde da
to što radi ima smisla. A da se ne varamo, nekad su te potvrde iz vana važne.
Moj prvi rukopis, zbirka priča „Trči Lilit, zapinju demoni“ nagrađen je kao najbolji rukopis
mladog autora 2012. godine. To je značilo objavljivanje knjige – prvenca. I meni je to
značilo mnogo. I tu, kao i ostale nagrade, doživeo sam kao znake, možda čak i smernice:
da treba da nastavim da pišem.
Na pitanje kako se, odnosno zašto, roman „Vila Fazanka“ našao u nekoliko užih i najužih
izbora, odgovor ne mogu dati ja, već žiriji. Meni je svakako drago da je tako. Lepo je kad
knjiga dobija priznanja, kako čitalaca, tako i kritike.
Tvoj rad se prevodio na 7 jezika do sada. Da li ima naznaka da ćeš ovom knjigom povećati taj broj? Da li je tvoj poslednji roman već preveden na neki od drugih jezika? Ako da, kakvi su utisci stranih čitalaca ukoliko si ih dobio?
Prevodi su važni, jer književnom delu daju šansu za život u kontekstu različitom od onog
u kojem je nastalo. Moj prethodni roman, „Proleće se na put sprema“ je preveden na
nemački i slovenački jezik. U tim jezicima, odnosno sredinama, taj roman ima potpuno
različita čitanja i razumevanja. Meni je zanimljivo da pratim šta se tu događa i kako ta
knjiga, zapravo, prevodom postaje ipak neko drugo delo.
„Vila Fazanka“ još uvek nije prevedena, ali postoje konkretne naznake da će biti. Više o
tome ću reći kad do toga dođe.
Imao sam sreće da i zbirka priča „Trči Lilit, zapinju demoni“ bude prevedena na italijanski
jezik, kao i da pojedine priče koje su nastajale godinama kasnije, budu prevedene na:
mađarski, albanski, makedonski, slovenački, engleski…
Tvoja dela imaju uključena aktuelna aktivistička pitanja, od ejdžizma, preko kvira, do religijskih pitanja. Da li ti želiš da ih uključiš, baš sa tim ciljem, ili se ta pitanja sama nametnu? Koji je osnov za uključenje tih pitanja u tvoja tela?
Vi kažete „uključena“, a ja to ne bih tako nazvao. Političnost svih mojih dela, bila ona
prozna ili poetska, jasna je i ja od nje ne bežim. I uopšte, ideologija i politika se ne plašim,
ne bežim od njih, već ih preispitujem, kako u pisanju, tako i u drugim sferama života. Kad
sam bio mlađi i počinjao da pišem i objavljujem, mislio sam da je u književnom delu važno
naglasiti politička pitanja kojima se bavim. To je bio naivan mladalački impuls. Onda sam
vremenom počeo da sumnjam u tu postavku, u „naglašavanje“. Ako je književni tekst
dobar – tu nema šta da se naglašava. Ako nije dobar – džaba sva naglašavanja. Sad mi je
najvažnija umetnička dimenzija teksta, njegova muzika, simfonija reči i rečenica, bistra
misao, slike koje me obuzmu, asocijacije. I uvek, uvek prevashodno muzika koju čujem
unutar teksta. Shvatio sam da to sve ne umanjuje političnost dela, a i zašto bi. Teme koje
ste naveli su teme koje me zanimaju: starenje i starost, ljubav, magija. Život u svoj svojoj
punoći. Nije li to par exellence političko pitanje?
Da li bi imao nešto da poručiš ljudima koji žele da se bave pisanjem, i generalno umetnošću? Da li možeš da im ukažeš kuda da idu, na neke potencijalne greške koje si ti pravio jer nije imao ko da te posavetuje?
Na radionicama pisanja koje vodim, ljudima često ponavljam da u odnosu spram
književnosti nema muljanja i sličnih marifetluka. Nema laži, nema prevare. Jer to se u
književnostti vidi i ko postupa na taj način – književnost mu ne uzvraća ljubavlju. Ko je
spreman da ide do kraja, da rizikuje, da ide i glavom i srcem i stomakom, celovito, da piše
iz ljubavi prema ljudima i životu, da raspakuje i raščvorava, da bude lučonoša – njemu ili
njoj će književnost vratiti i više nego što može da zamisli.
