Zašto samo posmatramo?

Imao sam priliku da svedočim histeričnom plaču devojke u polupunoj noćnoj 26-ici, kroz Snapchat filter drugog, ne toliko uznemirenog saputnika. I bez obzira na efekte koje je menjao u potrazi za odgovarajućim načinom da iskoristi ovaj događaj zarad nekoliko lajkova, jasno sam mogao videti distancu između pojedinaca i ostatka sveta. Slično tome, video sam devojku koja krvari iz nosa na stanici, okružena ljudima koji ipak nisu hteli da zabadaju nos u tuđa posla. Možemo da komentarišemo društvo, ali pravo pitanje je, zašto ja nisam prišao?

O tome koje su moje dužnosti i obaveze kao potpunom strancu u datim okolnostima, razmišljao sam danima, inspirisan veoma primetnoj distinkciji. Kako da reagujem kada vidim beskućnika koji teško diše na klupi, kada vidim da je devojka na ulici uplašena jer je nepoznata osoba čudno gleda? Kada devojka sa masnicom ispod oka stoji oprezno pored svog „štićenika”, kada ne mogu da smirim devojku jer su joj zauvek uništene divne uspomene iz Petnice? Mogu da učim iz primera mase, da gledam svoja posla. Tada ne možeš da pogrešiš, osiguran time što ne preuzimaš nikakve odgovornosti. I smatrajući da sam dobra osoba, kao i većina ljudi oko mene, neću se zapitati da li ja na neki način ugrožavam nekoga i da li mogu nešto da učinim da se ljudi oko mene osećaju bezbednije.

Upravo u ovakvoj postavci stvari leži deo problema; nedostatak inicijative da se aktivno učestvuje u društvu. Naposletku, da je bitno, neko bi nam već skrenuo pažnju na to. Neko bi nas naučio kako da reagujemo, kako da se ponašamo, kako da zaštitimo i kako da tražimo pomoć. Osećaj bezbednosti je odgovor na strah od opasnosti, na nepriliku, ugroženost. Dakle, pre nego što odgovorimo na pitanje šta je bezbednost, moramo da se zapitamo šta nas to tačno ugrožava?

Ugroženost se ne ogleda samo na fizičkom nivou. Jako je teško otići kod profesora na konsultacije kada je on mizogin. Izuzetno je naporno izneti svoje mišljenje ako ti nije dozvoljeno obraćanje, samo na osnovu toga što si mlađi. Na kraju, lako je upasti u zamku misli da nisi dovoljno edukovan da pričaš na datu temu, iako niko ne pokazuje inicijativu da te nauči. Da ne pričamo o finansijskim prevarama, diskriminaciji, predrasudama i mikroagresiji. Bespotrebnim komentarima naših navika, izgleda, sasvim pristojnog, ali nekima nepojmivog ponašanja. Bez obzira što smo u datom trenutku bezbedni od fizičkih povreda, nismo na sigurnom.

Bio sam uplašen za svoj život kao i svako ko bi se našao na „pogrešnom” mestu u „pogrešno” vreme. Na primer, na Kalemegdanu u podne, ispred svoje zgrade uoči utakmice, u pabu na pivu sa prijateljima, u jednoj od najprometnijih ulica u Beogradu, vraćajući se sa posla. Ono što je čudno u ovoj izjavi jeste da zaista ne postoji „pravo”, niti „pogrešno” vreme ni mesto. Samo pogrešni ljudi, na koje su nas upozoravali, za koje su nam rekli da ih izbegavamo, ljudi koje nećemo izbeći nigde. Pijanac koji na sred bela dana maše pištoljem, stariji gospodin koji redom vređa sve putnike u troli, komšija koga stalno srećeš za koga si čula da je pedofil, bivši koji preti da će te ubiti. Ljudi koji su prihvaćeni kao takvi, sa kojima treba da učimo kako da postpupamo, i za koje se stalno pitamo, zašto ih neko ne skloni od ljudi koje ugrožavaju?
U datim okolnostima, ne postoji apsolutno sigurno ni bezbedno; samo sigurna mesta koja nam služe kao kućica dok ne dođemo od tačke A do tačke B.

Ko će da čuva ljude, ako ne drugi ljudi? Ko će da se bavi ovim problemima? Možemo se naći u neprilikama koje su izazvane ili ljudskim ili prirodnim faktorom, ali mi smo tu da reagujemo. Mi smo to da ukažemo na nepravilnosti, da pričamo glasno o tome i da poštujemo tuđe granice. Mi smo konstanta u svetu bez pravila, „gde ima mnogo ludaka”.

Bezbednost? Ne osećam se da je to zagarantovano i znam da delim mišljenje sa mnogima. Bezbednost je odgovornost koju prosto moramo da prihvatimo. Moramo biti tu jedni za druge, u pravom smislu te fraze. Opasnosti nikad neće biti iskorenjene i to je definitivno, ali možemo da utičemo na to.

Kako?

Umesto da pet momaka fizički napadne nekog ko je malo duže gledao u njihovom pravcu, mogu bezbedno otpratiti devojku koja se vraća kući sama. Umesto da snimamo devojku koja plače u autobusu, možemo snimiti džeparoša i javnosti skrenuti pažnju. Umesto da budemo ućutkivani jer smo suviše mladi, možemo biti pripremljeni za sve stvari za koje nismo spremni. Umesto indiferentosti možemo naučiti kako da prepoznamo, kako da reagujemo, kako da pomognemo, kako da zaštitimo.

Znate šta je mnogo opasnije od opasnosti? Ljudi koji ne preduzimaju ništa povodom nje, čak iako je u njihovoj neposrednoj blizini.

Photo: Screenshot

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Marko Obradović: Ljubav kao imidž, samo da se vidi

Muzika mu nije bila želja iz detinjstva, iako su početni koraci vodili ka samoj. Koji su mu ciljevi sada, kakvi su planovi...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još