Zašto je femicid zločin koji traje i dalje?

U poslednje dve decenije broj ubijenih žena u Srbiji prelazi 300, navodi se prema podacima organizacije Mreža Žene protiv nasilja.

Broj se na godišnjem nivou gotovo ni ne menja od 2000. godine istakla je jednom prilikom doskorašnja državna sekretarka MUP-a Biljana Popović Ivković.

Prema podacima Autonomnog ženskog centra, ove godine ubijena je 21 žena kao žrtva femicida.

Zvanična statistika o broju femicida u našoj zemlji  i dalje ne postoji.

Prošlo je 20 godina od početka novog milenijuma, a svima nam se čini da se ne pomeramo mnogo sa stereotipnog dna čija nam glavna parola govori da se o nasilju prema ženama ne govori.

“Neka, ćuti” i “Sramota je pred narodom” su rečenice koje predstavljaju generalni stav društva i veliku prepreku kada je javno pričanje o ovakvim temama u pitanju. One i mnoge druge koče naše društvo i ne daju mu prostora da napreduje, te ono u ovom pogledu decenijama stagnira.

Čuli smo da je “komšinica prećutala” pa joj je sad brak super. Nesvesno smo učili po modelu i prihvatili stav okoline: “Ovakvi porodični problemi se drže u kući.”

Ovakav sta predstavlja veliki problem i za samu državu, koja mora da se interesuje šta se dešava u četiri zida porodičnog doma u kom su nasilnik i žena koja to nasilje trpi.

Femicid je reč koja postoji u engleskom jeziku od 1801. ( predstavljala je termin koji označava “ubijanje žena”) a danas se, u užem smislu, može definisati kao ubistvo čiji je glavni motiv mržnja prema ženama ili nastojanje da se terorom zadrže u podređenom položaju u odnosu na muškarce. Veliki problem našeg društva je to što zvanični podaci o broju femicida u našoj zemlji ne postoje već to saznajemo iz medija i ženskih nevladnih organizacija.

Koliko je opasno što prećutno nastavljamo da se ponašamo na ovakav način, onaj način koji nasilnike ne prpeoznaje i ne kažnjava?

Koliko je zabrinjavajuće to što se više ne iznenađujemo kada svaki dan pročitamo tri vesti o nasilju prema ženama jer smo zbog užasnog načina na koji mediji izveštavaju već naviknuti na sve?

Koliko je teško shvatiti stav većine, koji borbu protiv nasilja prema ženama naziva “borbom sa vetrenjačama”?

Probaću da na jednom fenomenološkom primeru, objasnim greške koje država pravi, ali i način na koji se, svi zajedno, možemo boriti protiv istih.

„Zovem se Kamila Kanikoba i predstavljam državu Limu. Moje mere su: 2.202 slučaja ubistva žena prijavljena su u poslednjih devet godina u mojoj zemlji“

Ono što u ljudima potvrđuje stavove koji su spomenuti, jesu kontradiktornosti pojedinih zemalja koje kao da ni same ne znaju kakav stav žele da zauzmu. Kao primer, navela bih državu Peru čiji je Kongres, 2011. godine odobrio tekst zakona koji utvrđuje ubistvo žene, femicid, kao zločin i kažnjava se kaznom od 25 godina robije (pojam obrazlažu kao ubistvo supruge ili žene koja je živela, ili bila u sentimentalnoj vezi sa ubicom).  Međutim, problem i zločini prema ženama su se nastavili, protiv čega su se pobunile i takmičarke na izboru za Mis 2017. godine koje su jedna za drugom, izgovarale strašne statističke podatke o ubistvima i seksualnim zlostavljanjima žena. Vest kojom je Peru nastavio da nas šokira je upravo ona u kojoj saznajemo da je peruanski sud izrekao da žena koja je nosila crveni donji veš na zabavi ne može da bude silovana jer “nije bila sramežljiva i uzdržana, kako je tvrdila”, navodeći kao svoj argument odabir donjeg veša i oslobađajući optuženog. Ova odluka je izazvala negodovanje i haose u Peruu gde su žene, u znak protesta, izlazile na ulice vezujući upravo crveni donji veš oko nogu, kao simbol podrške ovoj ženi.

Izvor fotografije: indianexpress.com

-reči su kojima je jedna kandidatkinja, na iznenađenje prisutnih, započela izbor za mis Perua 2017. godine.

Ovi podaci su itekako uznemirujući posebno kada znamo da nepravda prema ženama, nije stvar koja je tipična za neko određeno podneblje: ona se ciklično ponavlja i nažalost je sveprisutna.

Naravno da je teško boriti protiv bilo kakvog nasilja, ali je bitka protiv femicida postaje utoliko složenija, onda kada shvatimo da njegovi simptomi sežu mnogo dalje nego što možemo da zamislimo. Suštinski uzroci leže u diskriminaciji žena, rodnoj stereotipizaciji i predrasudama kojima smo trovani praktično oduvek kao posledice patrijarhata.

Krucijalna stvar je zakonsko određivanje femicida kao posebnog krivičnog dela jer je reč o specifičnom ubistvu – ubiti nekoga zato što je žena. Ono što uznemiruje jeste činjenica da femicidu uglavnom prethode godine fizičkog ili verbalnog zlostavljanja, a sam trenutak kada se ubistvo dešava, najčešće je onaj kada žrtva konačno skupi hrabrosti da napusti nasilnika.

Kontakti za dobijanje pomoći i prijavu nasilja:

AUTONOMNI ŽENSKI CENTAR
0800/100-007; zene.savet@azc.org.rs, pravnapomoc@azc.org.rs

*na sajtu Autunomnog ženskog centra objavljena je baza besplatnih usluga za žene sa iskustvom nasilja i druge građanke i građane

VIKTIMOLOŠKO DRUŠTVO SRBIJE
065/548-6421 ; vdsrbija@gmail.com

ASTRA
011/785-0000 ; SOS@ASTRA.RS

ATINA
061/63-84-071 ; office@atina.org.rs

ROMSKI CENTAR DAJE
060/131-83-55 ; romadae@yahoo.com

Izvor naslovne fotografije: www.zazzle.com

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Marko Obradović: Ljubav kao imidž, samo da se vidi

Muzika mu nije bila želja iz detinjstva, iako su početni koraci vodili ka samoj. Koji su mu ciljevi sada, kakvi su planovi...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još