YANXovanje utorkom 10: ZA TEBE MAMO

Kada kažem 12 godina to zvuči mnogo i daleko. Posebno kada se setim gde sam sve bila, šta sam sve radila. A onda, nekako, kada se u ovom momentu okrenem oko sebe pomislim ono šta svi često pomisle – kad pre? Kao da je juče bilo, proletelo, a ta neka deca koja su se tada rodila već postaju tinejdžeri. Mada stalno pričam da ne gledamo po deci jer oni brzo rastu, razvijaju se, pa nama vreme još brže ide. Taj je utisak. A ono je isto. Samo se naš doživljaj menja. Ovo ću sve sada definitivno napisati naivnije. Jednostavno, iz ugla deteta.

Sećam se i tog, prvo 6. te 2010., a onda i 8. marta – poznatog svima kao dan žena. Iako cenim šta su žene učinile za sebe tada, te za sve nas danas, nikada nisam nešto obraćala pažnju na taj „praznik“. Možda jer je toliko komercijalizovan i mama mi je o njemu govorila kroz istorijske činjenice, a ne romantizovanu sliku koja se plasirala. Često bude izgovor za pažnju koja se ne daje u toku cele godine, nama ženama i bitnim temama. A opet, poštovala sam; i valja se obeležiti, i treba da postoji taj naš dan – dan žena. Mi smo žene super bića. Nisu sve žene majke, ali svaku je neka mama rodila. Da bude šta god ona hoće na ovom svetu. I respekt što su se za naša prava izborile.

E. Meni se taj dan pre 12 godina desio drugačije. Tog dana smo zvanično ispratili moju mamu iz fizičkog oblika. Sećam se ogromnog broja ljudi, dugih sati, snega, leda… I mene, nas najbliže, da ne shvatamo još suštinski šta se dešava. Svako ko je to prošao, zna. Onaj koji nije, daj Bože da uvidi što kasnije, i samo po neminovnom prirodnom toku života, jer svi stare i to je činjenica.
Imala sam (da kažem samo) 21 godinu, slušala priče onih koji su kao mala deca ostali bez jednog ili oba roditelja, a i priče onih koji svoje nisu ni upoznali. Nije važno da li je u pitanju usvajanje ili neki drugi scenario, jer ima onih koji su prave roditelje pronašli u baš tim sjajnim osobama koje su ih usvojile, odgajile, pružile ljubav i dom. A ima i onih koji nisu bili te sreće da dožive ni to.

Foto: privatna arhiva

Istraživala sam, guglala iskustva… Dok nisam, a posebno kasnije kada smo ispratili i tatu i sve bake i deke u nizu, prihvatila da ne mogu i neću sama kroz to. Te sam kroz razne terapeutske procese uobličila, sredila i smestila stvari na pravo mesto. Trebalo je vremena. Pre toga, plus uz moju prirodu i stečeni haos, samo je svako malo kuljalo i pucalo sve šta sam gurala pod tepih. Dok nije počelo toliko da preliva da nemam gde nego da prihvatim da je sasvim ok živeti sa tim, i sasvim ok biti besan i ljut što je vama život to doneo. Sve do tačke kada ubalansiramo roditelje u sebi, ionako smo fifti – fifti. I žive kroz nas, žive u nama. Dali su nam život da ga živimo. U radosti i ljubavi. Kao mala sam imala uverenje da, pošto su mi roditelji lekari, njima ne može ionako ništa tek tako da se desi jer oni su tu da pomažu ljudima, leče. Ali avaj. Sve nevine i dečije zablude život demantuje.

Od kada se rodimo, treba nam roditeljska ljubav, potreba da pripadamo tom bazičnom sistemu. Odnosno, tu nam je pripadanje prirodno. Treba nam obe figure – tata i mama, i tata je tata, ali… Treba nama naša mama. Ona nas nosi tih 9 meseci dok se razvijamo, donese na svet, doji. Dvoje nas je napravilo, ali znamo u čijem biću rastemo. Rode su slatka fora, ali aman. Sve kroz šta žene prođu i mentalno i fizički dok ne ugledaju to biće, a onda ga podižu dok ne stasa u ljuda, te bde i brinu dok god smo živi, ta neraskidiva veza, osećaj, instikt. Cmon, pa to imaju mame. Ta toplota, taj zagrljaj gde se, ma kako god da smo, uvek osećamo najbezbednije na svetu. Dakle, ma kakve rode. Majke su nesalomive aždaje kada su njihova deca u pitanju, i jače od toga.

Sećam se Beovizije 2009. godine u „Sava centru“. Prvi ogroman događaj za mene, iako sam od malih nogu bila po raznim, pa i velikim scenama, ovo je bio najveći zvanični sveže odrasli upliv u taj svet. Tu su bile probe, druženja. Niko sem meni bliskih ljudi nije imao pojma zašto ne ostajem da se družim, zašto šmugnjavam u svim pauzama. A ja sam non-stop trčala do bolnice da vidim da li je mamina operacija prošla bezbedno, da li će je smestiti u malu sobu sa TV-om da može da me gleda kada već ne može da bude tamo. I zahvalna sam svom drugu Feđi koji me je vozio tamo, za svu pomoć i podršku; čak nastupio sa mnom na sceni. Mama me je pratila u svemu, bodrila. I brata i mene, zaista. I oboje su nas podržavali, i mama i tata. I imam tu sreću da sam u ljubavi odrasla. Tata je, na moju sreću bio u „Sava centru“. Sećam se priče kada je moja divna prijateljica Ina prepoznala ćala u publici i pitala „jeste li Vi slučajno Saškin tata?“. A on joj je odgovorio „Ne. Ja sam vrlo namerno Saškin tata.“ Ah, ćale i šmek. Ali tata je i tata mog brata koji mi je najveći poklon na svetu od njih i da nemamo jedno drugo, i da nas nisu učili da smo tu jedan za drugog, ne znam šta bih. Posebno kada je to da imamo jedan drugog sticajem okolnosti postalo neminovno najintimniji, najbitniji stub.

Neke te već relativno davne 2006. bila sam na tada poznatom zrenjaninskom festivalu „Sun Flower“. Sećam se da mi se nešto desilo sa ogrlicom koja je išla uz kostim. Majka, k’o i svaka majka, prevrnula je celi Zrenjanin da mi nađe ogrlicu koja se slaže i imitira tu koja treba da bih ja bila mirnija da za koji sat nastupim bez brige. Dečije brige, jer imala sam 16 godina, ali opet prvi put na festivalu među odraslim i etabliranim kolegama. Momenat relativno razmaženog tinejdž zvrleta u panici, ali mama dođe i reši. Mada sva sreća i nismo bili razmaženi. Vrlo su nas puštali da budemo svoji i da padamo te ustajemo, jačamo. A sledeće godine se pojavila na istom festivalu, došla je da me podrži iako smo deku dan – dva pred festival ispratili, njenog tatu. Jer, bitan događaj deteta se ne propušta. Sebe je stavila na stranu jer nije znala kako je meni. Bila sam vezana za deku, te me je njena podrška uživo ojačala da izguram fest. A i na još festivala se pojavljivala iako u procesu lečenja, izgurala je sve probe i peripetije bez žalbe. Bila je prava mama koja je znala koliko podrška deci u svakom periodu znači. Često nam je bila i bad cop, ali sve za naše dobro. Radili su oboje najbolje kako su umeli. I svaka čast svim roditeljima ikada. Da napomenem, ništa manje nego ćale koji je za svoje rasejano dete stizao bus za ekskurziju na auto-putu. Jer, tatina ćera. Ali, to drugom prilikom.

Sa nekih 15-tak godina, sećam se scene kada je ušetala u sobu dok sam svirala klavir. Nešto sam petljala oko novih pesama. Ona je ćutke sela iza na trosed, zavalila se i slušala. I u jednom momentu rekla kako mi je ta pesma koju čuje („Dnevnik za tebe“, nikad još objavljena) fit za sve od 15 do 115 godina jer je poruka univerzalna. A ja sam mislila da je sranje. Dobro, nije bila toliko loša, uvek sam bila najstroža prema sebi. No njen komentar i podrška su mi dali vetar u leđa da tu pesmu oblikujem da zaista valja. Da bi bila dostojna njenog komentara, morala sam je uglazirati. Plus, ona me je naučila da sviram klavir i pre muzičke škole. Odnosno, kad sam bila mali kidou, uspela sam sama na sluh, a ona me je naučila nekom redu. Prstoredu, za početak, i osnovnim notama. A onda sam ja klinjo napisala flomasterom po klaviru imena nota, šta ju je naljutilo jer „kako mi je palo na pamet da žvrljam po klaviru“. Shvatila je da sam to pokupila iz vrtića jer smo na svakoj dirci imali zalepljen kolaž papir, razne simbole u boji, a nekad i nešto ispisano flomasterom preko kolaž papira. Šta je bejbi Aleksandra znala sem da to tako možda treba. Evo ga, dan danas se flomaster nije skroz skinuo. Mali bunt zvrle. Bar me pogled na to uvek vrati u baš ovu dogodovštinu. I šta će mama nego, hajde, nema veze. Ona je taj klavir dobila na poklon od deke kada je ona kretala u muzičku pa je bila vezana. No sve se svom detetu oprašta, posebno jer je klavir na kraju dana samo instrument, potrošna stvar.

Vremena su za nas koji smo bili dečica za vreme devedesetih bila zajebana. Svi znamo kroz šta smo prolazili. Kada je bilo bombardovanje ’99., čuvali su nas bake i deke sa kojima sam isto bila izuzetno bliska i doživljavala i njih kao roditelje. Bili smo češće sa njima jer su mama i tata bili na terenu. Mama kao dežurni lekar, a tata isto, ali na terenu u timu hitne pomoći. Kada se desio napad na Smederevo bili smo kod bake i deke, svi su spavali, ja sam bila u krevetu, ali budna. Mislila sam se gde su mi mama i tata. Onda sam kroz prozor ugledala bljesak mislivši da se tu do nas desio raketni napad. A bio je nadomak nas. Baka me je jedva smirila dok smo krenuli put skloništa i moja pitanja su bila samo da li su mama i tata okej. I Bogu hvala jesu bili. Tata doduše tamo na terenu ubrzo po hitnom pozivu. A drugi put se napad desio na moj rođendan, ali su oboje bili sa nama, uz nas. Ne bih o tome dalje, posebno uz sve šta se na svetu dešava, ne samo trenutno goruće, nego godinama i tamo o čemu mejnstrim mediji ne izveštavaju. A najviše u tim situacijama pate obični, mali a veliki ljudi. Posebno deca. I ne dao Bog nikome.

Najviše sam osetila da mi mama fali kroz sve dvadesete, jer sam odrastala i kao osoba, i kao žena. Pre toga je toliko bila uz mene u svim fazama da je jednom dala moju krv na analizu pod njenim imenom da me zaštiti za neke provere. Nije bilo ništa sporno, ali je meni bilo bitno. Samo je dovoljno bilo da joj kažem da ne želim da iko zna, objasnila svoje, jer nešto mi je bilo važno da bude tako. Nije ni trepnula na moj istrip, već smislila da mi da rezultate inkognito. Svi imaju te priče sa mamama i tatama, sigurna sam. Oni koji imaju tu sreću da ih imaju ili su ih imali. Sećam se koliko sam kao tinejdžer plakala jer sam bila zaljubiška u nekog ko me je povredio. Prišla je i rekla kako niko nije vredan mog plakanja, da to ne ide tako i da ne valja. Kao i da će nailaziti momci, ima vremena. Potpuno je u pravu. I dan danas u pravu. Čak i u njenim poslednjim danima kada nisam htela da je uznemiravam, uspela je na keca da izvali da nisam ok nekim davnim povodom. I opet, umesto ja nju, ona mene tešila da sve na kraju bude ok, sa sve mojim pretvaranjem da je sve kul. Nema šta, majke su nepogrešivi lokatori svega.

Kažu da je bila, da ne hvalim ja svoju mamu, hodajuće Sunce. Mnogo razumevanja i ljubavi za sve i svjat. Moguće da sam pored tog primera od nje nasledila i stekla tu podršku i optimizam. Sećam se scene kada smo se vraćali od bake. Bili su protesti u centru grada, u to vreme nažalost svako malo. I, naišli smo na scenu gde policija bije neke omladince. Moja mama se razdrala na policajca i rekla „sram vas bilo, bijete tu nedužnu decu koja protestuju za svoje bolje sutra“. Na šta je on odsečno rekao da gleda svoja posla i da se skloni, ili. Na to „ili“ moja mama je sklonila nas iza sebe, i rekla „izvini, šta ili?! Hajde onda udari mene ako je to razumno?!“ Možda prvi put da sam videla mamu javno (kasnije i jesam) da se iz onog mellow sunshine mood pretvori za tren oka u pravičnu hrabru zver. Tako da, vrlo je za pravdu, dostojanstvo i slično umela da postupi kad treba, kako treba. I ne samo da istupi uvek za ono šta je prava vrednost, već verujem opet i iz ugla jedne majke. Jer većina majki to ima.

Prečesto je ponavljala meni i bratu kada smo bili mali kako bi bilo značajno da znamo i ovo, i ono, i da se držimo zajedno kada njih ne bude više bilo. Svaki put bih odgovorila ok, ali da ne priča gluposti, jer šta će im se to pa desiti. Čeličimo se, to da, ali pobogu, biće i oni tu. Kad međutim. Za to sam dugo bila besna na nju posle. Kad je otišla. Mislivši nesvesno da je prizvala i ostavila nas „očeličene“. Važi. I to u 48. godini. Kada sada vidim svoje prijatelje tih godina, uviđam koliko je to rano i premlado. A onda sam shvatila ne samo da su uvek tu, da je uvek tu, da to osećam zaista, nego i da smo mi oni. Pola – pola. I, pesmu „Spavaj“ sam zapravo krenula da pišem njoj. A onda znajući da je tata znao ceo demo pesme, dopisala, prepravila i posvetila njemu. A onda mi je 2019. kada sam se osetila napokon jakom, a opet u fazama izgubljenom i usamljenom, došla i pesma „Da li čuješ moj glas“ i posvetila sam je oboma. Jer znam da čuje, čuju moj glas. Navikla sam kao mala da su na svim nastupima. Sanjala sam kao dete da će biti u prvim redovima na svakom koncertu, i u penzionerskim danima. A ovako su svuda i uvek tu, eto, u drugom obliku. I, to je ok.

Ne mogu se neke stvari ljudima objasniti, prepričati. Oni koji imaju to iskustvo shvataju. Znam da me je iz gomile nekih gluposti neka neobjašnjiva energija, snaga, zaštita i izvukla. Svakako, i kako bilo, nikad patetika, uvek radovanje životu i zahvalnost što su nam ga dali. Mnogi i za života ne dobiju tu roditeljsku ljubav i podršku. Ja jesam, mi jesmo. Zato sam morala jednu javno i glasno za tebe babo, da. Ali, i za tebe mamo. Mama. Moja mama. Hvala na svemu, uvek, ikada. Samo ljubav.

Ovo je za moju mamu, ženu. I za sve mame. Sve žene.

Foto: privatna arhiva

Tekst je zabranjeno preuzimati i koristiti – u celosti, kao i delove istog. Može se čitati samo na linku na kom se nalazi, na zoomer.rs sajtu u ovoj rubrici.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još