YANXovanje utorkom 09: VUCI, (NE) POTEGNI

Odakle početi, koju poruku poslati. Taman smo se razvedrili na razne teme, kao i činjenicu da pandemija ipak prolazi, kad ono… Medijske rafove pune vesti o ratu. I neću pisati o tome ni na koji način određeno; nit’ sam analitičar, nit’ pratim politiku, nit’ istoriju poznajem dovoljno da bih na tu temu olako. Jer, pipavo je.

Mnogi se zaleću upravo na pipave teme. Šerujemo, komentarišemo, (ne) podržavamo, i tako u krug. Juriš. A o mnogo čemu ne znamo. Ne znamo šta se bilo gde tačno zaista mrsi, šta se uistinu dešava, i zapravo odigrava. Vidimo ono šta vidimo, čujemo, pročitamo. Pa, kako ko. Nekoga nesvesno upeca i ponese suptilni algoritam, nekoga fejk njuz, nekome se amplificira ono šta je iznutra – u šta veruje, čime je ko zadojen. Drugi pak pažljivo biraju probrane činjenice. Ali zdravorazumskim bićima je samo jedno u skupu nepojmljivo – nasilje, nemogućnost funkcionisanja, život bez harmonije, mira, poštovanja, ljubavi u ovom stepenu razvoja. U današnje vreme, u 21.veku. Posebno empatama. Boli nas kada boli drugog, i ne želimo nikome nikakvo zlo. I ne dao Bog nikome krvave scenarije.

Ali onda se osvrnemo i, jebi ga. Kada su neke stvari u pitanju, očigledno ni ne vidimo koliko, na mnoge teme, nismo odmakli. Tu su razni potezi, genski otisci/ožiljci, manipulacije čiji rezultat bude mržnja. Ako mislimo da je to lako iskoreniti, živimo u bajkama. Da počnemo od toga da će uvek biti svega. Tako je to napravljeno. Ljudi smo, sa širokim spektrom svega. Apelujemo da pogledamo u sebe, pa oko sebe. Da menjamo, poboljšavamo, otvaramo te zaceljujemo rane, volimo. Očigledno nedovoljno ili na mnoge pogrešne načine. A onda ako smo zdrava ćelija, postoje na svetu mnogi tumori, čitavi uigrani prikriveni sistemi kojih na dnevnom nivou nismo svesni. Ne teorije zavere, nego mreže i mračni putevi koji svakako tamo negde opstaju, cirkulišu, funkcionišu. A i ko će ga znati. Mi smo tu mnogo male tačke sa dovoljim neznanjem i nemoći za mnogo šta. Bilo bi divota da je ideja Džona Lenona u pesmi „Imagine“ održiva, ali navijam da bar nekako dodirnemo nivo onoga šta je čovek rekao, odnosno „You may say I’m a dreamer, but I’m not the only one, I hope someday you’ll join us, and the world will be as one. Imagine no possessions, I wonder if you can, no need for greed or hunger, brotherhood of man“.

Vrlo je nezgodno reći bilo šta drugo sem da se prilagođavamo. Od kada je sveta, i kada na isti dođemo, prvo se prilagodimo na samostalno disanje, svetlost, nadražaje oko sebe. A onda po automatizmu postanemo deo cele mašinerije. Hičkok je davno rekao „da je televizija vratila zločin u porodicu, odakle je i potekao.“ Dakle, ako od kuće kreće sve, prvo smo mi sami svoj dom, a onda imamo ovaj, porodični. Tu nam je potreba za pripadanjem prirodna. A razna istorijsko – geografska premeštanja, premetanja, uplitanja doprinela su mnogo čemu šta živimo danas. Svakako i tome da danas ipak više nego ikad razumemo razlike u odnosu na prošlost. Kao i da ljudskost, nadam se, treba da guramo iznad svega. S tim što će uvek postojati oni čiji će i to biti paravani za ko zna šta. Sećam se detalja jedne od apsolutno omiljenih serija „Castle“ kada Kate Beckett (koju igra naša, sa ovih prostora, čuvena Stana Katić) uz prešarmantnog Rick Castle (kojeg igra neodoljivi Nathan Fillion) raskrinkava izuzetno visoko organizovanu mrežu koja ne mari da skloni sa puta sve koji na putu stoje. S obzirom na to da je serija prezabavna neću vam otkrivati ništa, ali ključni razlog i rasplet zašto Kejt jeste to šta je postala, kao i zašto to dobro radi osim što je dobro ljudsko biće sa integritetom i dostojanstvom, se prostire kroz sve sezone do samog kraja. Da ne bih otkrila, preporučujem onima koji nisu gledali, a oni koji jesu a jedna je od najgledanijih na svetu, biće sve jasno.

Ide nam za dva dana i zabavni muzički tv program, od ove godine pod nužno novim nazivom „Pesma za Evroviziju“. Gomila fanova širom sveta obožava Evroviziju generalno, te prate i domaće izbore zemalja. Tačno da je ove godine pod senkom trenutnih događaja u svetu, ali ovaj festival je poznat po širenju ljubavi, jednakosti među razlikama i promociji različitih kutura kroz pre svega muziku. Kod nas će biti tri dana zabavnog programa uživo, i čak 36 takmičara kroz dve polufinalne večeri, a onda i finala za one koji u isto prođu. Kao neko ko je to prolazio mnogo puta, pa i samu Evroviziju, mogu reći da je, iako pravljeno ljudima za uživanje, jedno sjajno iskustvo za mnoge koji se time bave plus neverovatno težak posao. Što nastupiti, što organizovati. Tako da, za koga kod da navijate, imajte u vidu da komentari ne idu dalje od vašeg ukusa, jer profesionalne ne možete znati ako se time ne bavite, ili čak i tada ukoliko niste imali iskustvo baš tog tipa. Da. Naravno da uvek postoji podtekst sumnjivosti svuda, jer znamo u kakvom smo trenutno sistemu, pa i godinama, na bilo koju temu. Ali  da vas podsetim da ti ljudi koji učestvuju rade nešto lepo, za sebe i za vas. Posebno je značajno za one neafirmisane. Dug je proces napraviti i uobličiti pesmu, onda je promovisati, a onda spremiti taj nastup od 3 minuta te nastupiti u udarnim terminima pod već stresom oko celog procesa, u interesu da ispadne dobro, kako ste zamislili. Eto, to sve pa puta 36. Apsolutno je najlakše slati negativne komentare iz svoje fotelje, i odmah reći da je sve „sranje“. Ne bih se zadržavala na detaljima koji bi vas interesovali iz drugog ugla, o tom – potom. Samo ću na ovaj način poslati podršku svima da uživaju i upijaju momenat, kao i da im to bude bitna tačka u karijerama koje su maraton. Jer ovo se desi i prođe, a ako ne uradite nešto sa tim dalje, ostaće na tom zabeleženom momentu. Da, to je momenat. Bitan jer je super prilika, ali momenat.

Poenta priče je, šta god se gde dešavalo u svetu, uvek će biti i ove i one strane svega, i uvek će biti nešto šta znamo i ne znamo. Ono šta možemo je da sebe sebi unapredimo, samim tim i drugima. Da damo primer pa onda one pored sebe pogurati da krenu od sebe, a oni će druge. I tako održavamo i nadam se širimo ono ka čemu težimo. Dakle, koliko je to moguće, ne pucamo hejt, jer lako obuzme; možda najčešće dok se natežemo da prepoznamo odakle nam to dolazi. Sve je ionako oduvek vuci – potegni, ali hajde da se trudimo da kad naiđe ono „vuci“, bude da brojimo do pet, udahnemo, razmislimo, pa da bude „NE potegni“. Snaga je da se ne potegne. Ili bar, ako baš mora – potegni, ali razumno, pametno i sa uvidom kako nešto izgleda iz tuđih cipela. Da vi nastupate na nekom bitnom događaju, sve i da ste već dovoljno čelični, ni vama ne bi bilo svejedno da vam stiže gomila nepotrebne, često neosnovane, brzoplete negative i ko zna kakvih zaključaka na adresu.

Let the games begin. Naravno, for fun. Jer, ne zaboravite, niko se tu zaista ne takmiči, već je to format koji je na taj način spakovan te prati protokol koncepta. Kao i da je mnogo šta u polju umetnosti teško porediti, posebno ako su drugi žanrovi. Mnogo je drugih sticaja okolnosti koje utiču na nazovimo prednost. Za bilo šta na svetu. Setite se da su više puta oni koji nisu pobeđivali na tamičenjima, ili pak nisu ni učesvovali, dostigli sjajne visine. Neki drugi, koji su „pobeđivali“ na papiru možda nisu iskoristili taj trenutak, ili se za njih nije razvio kako su zamislili. A neki su odlučili da to više ne žele. Sve opcije su sasvim ok. I ko drugi da razume najbolje ako ne onaj koji je i sam to nešto prošao. A ja jesam, vidim, znam o kapiram sve aspekte. I neću ostati u negativnom nikada, jer je bitno da razumem i znam zašto je neko nekad potegao drvlje, nečast i kamenje, na bilo koju temu. To nije na meni, i nije moje. Uvek ću izabrati sunčaniju stranu, i poželeti svima da izlaze iz mrakova i za svetlo se bore. Odnosno, ti vuci, ja ću se potruditi da ne potegnem. Zato, ONE LOVE, i podrška svima. Uvek nam treba svetlosti, posebno u ovo sve luđe vreme.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još