YANXovanje utorkom 07: ŽELIM LI ILI MISLIM DA ŽELIM

U pohod na snove! One snove koje smo kao deca imali, koji su svi delovali ostvarivo jer nismo znali ni šta je život. Bujala nam je dečija mašta, videli smo svaki detalj, videli sve vrhove sveta, bojili bojama za koje bi nam odrasli rekli da ne postoje, a opet nas hranili pričom da zaista možemo sve da ostvarimo, da postanemo šta god poželimo. I, velikim delom je istina. Ali…

 Šta sve deca žele kada su mala – u suštini da su voljena, radosna, prihvaćena; a onda od logičnih zanimanja koja vide oko sebe dok rastu do visina „leteću na tepihu“. Ako krenemo sa tim šta je na raspolaganju, kakve su nam predispozicije, a završimo sa onim da možemo baš sve u svojoj glavi iako uživo (bar trenutno) nije sve moguće, dolazi zaključak da zaista možete šta god zamislite. Jer u neko davno vreme ljudi su zamišljali da lete, a neko im je, i potpuno opravdano u datom trenutku, rekao da tako nešto ne postoji i ne može. Istina. Onda je neko izmislio avione i sada se na to i ne misli, to je svakodnevnica. Sačekaćemo još malo i one čuvene leteće automobile; mislim na one gde će biti difolt da posedujete svoj i neće biti rezevisano za prebogate. Isto tako verujem da će moći da se leti bez vozila – stavite ranac na leđa i odletite gde vi poželite. Onda i nešto super kul, i lakše od toga – teleportacija od kuće. Ja u Srbiji, ti u Australiji i dođem odmah. Čekaj, ok, nećemo tamo, trenutno su ljudi osetljivi, ali može na primer do bilo koje druge daleke zemlje. Putovanje kroz vreme? Zvuči najteže od ponuđenog, ali why not?

Svašta za šta je neko nekad mislio da je nemoguće je došlo. Ananas i mušmule bili su rezervisani samo za dvorove, plemiće, a sada ih svi jedu; iako su prezdrave mušmule neravedno zapostavljene danas, nekad su ih uzdizali u nebesa. To su tako ljudi radili, a mislim da je mušmulama svakako svejedno sve dok cvetaju i postoje (treba da učimo od mušmula). Evo i turističko putovanje na Mesec će uskoro, a kapiram, biće sasvim normalno skoknuti sa Zemlje na Mars, sa Marsa na Pluton, možda čak otići u drugi Univerzum u Multiverzumu. Osim ako ne nastavimo da ujebavamo matičnu planetu, onda ništa nama sa nastavkom razvoja svega ako planeta popizdi. Bog samo gleda kako se samouništavamo dok nam je sve dao da istražimo, a mi smo pohlepni, brzopleti, sebični. No, nadam se da ćemo da se urazumimo, donekle ujedinimo i idemo napred. Odnosno, hm. Samo napred i možemo, za sad. Mislim, apropo putovanja kroz vreme. Otkud mi pa znamo da li neko već putuje kroz vreme, a ako ne putuje možda su među nama oni koji su se vratili iz budućnosti. To teško da možemo da provalimo, ali ja u sve verujem. Ne što su filmovi dali sugestiju, već se kroz istoriju dokazalo da se ono za šta su nam govorili da je nemoguće ipak ostvarilo.

E, a šta je sa onim sasvim ličnim a u realnosti vidljivim, opipljivim i ostvarivim željama? Kada sanjamo visoke vrhove u karijeri, muža/ženu i decu, srećan dug brak, ili ma šta drugo šta bi neko hteo? Možda ipak, jednostavnost, ljubav, sreću i mir? E na to me vraća, doduše vrlo holivudizovan ali presladak i drag mi film Life or something like it. Za one koji nisu gledali, sledi mikro spojler. Mikro, jer ga ipak treba pogledati za ukupnu zabavu i rijaliti ček. U glavnim ulogama Angelina Jolie i Edward Burns; ona tumači lik žene koja je kao dete bila neshvaćena, nevoljena dovoljno, vrlo rano ostaje bez majke a onda ceo život posvećuje svojim snovima, pre svega rešena da sebi no najpre drugima dokaže da od „ružnog pačeta“ možete stići visoko i ono čuveno who’s laughing now. Naizgled vodi perfektan život. Radi ono šta voli, voditeljka koja napreduje brzo u karijeri, redovno vežba, izgleda fenomenalno, zdrava je, fina, kulturna, smerna i verena za jednog od najpopularnijih sportista. Neko bi rekao living a dream. Odlično. S tim što stvari nisu onakve kakvim se čine. Ne spolja, ma kako god to drugi videli, nego ono najbitnije – unutar nje same. Nesrećna je. I rolala bi ona tu istu „perfektnu“ traku da joj neki prorok sa ulice nije rekao da će umreti za nedelju dana pa počinje da se preispituje. Ne treba nam lampica te vrste da se preispitamo. Jeste da reagujemo u vanrednim okolnostima drugačije, ali čekaj.

Da li se i kada zapitamo šta je ono šta stvarno želimo? Dok koračamo ka ostavrenju snova ili kada dotle stignemo? Ili ako nam nešto upali neki alarm?

Za suštine nam nije mnogo potrebno. Neko mi je davno rekao „bolje da plačem u poršeu nego na ulici“. Hm, what? Jedino šta je razlika je ako znate da posedujete toliko materijalnog pa ste bezbedni, udomljeni, siti, napojeni i te osnovne egzistencijalne brige nemate. U tom smislu jeste lakše. Ali to materijalno može da „ode“, a sve i da vam ostane, ako ste iz bilo kog razloga nesrećni, neće piti vodu. I ne, nije tačno da je srećniji onaj ko je na ulici „jer mu je malo potrebno da bude srećan i zahvalan je uvek i na kori hleba“. Retko. Naravno da bi bio bezbrižniji da su mu osnovne stvari pokrivene i zato jeste zahvalan ako jede i pregura noć. Ta, niko ne može biti bistar kada je gladan i žedan. Ali ljudi ne kapiraju da je neko na ulici jer je nesrećan, traumatizovan, i svaka vrsta odgovornosti mu je strana. Onda ljudi ni ne vide izlaz, nemaju želju ni za čim i prihvataju opciju životarenja. Lako je onome kome su te stvari lake reći „ustani, radi, ne budi žrtva, i otvoriće ti se sve opcije sveta“. Bitno je da shvatimo i razumemo da onome ko ne vidi svetlo, ma gde bio i na koju god temu, prvo treba da pružimo ruku da nađe prekidač za svetlo. Kako da ga upali kad ne vidi u mraku…

Gledala sam dokumentarac jednog od omiljenih mi doktora Gabor Mate koji se zove „The wisdom of trauma“. To preporučujem svakako. Onima koji rade na sebi i imaju uvid u dubinsko stanje stvari mnogo toga biće poznato, ali onima koji ne gledaju mnogo izvan nekih kutija otvoriće oči za mnogo šta. Videćete da i oni koji su potekli iz bogatih porodica skliznu u ko zna šta i završe na ulici. Iako im to materijalno bogatstvo nije uskraćeno, suštine jesu. Ljubav, brižnost, prihvatanje. Svi imamo prvu potrebu da pripadamo, da smo voljeni, da smo autentični i svoji bez skrivanja, pretvaranja da bi nas prihvatili. Što (bitnije) oni oko nas, što društvo.

Isti drajv za uspehom mogu imati i onaj koji počinje „od nule“ i onaj koji već ima svašta ali grabi i množi. Startna pozicija im nije ista, različita je prednost, no ne znači da ga ovaj drugi neće prestići. Da li materijalno, da li duhovno, kako god. Ništa nikad ne znači. Do nas je, kao i do sticaja okonosti. Ne, ne verujem kada govore da je do nas samih i ako ne odustanemo – kliknuće, a izostave sticaj okolnosti. Jer se ljudi zamrse u „evo radim godinama, evo radim kako treba, a ne dešava se“. A onda im nastave priču da možda neka vrata nisu za njih, otvoriće se druga, i da treba vremena. Dakle odmah im recite, do vas je – ali u pravo vreme za vas, na pravom mestu, prava stvar. Kad krene, vidite da je jednostavno, ali zapravo je kompleksnije od univerzalnih kratkih poruka. Svakom svoja duša, um, telo, okolnosti. Odnosno – hoće nam svima sve, ali gde, kad, i da li je uopšte odustajanje ako priznamo sebi da nam više nije bitno to šta smo utuvili da jeste? Ne jer smo se umorili na tom putu, nego shvatimo da želimo nešto drugo. Bitno je priznati sebi šta sada i ovde zaista želite. U redu je da žudite za snovima deteta u sebi. Ali, odrastamo, i treba da budemo spremni da prepoznamo i kažemo – ok, to ipak ne želim više. A ako bilo šta iz dubine duše želite – stizaćete gde god, kad god. A ako su razlozi koje sada otkrijete druge prirode – da biste sebi ili nekome dokazali nešto, da bi vas prihvatili, da dobijete fiktivnu mrvu ljubavi, da biste ne znam ni ja šta (ima mnogo razloga)… Onda, fuck it. Ne moramo ništa nikome da dokazujemo, i ni zbog koga da izdajemo sebe. Naš život, naša stvar. Roditelji se ne slažu, radije bi voleli da ste po nekom njima očekivanom ps-u, batalite. Okolina misli ili priča ovo ili ono, batalite. Dovoljno govori što imaju vremena da se bave nečijim životima pored svog. Ako iz osećaja usamljenosti slepo jurite partnere, ljubav, sklad, vrlo verovatno da će izmicati jer je iz pogrešnog izvora. Treba da otkrijemo i znamo šta je šta, a ne mešamo i ne menjamo jedno za drugo. Dok u sebi ne rešite igricu da treba da ste sami sebi dovoljni, da sebe volite, poštujete, ostalo, ostali i bilo koji skup koječega neće biti dovoljni. Bili to ulica, šuma, porše, zamak, ma šta god. Ništa i niko spolja vam ne garantuju ljubav, radost i mir.

Da li menjamo teze ili zaista idemo ka onome šta duboko u sebi iskreno želimo? Da li mislimo da smo srećni i vrtimo u krug neki „savršen“ patern ili ne živimo život kako osećamo da treba? Često se zapitam to. Posebno u poslu kojim se bavim. Jer se ljudi zaleću da „neko nije uspeo“ ako se povuče iz javnog života ili počne da se bavi nečim drugim. E pa, znate šta: nije lako živeti pred očima ljudi, iako je to nečiji izbor. Bilo bi lakše da znaju ljude po onome čime se bave, a kada ih vide bilo gde uživo van posla nemaju pojma ko su. Ali, ne ide uz opis delatnosti. Zato mi je hrabro ako neko ne želi više da bude pred očima javnosti, ako je neko iskren prema sebi da želi nešto drugo, ako shvata da nije srećan. Odnosno, bilo koji potez koji je za vaše dobro, vašu radost i mir mi je hrabar. Povlačenje iz javnog posla može, baš naprotiv, značiti da ste uspešni. Odličan primer je kada vi vidite glumce u serijama, pevače na binama, a ne vidite one koji stoje iza njih, koji za vas prave sve to i vode ceo posao. Je li sad jasnije da nema veze vide li se ili ne? A mogu i potpuno izaći iz industrije zabave. Da npr. uzgajaju čaj.

Definišite uspeh. Šta je vama, a ne drugima. Biti u prirodi, daleko od gradske vreve, gajiti biljke i životinje – fajn. Biti na bilbordima, emisijama, puniti hale – fajn. Raditi u supermarketu, družiti se sa prijateljima, cirkati pivo, gledati utakmicu – fajn. Raditi u sjajnoj privatnoj firmi ili u državnom preduzeću – fajn. Izroditi decu i u ljubavi ih odgajati sa partnerom – fajn. Nemati decu i voditi život u skladu sa svojim izborima, možda putovati svetom – fajn. Imate zilion opcija i sve su mix and match, i obično ide više njih. Ali po vama. Uspeh je ako vam je na radost, šta god radili.

Ne upadajte u one glasno-motivacione zamke „da ustanete, nešto uradite od svog života i istrčite iz komfor zone, jer inače ostajete tu gde jeste“ (pa ljudi pomisle da su luzeri ako se ne znoje svakoga dana). Da, rast se dešava kada napravimo korak, istupimo napolje iz poznatog, naučenog, bezbednog, uljuljkanog. Ali, svakom svoj prvi korak, želja, cilj i momenat. Ne treba trubiti kako se neko izgovara, a može. Ne znate ni koje težine sa sobom nosi, a ni šta je razlog zašto je neko to i tu gde jeste. Možda taj neko neki iskorak ne želi. Možda je baš ono što se vama ili nekom čini kao zona komfora, ono gde vam/im je iskonski lepo. I ne treba vam/im više od toga, ako su tu ljubav, radost, mir. Nije takmičenje. Ali jeste maraton, pa svakom svoji punktovi. A ako budete želeli više od toga gde ste sada, ma znate da sve možete. Nema granica, zaista. Ako dušom želite, stići ćete gde god. A ako odlučite, hoćete i krenete, onda sigurno. Chill… Samo budite sa sobom načisto: želim li ili mislim da želim?

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Marko Obradović: Ljubav kao imidž, samo da se vidi

Muzika mu nije bila želja iz detinjstva, iako su početni koraci vodili ka samoj. Koji su mu ciljevi sada, kakvi su planovi...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još