YANXovanje utorkom 03: TRUMAN RIJALITI ČEK

Krenula ja da pišem o tamo nečemu. Sakupim u glavi inspiraciju, napravim nacrte, skupim delove u sliku. Odložim to. E, sad, retko gledam televizijski program. Ako i koristim tv, to je za serije, muziku i filmove, ili jednostavno služi kao monitor. Preletim preko nekoliko kanala te vrste i vidim da će da prikazuju film koji sam volela kada sam bila klinka – The Truman show. Sećam se delova veoma dobro, posebno kraja, kada pronalazi izlaz. I odlučim da promenim temu. Jer, o ovome mislim često, i bitno je; za današnje vreme posebno.

Film je zvanično izašao 1998., imala sam 10 godina. Poslednja verzija Juge, i godina pre bombardovanja. Čemu smo pa imali pristup osim stalnih nemira ove ili one vrste. Valjda smo mi klinci zato nalazili utehu u imaginarijumu. Ne znam da li sam film pogledala baš te godine kada je izašao, ili (verovatno) kasnije, ali posle gledanja sam imala osećaj da me neko posmatra. Nedavno sam čitala članke na temu filma, gledala neke videe, i statistika kaže da je većina ljudi u to vreme, pa i kasnije, utripovala isto. Neka stručna lica kažu da nam je to bilo upozorenje za budućnost. Čuveni sjajni reditelj Peter Weir je i želeo da skrene pažnju na kontrolu života od strane medija ovom fantastičnom satirom. Naravno, onih medija koji su u to vreme postojali. Ironija, čovek je australijanac, šta ne želim ni da pipnem, kamoli zalazim u činjenicu jer je apsolutno nebitna, posebno što je i sam istakao tada da je protiv kontrole, protiv ukidanja slobode, šta više u jednom intervjuu je rekao kako su nam (već tada) uveli kamere svuda, pa i u gradski prevoz zbog, kako reče, očiglednih razloga – bezbednosti, zaštite od kriminala, ali mu je svejedno i to osećaj „Velikog brata“.

Volela bih da vidim drugi deo filma gde bismo videli kako se snašao u realnom životu, mada se bojim da to donekle znamo. Prvo bi prošao kroz razne traumice i boravio na psihoterapiji dok se ne usinkuje sa svime. Ne smem ni da zamislim kako bi bilo da izađete kao zrela osoba iz ustaljenog balona u kom ste rasli, za koji jedino znate.

A, gde smo sad? Tu smo. Za mnogo šta almost there.

Sami prepuštamo informacije, snimamo delove svojih života dobrovoljno pod izgovorom da to pravi posao, jer jedan od najstarijih ljudskih poriva je novo-ustanovljeno voajerisanje – posmatranje svega, ne samo „spornog“. Milioni stvaraju sadržaje koji im donose pratioce (koliko mi ta reč zvuči scary u tom smislu), a onda postaju infuenseri – oni koje ljudi prate i stiču uticaj. Shvatamo li patern? Mnogi, nadam se, da. Opet, odličan izgovor su posao i kontakt sa publikom, plasman onoga šta neko radi. Jbg, dve strane svega.

Toliko smo se razvili, sve je svima dostupno, a toliko je cenzure, preusmeravanja, laži. Čekaj, svima sve dostupno? Neko na svetu nema osnovne stvari za život; vodu, hranu, struju. Još zajebanije je što imamo sve uslove da to promenimo; da niko ne treba da razmišlja hoće li piti vodu, jesti prikladnu hranu i imati bar neki krov nad glavom. Jeste onaj hipić u meni, ali, nismo li sve te koncepte mi osmislili te da možemo i da obrnemo igricu? Baš mi ne ide taj disbalans da smo neki tamo toliko sebični. I posle, nije Orvel, nije Truman, nije Big bro. Mhm.

Koncept igrice „Sims“. Ko se seća toga? Ah. Trošila sam sve slobodno vreme kao školarac na taj gejm nekad. Virtuelni život. Pa gradiš, kupuješ, smišljaš, usmeravaš im živote, igraš se kao Christof (lik u filmu, kreator i reditelj Truman šou-a briljantno odigran od strane Ed Harisa). Imam osećaj da svi imamo osećaj da neko tamo igra Sims i pre postojanja Sims-a. Ne mislim na teorije zavere, jer Bože moj, to je odmah prvo svima na spisku; nađite drugi prvi pik, it’s getting old. Opet – da, jeste; svega ima svuda, ali nije kao da neko samo gleda da nas sve zajebe u svemu uvek. Mislim više na ono suptilnije kao prve reči lika Marlona (Trumanovog najboljeg druga) – U ovom šou programu je sve istinito, sve je realno, ništa nije fejk. Ništa šta vidite nije namešteno, samo je eto malo kontrolisano.

Ma čekaj bro. Šta? Ha-ha-ha… Eto, malo. Da…

Da li ćete još da se ložite da svi programi koje gledate – rijalitiji, talk show, pevačka takmičenja (i šta ti ja znam koji sve još formati) nisu, eto malo, usmerena, pogurana, kontrolisana, da ne kažem nameštena igrica? Da. Ne kažem „nameštena“ jer ne može niko to da vam potpiše. Ali sve ostalo mu dođe manje-više to eto, malo – za rejtinge, za kintu, za „probili smo plafon kako smo pokidali, duvajte ga konkurencijo“. Onda ljudi raspravljaju o favoritima, ne mogu da veruju zašto ovo ovako, ono onako, pa se posvađaju, pa leleee, hleba i igara uzme maha. Kao reklame i uopšte marketing, subliminalne poruke DA bi pogurale šta imaju da nam kažu, ostvarile šta su naumile. Ali, NE. Ne padaju svi na to. Ne dao Bog da se neko usprotivi; začas se samelje, preusmeri, ili može da bude šizofren i pošalje na Fidži kao Silvija, lik devojke u koju se Truman zaljubio, koja je probala da mu nekako objasni o čemu se zapravo radi, jer ipak je i on čovek. A onda, naravno biva izbačena iz projekta, iz programa, iz svega. Ukinuta. Bože Silvija, Truman je jedino dete bez roditelja koje je usvojila korporacija koja od njegovog života pravi keš. Molim, đe ćeš, ćao zdravo, delete, deportacija iz drimlenda. K(r)variš nam koncept.

Žao mi je što genijalni Jim Carrey nije dobio Oskara, ako ne za tu, bar za neku drugu sjajnu ulogu, a ’ladno nije nikada do sada bio čak ni novinovan. Možda jer je našao exit? Možda ne pije kafu sa ovima sa Akademije, ofc filmske. Reći će ljudi svašta, pomisliti nepravedno. Ili, tek mu sledi. Ili, otkud pa mi gledaočići znamo šta se gde kuva, servira. Znaju oni bolje od nas zašto nije. Znamo li mi gde je i šta izlaz više, i iz čega, koga?

A juče je sticajem okolnosti bio jubilarni 60. rođendan sjajnog nam Džima! Neka ti je srećan, i da si nam živ i zdrav još dugi niz godina, i da osvojiš tu prestižnu nagradu da te ne smara niko više. Prvo da se udostoje da te bar nominuju, naravno. A i da ne osvojiš, šta ima veze. To je samo tačka na mapi u karijeri jedne takve gromade; može da važi, kao što vidimo – ne mora. Za sve koji misle da je nešto, a možda nije tako bitno. Evo ja malečka mrva pa nisam na Evroviziju još otišla solo; nije da nisam probala fino. I zar je toliko bitna neka tačka kad je važnije ukupno trajanje, stvaranje, radost. Tolika imena kod nas i u svetu bez ove ili one prilike pa im ne fali ništa. Evo, šta znam, ne pijem kafu. Možda to. Ali jeb’o sve to. Odmah će neko formirati neku formu o tome, da ne kažem mišljenje, ili sesti u vagon uvreženog. Bitno da znamo da su karijere maraton sa raznim punktovima. A prime-time je, prime-time. I ima raznih, i sve je to lepo, ali hej… Šta je sve lepo na ovom svetu a mi ni ne znamo, jer mnogo toga se ne prikaže. To je sve igra raznih sticaja okolnosti ko, kako, zašto i kada dospe do šire publike.

Nego. Jedno bi trebalo da je bitno. Da se odvoje nužne kontrole od onih koje su Big bro. Sloboda je nešto najdragocenije. Da nužna kontrola skloni loša ponašanja u slobodi da ne ode sloboda preslobodno. Ipak nas ima mnogo, ko zna šta bi bilo da nema organizacije. To je fajn. Ali bar da nas ne izazove da sedamo u čamac, preispitujemo, a onda i pronalazimo zid studija iz kog nam se život emituje. Svima nam je The Truman show doživotno aktuelan za rijaliti ček.
Nismo mi u balonu od studija, nismo 24/7 on air, ali evo meni lično je naporan taj sparing s algoritmom. Nužan stalni spotlight, jurnjava za pošto-poto wow efektima, biti tajnovit kao highlight ili na izvol’te. Sve dotle da ubiješ čoveka jer kako reče gore navedeni lik iz filma, reditelj Christof – puštaj mu i vetar, i grmljavinu, i talase, rođen je u živom prenosu pred milionima, pa može i umreti.
Nemojmo se, Christofe, igrati Boga. Niko nigde.

Gledajte film, ko nekako do sad nije još. I tagujte se. Ja sam Silvija. Pa makar.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Korona je stigla u Severnu Koreju – ili je groznica?

Otkako se virus proširio iz Vuhana u Kini, skoro sve zemlje sveta imale su kontakt sa kovidom. Virus je stigao čak i...

Medijski stručnjaci i NVO osudili izveštavanje o majmunskim boginjama

Grupa organizacija i medija objavila je saopštenje u kojem se osuđuje neprofesionalno izveštavanje medija o širenju majmunskih boginja i dovođenja u vezu...

Gol protiv stigme: Milica Pavlović i fudbalerke sa Daunovim sindromom

U sportskoj dvorani kampusa Univerziteta u Banjaluci odigrana je utakmica „fudbalom protiv stigme" u kojoj su fudbalsko umeće pokazale devojke sa Daunovim...

YANXovanje utorkom 18: KOLARIĆU PANIĆU

Kako mi sami sebe znamo da ujebemo i zapletemo, to niko ne ume. I to je apsolutna činjenica. Da, mi sami sebe....

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još