YANXovanje utorkom 02: FLIPNUĆE OLTUGEDR

Razmišljah se danima. Da li se osvrnuti na aktuelne vesti, teme? S obzirom na to da ih ima jedva prebrojiv broj kada nisu praznici, a tek kada jesu, kako se i zašto osvrtati na baš jednu od, neke od? Ili od svega po malo, kao degustacija „kod babe na ručku“ kada spremi 15 jela, tek da kažemo da smo klopali da se ne naljuti, a svi znamo da ne treba ljutiti bake kada je klopa u pitanju. Svakako, u današnje vreme teško varimo i ono malo šta, hteli ili ne, unesemo u sebe. Da, bilo kog tipa.

Koncerti i nastupi, napolju ili u zatvorenom, zimovanja, zezanja, u zemlji, po regionu, svetu. Naš najbolji sportista i salve svakomišljenika bez čekanja validnih oficijalnih objava pa pobeda činjenica i dostojanstva, vakcine ili ne, ove ili one mere u toku pandemije, nestale osobe, nasilje nad ljudima i životinjama u ovom i onom obliku, petarde, vatrometi, čak veoma festive ekološko paljenje guma (wtf) i to na najveći pravoslavni praznik koji je predviđen da je u radosti za porodicu, ali bez rafalja i jedvačekanja na mrs…

Najbolje preskočiti. A opet, šta preskakanjem. Sebični smo. Čuvamo mir. Nemamo mišljenje. Ignorišemo. Nismo u toku. Ma, otkud znam, spisak može biti dug… Te, hajde da zaobiđem. Ionako sam htela da ne pišem vesti, kritiku, članak, nego kolumnu sa slobodnim izborom.

Stvarno bi trebalo da shvatimo onu „u se i u svoje kljuse“, ali ne na način da nas je baš briga za tuđe kada je u patnji, problemu. Nego kako je predviđena. Kada je lepo je lako. Mada i tu umemo da nađemo mane, zavirujemo, zavidimo, mrsimo, mutimo; dobro, ok, nije svako lepo zaista lepo kako se lepim čini. Mešamo termine, suštine, svrhe, upotrebu. Kao što rekoh u prvoj, svakom svoje mišljenje i guzica.

Društvene mreže kao takve i pravo na naloge, pojedinačne, spojene, onda i sadržaj na istim. Pokušavam još uvek da shvatim zašto nije lepše i lakše sa razvojem tehologije, već je osećaj težak, kao da tonemo. Svakako tonemo zagrevajući se globalno, moralno. Valjda što sve isplivava glasnije. Iz reka đubre, iz ljudi otpad. Kome više i u šta verovati. Objektivnost medija je uvek na sumnjivom dugom štapu, a opet se mnogi zakače i drže „kao pijan plota“ kada nešto čuju. Desi se da posle promene iskaz, jer posle nekoliko sekundi shvate da je neki bulšit ili dezinformacija. Ili se ne slažu sa tim u odnosu na novo koje su pročitali, videli.

Da vas podsetim. Biti javna ličnost nosi odgovornost, ali i veliki pritisak koji bi trebalo sami da prihvate svi koji to jesu ili bi to želeli da budu kao sticaj okolnosti koji ide uz opis (jedino apsolutno ne razumem one koji bi da budu javna ličnost radi da budu javna ličnost). A šta kada skliznemo pod više, jače, manipulativne nivoe, svesno ili nesvesno napravimo „grešku“, ili ne napravimo ali nam je naprave? Pa uveličaju, pa razvlače, pa tipkaju svako sa svoje (ne)pozicije. Sve i da govorite glasno neke istine, ako vas šutnu nizvodno neće vas oprati ni Dunav ni Sava. Možda zdrav sudski sistem. Iz primera prethodnih dana, ma koliko jaki bili kao lik i delo plus materijalno, videla sam salve svega. Svako odmah na svoju stranu, često bez činjenica, i hajmo juriš. Upecamo se na naslove koji su „za klikove“, parcijalne, često izvučene iz konteksta, objektivnosti, nekad zdravog razuma. A onda statuse, tvitove, i tako re(n)dom.
Na kraju dana, ko god bili, čime se god bavili, pa bili dobri ili zli, ipak se zaboravi da se radi o ljudskom biću. Da li mi zaista u bilo kojoj situaciji znamo nešto više sem onoga šta nam je dostupno? Na koji način je neko nešto plasirao, usmerio, ekponirao, eksploatisao, zadirao, kroz prozor gvirio? Čak i kada poznajemo nekog, još ako ste bliski. Da li smo tu u nečija četiri zida, i ona hladna fizička, i ona od duše?

Pa, ne.

Zato je neumesno pisati, pišati, zaletati se, razglabati, mleti samo iz sopstvene vodenice po svako cenu. Ok je izraziti se. Pogotovu ako smo nezadovoljni, ako ne štima, posebno za one čiji se glas i ne čuje. Sloboda je važna. Svako bi trebalo da ima i zna svoja prava. Ali i granice. Đe će nam duša? Za početak konstruktivno od onog šta to nije. S poštovanjem. A ako nam je razbribriga, hobi, kada prostora nema i nije komentarima i njuškama tu mesto, iz sopstvenih nemoći, demona? Onda je tu stop.

Pošto je preširoko za početi i obuhvatiti, ali već sam mikro zagrebala, evo da se zaustavim na vreme. Nemoguće je sročiti; nekima i u tomovima ispisati pa neće biti zreli da sagledaju stvari drugačije, da promene perspektive, nađu neke druge uglove, bar probaju da prošmrlje. I ok. Takvo je trenutno stanje stvari.

Znate šta me je obradovalo i izuzetno dirnulo od prošlog do ovog utorka, i vrlo namerno želim da to izdvojim? Serija „Čudne ljubavi“. Nešto što nam je falilo. Za sad prikazano u 3 epizode, mini-serija kojoj želim da nikako ne ostane na tom mini već da bude huge. Izbor vrhunskih glumaca, onih legendarnih i onih mlađih, priča, režija, tekst, mjuz. Svakako kulturno, duboko a pitko, duhovito i s mnogo ljubavi. Ko nije, neka nađe (legalan) način da pogleda. Dugujemo ovo sebi, u moru svega. Ljubav. Dobrotu. Ljudskoliko sa prstohvatom bajkovitog. I ne samo oko praznika, pogotovu ne fejk, jer ako čujem još jednom onu „samo nemojte za praznike“ a ostatak godine who the fuck cares, dobiću poriv da dođem lično da zagrlim te ljude i s ljubavlju kažem – ne serkajte.

Svet je trenutno potpuni whirlpool, i daj da smanjimo tu depru i neizvesnost bar nekim mikro doprinosima, koliko ko može. Ne nekim tamo vortex nabildovanim američko-biserno-beli-zubi vinirima, nego pravo organski, ništa pomodarski. Ne na silu, nego baby steps, ko koliko sa sobom može. Šta znam… Hajde za početak, budimo ljubazni i uviđavni, oprezni gde, šta, kad i kako laprdamo. Flipnuli smo svi kolektivno, svašta sa nama i oko nas, ej kej ej flipnuće oltugedr. Ma, dobro je, u redu je; to nam je što nam je. Daj da bar zastanemo tu i tamo, da se opasuljimo. Ma kako se saplitali, znam da u užem i širem smislu, ima Boga, ima pravde. Hajde da malo verujemo, ali i sebe poguramo napred. Da dočekamo i dočekujemo bolje sebe.

Deset… Devet… Osam (awesome)… Sedam… Šest… Pet… Četiri… Tri… Dva… Jedan! Ali vredan. Život! Srećan vam svakoga dana. Cheers mušmule.

Grli YanxXx

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Postapokaliptikum Čarapanum III

„To je taj, majke mu ga nabijem“, reče Boban-Batin i baci me na patoc. Teško dišem, jedva dolazim do...

PRESEK NEDELJE: Ko ovu dramu režira

Pokušaji atentata, ostavke, deportacije... Šolak kaže da živimo u Matrixu, ja bih rekao da živimo u Netflixu.

Biće bolje, neko viče!

"Na papiru mrtvo slovo". Boro, jedan si od retkih koji su uspeli da uđu u legendu, a potom da...

YANXovanje utorkom 04: SAMO GLEDAJ, CAKI

Šta vidite na ovoj slici? Kako ne vidite ništa? Aha, ne vidite sliku, pa tako ni ništa na njoj. A misao, glava,...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još